Kraj harizmatskih darova

Cezacionizam naspram kontinuacionizma u pogledu harizmatskih darova

Uvod

U ovom članku ćemo istražiti ispravnost harizmatskog verovanja da su darovi Svetog Duha i dalje prisutni u Crkvi Hristovoj. Harizmate veruju da darovi Svetog Duha i dalje postoje i da nikada nisu prestali da budu u upotrebi, od rođenja Crkve na dan Pentakosta do danas. Darovi će nastaviti da postoje do Hristovog povratka. Harizmatsko verovanje je poznato pod imenom kontinuacionizam, dok je suprotno verovanje - verovanje da su darovi iščezli - poznato kao cezacionizam. Mi ćemo pokazati da je kontinuacionizam neistinit tako što ćemo istražiti važne argumente koji se javljaju u ovoj raspravi.

Osnovna i implicitna pretpostavka ovog članka jeste da su darovi koji su spomenuti u 1. Korinćanima 12–14 natprirodnog karaktera. Ako bi neko hteo da protumači pomenute darove, npr. dar proroštva ili dar isceljenja, kao prirodne darove, to bi bilo potpuno odstupanje od načina kako se ovaj termin koristi u ostatku Biblije. Harizmatsko kontinuacionističko shvatanje natprirodnog karaktera duhovnih darova jeste sasvim ispravno, što upravo i jeste razlog zašto raspravljamo o ovoj temi. Natprirodni karakter pravog proroštva temelji se na činjenici da je njegov direktni izvor Bog, koji se obraća Crkvi preko svojih proroka, nosilaca proročkog dara. Slično tome, savremena proroštva predstavljaju nova otkrivenja od Boga, i kao takva otvaraju mnoge diskusije koje se tiču pitanja o otvorenom kanonu Biblije, validnosti Sola Skripture, itd. Kada bi korinćanski dar proroštva bio shvaćen u prirodnom smislu, onda ne bi pokrenuo bilo koja sporna pitanja u vezi sa kanonom Biblije.

Naš glavni interes je u vezi sa oblikom cezacionizma koji se poziva na princip Sola Skripture. (Sola Skriptura je princip koji naučava da je Biblija jedini nepogrešivi autoritet crkve.)¹ Pošto se poziva na princip Sola Skripture, takav cezacionizam nazivamo principijelnim cezacionizmom, i upravo ovaj oblik cezacionizma ima našu podršku. Takođe ćemo ukratko predstaviti alternativni oblik cezacionizma, naime, empirijski cezacionizam, i uporediti ga sa onim prvim. Empirijski cezacionizam ne podržava po svaku cenu Sola Skripturu, već se pre oslanja na istorijsko svedočanstvo za odbacivanje kontinuacionizma, kao što su npr. spisi crkvenih otaca (koji svedoče o prestanku darova na kraju prvog veka). Mi ne podržavamo empirijski oblik cezacionizma i, prema tome, u ovom članku, termin "cezacionizam" odnosiće se na principijelni cezacionizam, osim ako nije drugačije naznačeno.

Osnovna tema ovog članka je konceptualno istraživanje o povezanosti između gledišta harizmatskog kontinuacionizma i principa Sola Skripture, gde smo posebno zainteresovani za pitanje da li bi princip Sola Skripture bio narušen kada bi harizmatska praksa i dalje bila sleđena. Pokazaćemo da se harizmatskom kontinuacionizmu na teret stavlja nedoslednost ukoliko je privržen Sola Skripturi, gde se Pismo shvata kao zatvoreni kanon; pokazaćemo da harizmatsko verovanje negira princip Sola Skripture, tj. harizmatsko verovanje opovrgava da je Sveto pismo dovoljni autoritet u životu hrišćana. Pa ipak, neki kontinuacionisti, npr. harizmatski rimokatolici, ne podržavaju Sola Skripturu. U takvom kontekstu, ne bi bilo mnogo zajedničkih osnova za takve kontinuacioniste i principijelne cezacioniste. Kao takva, rasprava ne bi imala više smisla, jer osnovna primedba principijelnog cezacionizma za odbacivanje kontinuacionizma bila bi problematična. Pozivanje na Sola Skripturu, u raspravi sa harizmatskim rimokatolicima, bilo bi dokazivanje ukrug (petitio principii). Harizmatski katolik bi pitao: "Zašto bismo uopšte morali da prihvatimo Sola Skripturu?" Ipak, na kraju ovog članka ispitaćemo pretpostavke cezacionista kako bismo uvideli da li je harizmatski kontinuacionizam održivo stanovište, ukoliko se Sola Skriptura odbacuje.
[Vratite se na Sadržaj]

