Čitaj Bibliju, moli svaki dan

“A osamnaeste godine carovanja Josijina posla car Safana sina Azalije sina Mesulamova, pisara, u dom Gospodnji, govoreći: Idi ka Helkiji poglavaru svešteničkom, neka izbroji novce donesene u dom Gospodnji, što su nakupili od naroda vratari. I neka ih da poslenicima koji nadgledaju dom Gospodnji, pa neka daju poslenicima koji rade oko doma Gospodnjega da se opravi što je trošno u domu, Drvodjeljama i kamenarima i zidarima, i da se kupuje drvo i kamen tesani da se opravi dom. Ali da im se ne traže računi od novaca koji im se dadu, jer će vjerno raditi. Tada reče Helkija poglavar sveštenički Safanu pisaru: nađoh zakonik u domu Gospodnjem. I Helkija dade knjigu Safanu, i on je pročita. A Safan pisar otide k caru, i javi caru govoreći: pokupiše sluge tvoje novce što se nađoše u domu, predaše ih poslenicima koji nadgledaju dom Gospodnji. I kaza Safan pisar caru govoreći: knjigu mi dade Helkija sveštenik. I pročita je Safan caru. A kad car ču riječi u zakoniku, razdrije haljine svoje.” (2 Car. 22:3-11)

Josija o kome smo sada čitali bio je jedan od poslednjih Judinih careva. Posle njegove vladavine još tri cara su sedela za prestolom, i to na vrlo kratko vreme, da bi zatim usledilo ropstvo u Vavilonu.

Ropstvo u Vavilonu usledilo je kao Božiji odgovor na nepopravljivu bezbožnost i duhovnu nepostojanost naroda i njegovih careva, najpre Ahaza a zatim njegovog unuka Manasije, Josijinog oca. Božiji hram u vreme ova dva cara teško da je bilo mesto u kome bi Bog mogao primiti dostojnu hvalu: Ahaz je sudove doma Gospodnjeg izlomio a službu ukinuo i zatim podigao idolske oltare u svakom Judinom gradu. Čak je i sopstvene sinove prinosio na žrtvu, bacavši ih u vatru. Uprkos reformi njegovog sina Jezekije, koja je dovela do obnove službe, obeležavanja pashe i opštenarodnog pokajanja, Božiji hram je ubrzo još jednom doživeo skrnavljenje, ovog puta od strane cara Manasije. Manasija je obnovio Ahazovu idolopokloničku službu, takođe prinoseći ljudske žrtve, a u hramu je podigao oltare “svoj vojsci nebeskoj” i statuu boginje Ašerah. Pored toga, zaveo je narod od Gospoda i Njegovih proroka tako što je organizovao “one što se dogovaraju s duhovima i vračare” (2 Dn. 33:6) U kakvom je stanju bila nacija najbolje ilustruje sledeći stih:

“Ali Manasija zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrijebi Gospod ispred sinova Izrailjevijeh” (2. Dn. 33:9).

Zaista je bilo na blagoslov Božijem narodu što se u ovakvim okolnostima pojavljuje osoba koja prepoznaje “znake vremena” i želi da obnovi hram i službu. Prvobitni Josijin plan za jednostavnom obnovom trošnog hrama se, usled neočekivanog pronalaska knjige zakona, pretvorio u potpunu reformu vere i društva.

Braćo i sestre, da li nam je u zapisu o pronalasku knjige zakona privuklo pažnju nešto gotovo apsurdno: Da li smo primetili da je knjiga zakona nađena u hramu? Da je pronađena? I to od strane svešteničkog poglavara? Prosto neverovatno zvuči da je knjiga zakona doslovno pronađena na mestu u kome je ona morala imati nezaobilaznu funkciju. Međutim, to je činjenica. Ipak, taj veliki pronalazak je pokrenuo reformu srca vernika.

Kako je moguće da dođe do toga da Božija reč bude izgubljena u domu Gospodnjem? Moguće je ako nije tražena – svakodnevno. Onome što svakodnevno koristimo mi pridajemo veliku važnost i smatramo korisnim. Malo je verovatno da ćemo izgubiti ono što ne zapostavljamo. U ovom našem slučaju, Božija reč nije tražena, nije se smatrala značajnom, i zato joj se izgubio svaki trag (up. 5. Moj. 31:9-13).

Braćo i sestre, lakomisleni smo ako priču o pronađenoj knjizi zakona smatramo samo zanimljivim biblijskim događajem; događajem koji nema nikakvih dodirnih tačaka sa nama lično ili stanjem današnjeg hrišćanstva. Ova priča nam, zapravno, daje jedno od najvažnih upozorenja koje današnji hrišćani treba ozbiljno da shvate: ako Božiju reč zapostavimo, vremenom će se istinski izgubiti. Izgubiće se njen značaj i uticaj u našim životima, što jedino može rezultirati duhovnim sunovratom, koji ne mora da bude tako očigledan kao ovaj čiji smo primer naveli.

Reč Božija ne mora biti fizički izgubljena da bismo je smatrali izgubljenom i u potrebi da je potražimo. Štaviše, možda nam je ona na polici naše biblioteke; možda svakodnevno stoji na našem radnom stolu; sigurno je i srećemo u našim klupama svaki put kada dođemo u crkvu… drugim rečima, možda nam je ona na dohvat ruke. Medjutim, ako kroz nju nismo aktivno u zajednici s Bogom, ako kroz nju ne tražimo Božiju volju i otkrivenje Božijeg karaktera, ona za nas jeste jednako izgubljena, kao i da je nema i potrebno ju je potražiti. Ako smo izgubili zajednicu sa Bogom, Božiju reč je potrebno potražiti i obnoviti zavet i zajedništvo.

Ako ne idemo stazom posvećenja, molitvom i čitanjem Reči, vremenom, polako ali sigurno, neprimetno, Reč Božija će prestati da bude u fokusu našeg života, služba Bogu u našim srcima će se ugasiti, sudovi Gospodnji će biti polupani a oltari idolima izgrađeni do te mere da možda nećemo ni biti u privilegiji da čujemo Hristove reči slične onim upućenim crkvi u Sardu, koje ipak odišu nekom nadom:

“[...] znam tvoja djela, da imaš ime da si živ, a mrtav si. Straži, i utvrđuj ostale koji hoće da pomru; jer ne nađoh tvojijeh djela savršenijeh pred Bogom svojijem. Opominji se dakle, kako si primio i kako si čuo, i drži i pokaj se. [...]” (Otk. 3:1-3);