A. Devet darova Svetog Duha

Kao što smo rekli u uvodu, osnovna i implicitna pretpostavka ovog članka jeste da su darovi koji su spomenuti u 1. Korinćanima 12–14 natprirodnog karaktera. Razlog zašto ove darove treba da posmatramo kao natprirodne jeste pominjanje proroštva, isceljenja i čuda. Postoji naravno mogućnost da posmatramo druge darove poput vere i znanja na prirodan način. Ipak, čudno je posmatrati znanje kao dar. Biti svestan neke informacije ne zahteva nekakav poseban talenat, osim ako je ta informacija stečena putem natprirodnog vođstva Svetog Duha. Vera nije dar, osim ako nije povezana sa izveštajima o izvanrednim događajima, npr. s pomeranjem planine. Kada Pavle kaže: "... i ako imam svu veru da i gore premeštam" (1. Kor. 13:2), on ima na umu ovaj natprirodni kvalitet vere.

Koje vrste darova su spomenute u 1. Korinćanima 12–14? Postoji devet darova koji su grupisani u tri grupe:

1. Darovi nadahnuća: jezici, tumačenje i proroštvo
   • Jezici su bili govorni jezici, i govorili su ih ljudi koji nikada nisu učili ove jezike.
   • Tumačenje je bilo objašnjenje poruke date putem dara jezika. Govornik je davao tumačenje poruke, posredstvom Duha, uprkos govornikovom nepoznavanju datog jezika.
   • Proroštvo je bio govor u kome se Bog direktno obraćao Crkvi.
2. Darovi otkrivenja: reč znanja, reč mudrosti i razlikovanje duhova
   • Reč znanja je bila informacija dobijena od Svetog Duha.
   • Reč mudrosti je bilo natprirodno vođstvo Duha u Crkvi.
   • Razlikovanje duhova je bilo natprirodno Božje vođstvo u razlikovanju duhova.
3. Darovi sile: dar vere, darovi isceljenja i dar činjenja čuda
   • Dar vere je bilo posedovanje natprirodnog uverenja koje se ticalo činjenja i objavljivanja čuda. Dar vere ne bi trebalo pobrkati sa dva druga oblika vere, naime, sa spasavajućom verom (Ef. 2:8) i sa plodom vere (Gal. 5:22). Nema svako Božje dete dar vere (da pomera planine), ali svako spaseno dete Božje ima spasavajuću veru. Plod vere je jedan od plodova Duha u našem svakodnevnom životu s našim Gospodom, plod koji raste u našem životu. Ja ga shvatam kao pouzdanje u našega Gospoda tokom našeg svakodnevnog duhovnog života, kao uverenje da se Gospod stara za naše svakodnevne potrebe.
   • Darovi isceljenja (zapazite množinu) bili su darovi koji su omogućavali natprirodno fizičko isceljenje.
   • Dar činjenja čuda je bio dar koji je posedovao pojedinac u Crkvi da čini čuda.

Ovih devet darova su postojali i bili ispoljavani preko članova Crkve u prvom veku. Bili su toliko uobičajeni da je svaka lokalna crkva ispoljavala svih devet darova na bogosluženju. Čak je i korintska crkva imala svih devet darova uprkos što je bilo mnogo problema i mnogo duhovne nezrelosti. Ako je kontinuacionizam tačan, očekivali bismo da svaka lokalna harizmatska crkva ima svih devet darova. Međutim, samo jezici, tumačenje i dar proroštva dominiraju harizmatskom scenom. Druge darove je vrlo teško naći.
[Vratite se na Sadržaj]

B. Različiti oblici cezacionizma

Cezacionizam ima različite oblike i može se razlikovati po dvema vrstama klasifikacije. Prva klasifikacija se tiče pitanja ponovnog pojavljivanja darova, a druga klasifikacija se tiče tipova odbrane cezacionizma.

U pogledu mogućnosti povratka harizmatskih darova, navešćemo tri verzije cezacionizma: (1) snažni cezacionizam, (2) umereni cezacionizam i (3) restauracionističko-eshatološki cezacionizam.² U pogledu oblika odbrane cezacionizma, mi pravimo razliku između principijelnog i empirijskog cezacionizma. I snažna i umerena verzija cezacionizma pripadaju principijelnim oblicima cezacionizma, dok je restauracionističko-eshatološko gledište primer empirijskog oblika cezacionizma.
[Vratite se na Sadržaj]

1. Snažni cezacionizam

Snažni cezacionizam odbacuje mogućnost ponovnog pojavljivanja darova na principijelnoj osnovi, to jest, ovo odbacivanje je na a priori temeljima nevezano za iskustvo; tj., pod bilo kojim okolnostima, čak i kada bismo sreli proroke i iscelitelje koji proriču ili isceljuju u ime Isusovo, snažni cezacionista bi odbacio mogućnost postojanja ili ponovnog pojavljivanja pravih Božjih proroka i iscelitelja u postapostolskoj eri, tj., posle prvog veka. Snažni cezacionista će se pozvati na princip Sola Skripture, insistirajući na trima postavkama:

1. na kompletnosti kanona Biblije (post. 1);
2. na nepogrešivom i dovoljnom autoritetu Biblije (post. 2); i
3. na savršenosti Pisma kao vodiča Crkve (post.3).

Imajući u vidu ove tri postavke, snažni cezacionista bi zaključio da ne može biti novih proroka u periodu posle prvog veka, kao što sledi:

Biblija predstavlja kompletnu otkrivenu istinu od Boga (post. 1), koja je kadra da vodi Božji narod (post. 3) kao nepogrešivi i dovoljni autoritet za Crkvu (post. 2). Dakle, ne može više biti bilo kakvih novih proroka koji bi vodili Božji narod.

Snažni cezacionista bi se mogao složiti da bi proroštva mogla biti korisna u vođenju Crkve. Pa ipak, on će insistirati na tome da Crkva može biti savršeno vođena u donošenju ispravnih odluka ukoliko primenjuje principe, učenja i primere iz Biblije.

Prema snažnom cezacionisti, osoba sa darom sile je takođe prorok, zato što su isceljenja i čuda uvek znakovi koji su povezani s božanskim potvrđivanjem pravog proroka, ali samo u periodima kada je Bog otkrivao nove istine u pogledu doktrine.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Umereni cezacionizam

Umereni cezacionista će takođe odbaciti mogućnost pojavljivanja darova na a priori temeljima, tj. odbacivanje je nevezano za iskustvo. On će odbaciti postojanje manifestacija izvornih harizmatskih darova u Crkvi pod bilo kojim okolnostima, čak i u slučaju da vidi očigledna čuda ili isceljenja. Međutim, umereni cezacionista dopušta mogućnost novog harizmatskog perioda u budućnosti, kada će Bog silno voditi svoj narod. Ova otvorenost za mogućnost novog harizmatskog perioda motivisana je premilenijalističkim eshatološkim očekivanjima, gde se pretpostavlja da će se Drugi Hristov dolazak dogoditi pre uspostavljanja Hristovog hiljadugodišnjeg carstva na Zemlji. Unutar ovog premilenijalističkog konceptualnog okvira, na Velike nevolje se gleda kao na budući period koji neposredno prethodi Hristovom dolasku. Umereni cezacionista će insistirati na tome da je novi harizmatski period moguć jedino tokom Velikih nevolja, jer bi drugačije pravi darovi bili prisutni u današnje doba, pa se prema tome harizmatski darovi ne bi odbacili na temelju principa.

Shvatanje umerenog cezacioniste o principu Sola Skripture gotovo je identično sa shvatanjem snažnog cezacioniste. Umereni cezacionista će se saglasiti sa svim trima postavkama (post. 1–3), ali s važnim ograničenjem: sve tri postavke su validne samo u postapostolskom dobu Crkve, pre Velikih nevolja, tj., u periodu posle prvog veka do dana Velikih nevolja. Prema tome, u praktičnom smislu, snažni i umereni cezacionizam su isti. Razlikuju se jedino u eshatološkom smislu, to jest, da li će se darovi ponovo pojaviti u poslednjim danima neposredno prethodeći vremenu Hristovog Drugog dolaska. Eshatološko gledište snažnog cezacioniste nije premilenijalizam, i stoga nema udela u premilenijalističkom konceptualnom okviru u kome se Velike nevolje shvataju kao nešto što pripada budućnosti. Snažni cezacionisti shvataju Velike nevolje kao nešto što se već dogodilo u prošlosti.

Biblijska osnova za umereni cezacionizam jeste biblijski tekst Otkrivenja 11:3-11 koji govori o dva silna Božja proroka. Prema umerenom cezacionisti, događaji koji su opisani u Otkrivenju 11 jesu budući događaji koji će se desiti tokom Velikih nevolja. Štaviše, umereni cezacionista ima spreman odgovor na pitanje zašto je Biblija toliko neodređena o prestanku harizmatskih darova. Biblija je nejasna o ovoj temi upravo zato što će se darovi ponovo pojaviti tokom Velikih nevolja. Oni će sasvim nestati prilikom Drugog dolaska našega Gospoda, na kraju Velikih nevolja.
[Vratite se na Sadržaj]

3. Principijelni cezacionizam naspram empirijskog cezacionizma

Cezacionizam može biti zasnovan a priori, na temelju principa, nevezano za iskustvo, ili a posteriori, tj., na temelju iskustva ili empirije. Prema tome, imamo dva oblika cezacionizma: (1) principijelni cezacionizam i (2) empirijski cezacionizam.

I snažni i umereni cezacionizam pripadaju principijelnim oblicima cezacionizma, zato što se pozivaju na princip Sola Skripture. Njihovo odbacivanje mogućnosti ponovnog pojavljivanja darova zasniva se na a priori temeljima, ili na temeljima principa. Međutim, empirijski cezacionisti odbacuju mogućnost pojavljivanja harizmatskih darova na empirijskim temeljima, zato što oni ne odbacuju odmah očigledno čudo, isceljenje ili proroštvo kao krivotvorinu. Empirijski cezacionista će radije prvo istražiti istinitost manifestacije tog harizmatskog dara.

Prema empirijskom cezacionisti, ne postoji hrišćanska grupacija koja praktikuje prave harizmatske darove; ukoliko se temeljno istraže, mnoga isceljenja i druga "čuda" bi se sasvim sigurno pokazala kao lažna. Drugim rečima, empirijski cezacionista svoje odbacivanje zasniva na iskustvu udruženom sa probabilističkim očekivanjem da su očigledna čuda, isceljenja ili proroštva veoma malo verovatna.

Primer empirijskog cezacionizma je restauracionističko gledište o harizmi. U opštem smislu, postoje dva tipa restauracionističkog gledišta: (1) restauracionističko harizmatsko gledište koje uči da su darovi prestali negde između drugog i četvrtog veka, ali da su se pojavljivali nekoliko puta u istoriji Crkve; i (2) restauracionističko eshatološko gledište koje uči da su darovi prestali negde između drugog i četvrtog veka, ali da će se ponovo pojaviti tokom Velikih nevolja, tj. u danima neposredno pre Hristovog dolaska. Zapazite da restauracionistička gledišta mogu biti harizmatska, tj., koja tvrde da darovi postoje u našem savremenom dobu, i cezacionistička, koja odbacuju ideju da darovi postoje danas.

Restauracionističko eshatološko gledište je praktično isto kao i umereno cezacionističko gledište (pogledajte gore). To gledište se razlikuju od principijelnog cezacionizma u tome što ne uzima u obzir princip Sola Skripture već se radije oslanja na istorijsko istraživanje crkvenih otaca o ranocrkvenim praksama i doktrinama.

Odlučili smo da zanemarimo restauracionistička gledišta iz dva razloga: (1) restauracionistička gledišta su polukontinuacionistička, zato što ne nude biblijske (principijelne) razloge zašto su darovi prestali već uzimaju prestanak darova kao slučajnu istorijsku činjenicu: darovi su mogli kontinuirano (bez prekida) da postoje, da su se dogodile određene istorijske okolnosti; i (2) mi smo zainteresovani za argumentativnu snagu prizivanja principa Sola Skripture u odbranu cezacionizma. Prema tome, restauracionistička gledišta nam ne bi ponudila ovu vrstu uvida, jer ne uzimaju u obzir princip Sola Skripture oko pitanja prestanka darova.

U ovom članku, termin "cezacionizam" odnosiće se na principijelne oblike cezacionizma, tj., na snažni ili na umereni oblik cezacionizma, zato što oba ova oblika cezacionizma imaju isti biblijski temelj za odbacivanje harizmatskog kontinuacionističkog gledišta. Racionalna osnova empirijskog cezacionizma nisu biblijski argumenti već radije iskustvo ili opservacija lažnih čuda, isceljenja i proroštava. Mi verujemo da su rasprave gde je cezacionizam zasnovan na temeljima (biblijskih) principa predmet daleko većeg interesovanja od onih zasnovanih na empirijskim opservacijama krivotvorenih čuda, lažnih proroštava, i slično. Dokazivanje da su neka od čuda krivotvorina ne dokazuje da su svi slučajevi čuda neautentični. Ovaj članak stoga ne obrađuje raspravu između empirijskog cezacionizma i kontinuacionizma. Osim toga, mi smo daleko zainteresovaniji za biblijske razloge koji se javljaju u ovoj raspravi nego za istorijske razloge. Razmatranje biblijskih dokaza trebalo bi da bude odlučujući faktor u razrešavanju rasprave o harizmati, bez obzira na ogromno istorijsko svedočanstvo koje imamo bilo za nastavak ili prestanak darova u ranoj Crkvi.
[Vratite se na Sadržaj]

4. Šta cezacionizam ne podrazumeva

Cezacionizam odbacuje postojanje i manifestaciju pravih natprirodnih harizmatskih darova u našim lokalnim crkvama. Cezacionista tvrdi da svih devet darova, spomenutih u 1. Korinćanima 12–14, ne postoje više u lokalnim crkvama Hristovih sledbenika. Međutim, moramo jasno naznačiti šta cezacionističko gledište ne podrazumeva. Cezacionista ne poriče da se čuda mogu dogoditi u našim crkvama. Niti cezacionista poriče da Bog isceljuje i dan-danas.

Nadalje, važno je istaći da Bog i dalje govori svojoj deci. Mi koji smo u Hristu imamo Svetog Duha koji nas vodi u našim životima. Kao Božja deca imamo lični odnos sa našim nebeskim Ocem preko Isusa Hrista. U našem svakodnevnom kontaktu s rečima Biblije mi rastemo u njegovoj mudrosti. Bog nas vodi kada čitamo njegove reči, koje uistinu nalazimo u Bibliji. U svojim molitvama možemo biti vođeni Svetim Duhom da razmišljamo o izvesnim stvarima koje nam pomažu da rastemo u duhovnom životu. U svom duhovnom rastu mi takođe razvijamo osetljivost na unutrašnji glas Svetog Duha. Bog može uticati na naše misli kada smo u molitvi, zato što je on u nama posredstvom svog Duha.

Svi mi smo kršteni u njegovog Duha i nisu nam potrebni jezici za potvrdu tog krštenja. "Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo ... i svi se jednim Duhom napojismo" (1. Kor. 12:13). Prema tome, svako Božje dete je deo Hristovog tela putem krštenja Svetim Duhom. Ako smo u Hristu, onda smo kršteni u njegovog Duha. Biti spasen je dovoljan uslov za krštenje u Božjeg Duha. Ne moramo imati bilo koji natprirodni dar kao potvrdu našeg krštenja u Svetom Duhu. Ako su jezici bili uslov za ovo krštenje, onda je čudno što Bog kaže da smo svi mi kršteni u Božjem Duhu, ali ne i da svi govore u jezicima (up. 1. Kor. 12:13, 28–30).

Činjenica da imamo Božjeg Duha koji nas vodi u našem svakodnevnom životu ukazuje na to da nam Bog govori pojedinačno, da nas Bog može isceliti i čak činiti čuda za našu utehu. Bitno pitanje jeste na koji način nam Bog govori, to jest, kako Bog govori svojoj deci. Da ponovimo, cezacionista čvrsto veruje da Bog govori svojoj deci i da nas on može isceliti kada mu se molimo. Međutim, cezacionista insistira na tome da Bog niti govori preko nekih posebno izabranih proroka niti isceljuje preo nekih posebno izabranih iscelitelja.

Naredni odeljak razmatra prvi razlog zašto bi trebalo da odbacimo harizmatsko-kontinuacionističku tezu.
[Vratite se na Sadržaj]

C. Apostolska služba

Ako tvrdimo da svaki dar i svaka služba i dalje postoje u Crkvi našeg veka kao što je bilo u Crkvi prvog veka, onda moramo tvrditi da mi danas imamo i apostole. Ali takva tvrdnja je jednostavno pogrešna, zbog sledećih razloga.

1. Posebno značenje reči Apostolos

Reč apostolos je jedna od nekoliko grčkih reči koje nisu prevedene u našim Biblijama. Zašto nismo preveli ovu reč sa grčkog, koja znači "glasnik, onaj koji je poslat, delegat, onaj koji je poslat s naređenjima"? Ima mnogo drugih grčkih termina za izražavanje značenja o nekome ko je poslat kao glasnik (npr. angelo, pempo, i njihove izvedenice). Angelo se prevodi kao "glasnik" samo kada označava običnog ljudskog glasnika, ali se ne prevodi kada označava anđele, tj., natprirodne glasnike. Kada se odnosi na natprirodne glasnike, značenje te reči ne bi bilo tačno preneto putem prevoda. Isto važi i za termin apostolos. Ova reč nije prevedena zato što ima posebno značenje, koje se ne može lako preneti na jezike koji nemaju isti koncept apostolosa. Apostolos ne označava samo običnog glasnika ili nekog delegata. Ta reč ima bogatije značenje. Sledeći primer će ilustrovati značaj ove reči:

U drevna vremena, kada bi kralj poslao svog apostolosa u neki udaljen grad, ljudi u tom gradu bi se ophodili prema kraljevom apostolu kao da je taj apostol bio niko drugi do sam kralj. Oni bi mu se poklonili i obraćali mu se kao da je u pitanju bio sam kralj koji ga je poslao. Apostol je imao autoritet onoga koji ga je poslao.

Prema tome, Isusovi apostoli su bili glasnici sa Isusovim autoritetom. Oni su bili temelj novozavetne Crkve (zajedno s prorocima, up. Ef. 2:20).

I Biblija i mnogi grčki teološki rečnici potvrđuju ovaj pogled na apostolstvo. Ono što postaje jasno u egzegetskom proučavanju reči apostolos jeste da se ona pre svega odnosi na grupu ljudi koji su imali najveće dostojanstvo u prvobitnoj Crkvi. Snaga apostolosa je u "ovlašćenju" – to je implicirano Hristovim korišćenjem ove reči. Rengstorf je posebno razradio teoriju da ova reč reflektuje jevrejski pojam šaluhe (jevr. šaluah), akreditovanog predstavnika verskog autoriteta, kome su poverene poruke i novac, koji je opunomoćen da deluje u ime autoriteta (kao ilustraciju, up. Dela 9:2); takođe, Gregori Diks (Gregory Dix) i drugi renomirani poznavaoci grčkog primenili su ideje i izraze koji pripadaju konceptu šaluhe (npr. "čovekov šaluah je kao on sam") na apostolat.³ Kitel (Kittel) takođe povezuje službu apostolstva sa judaističkom službom šaluhe:

Pravna institucija šaluhe, koja postoji od drevnih vremena ali koja poprima puno značenje u prvom veku, uključuje ovlašćenje s posebnim zadacima, s naglaskom na autorizaciji. Pravni element davanja i izvršavanja naređenja je presudan. Osoba koja je poslata predstavlja onoga koji ju je poslao, npr. za prosidbu, razvod ili kupovinu. Potpuna privrženost ovlašćenju se podrazumeva. Naredbu donosi glasnik, a njegova čast ili sramota su čast ili sramota onoga koji ga šalje (1. Sam. 25:40–41; 2. Sam. 10:1–2). Poslata osoba je kao osoba koja šalje.⁴

Reći da u današnje vreme imamo Hristove apostole u našim crkvama značilo bi da imamo osobe koje imaju Hristov autoritet.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Apostolstvo i svedočanstvo o Hristovom vaskrsenju

Još jedna važna funkcija Hristovog apostola jeste da je on bio glavni svedok Isusovog telesnog vaskrsenja. Neophodan uslov za osobu da bude Hristov apostol bio je da ta osoba vidi vaskrslog Isusa u telu, kako bi mogla da iznese najvažnije svedočanstvo o istinitosti našeg fundamentalnog hrišćanskog verovanja. Jedina mogućnost za istinitost takvog svedočanstva bila je da je ta osoba videla Isusa pre njegove fizičke smrti, da je bila svedok (ili da je pouzdano znala) činjenice o Isusovoj fizičkoj smrti, i da je bila u stanju da prepozna vaskrslog Hrista u telu (up. Dela 1:21–22). Međutim, ako danas neko tvrdi da je video vaskrslog Hrista, mi imamo pravo da pitamo tu osobu kako može zasigurno znati da je to Isus koga je videla. Kako može takva osoba danas da prepozna Isusa iz Nazareta, koji je umro na krstu pre dve hiljade godina? Očigledno je da ta osoba nije videla Isusa dok je on hodao u ljudskom telu među nama. Ako osoba odgovori na naše pitanje da je videla Isusa u viziji, takvo svedočanstvo nije pouzdano. Svedočanstvo o Hristovom telesnom vaskrsenju mora se temeljiti na pouzdanim objektivnim kriterijumima koji nas osposobljavaju da prepoznamo vaskrslog Hrista, a ne na običnim subjektivnim kriterijumima. Svedočanstvo apostola mora biti vrhunskog kvaliteta. Takvo svedočanstvo mora imati najbolji kvalitet ili najbolju vrednost kao svedočanstvo o fundamentalnom hrišćanskom verovanju, fundamentalnom zbog činjenice da se čitava hrišćanska vera bazira na svedočanstvu o istinitosti telesnog vaskrsenja našega Gospoda.

Prvi vek se, dakle, s pravom zove doba apostola u istoriji naše Crkve. U to vreme u Judeji je bilo najmanje 500 osoba koje su uistinu bile svedoci pojavljivanja vaskrslog Mesije u telu, i mnoge od njih je Isus odredio da budu glavni svedoci njegovog vaskrsenja. Bilo je dve vrste apostola.

Prva važna grupa bio je krug Dvanaestorice, i oni su bili temelj prve Crkve u Jerusalimu. Međutim, druge osobe su takođe bile određene kao glavni svedoci našega Gospoda, kako bi razglasili Evanđelje širom Rimskog carstva. Sam Isus ih je odredio, npr. Pavla. Znamo da je bilo najmanje 84 apostola: 12, plus 70, plus Pavle i Varnava (up. Luka 10:1, još oko 70 apostola; Dela 1:26, o Matiji koji zamenjuje Judu Iskariota; Dela 14:14, o Pavlu i Varnavi). Ipak, jasno je da su Dvanaestorica imali posebnu ulogu, naročito posmatrano u svetlu Dela apostolskih 1:26, verovatno zato što su bili bliski sa Isusom tokom njegove službe pre njegove smrti.

U svakom slučaju, svi apostoli su bili temelj za nastavak misije širenja Evanđelja u celom svetu. Hrišćanstvo se širilo eksponencijalnom brzinom uprkos progonstvima. Krajem prvog veka, hrišćanstvo je već bilo utvrđeno u celom Rimskom carstvu i takođe se već bilo proširilo u druge oblasti izvan Rimskog carstva. Verujem da je Evanđelje bilo obznanjeno u Irskoj, Jermeniji, pa čak i u nekim indijskim provincijama krajem prvog veka. Zanimljivo je da je apostol Toma, prema hrišćanskoj tradiciji, proširio svoj apostolat do Indije, gde je bio prepoznat kao osnivač crkve sirijskih malabarskih hrišćana, ili hrišćana svetog Tome. Poreklo hrišćana sv. Tome nije sasvim sigurno, iako ima nagoveštaja da su postojali i pre šestog veka posle Hrista.

Apostolstvo sadrži u sebi ovlašćenje da se svedoči rečju i znacima čuda (up. 2. Kor. 12:12) o vaskrslom Hristu i njegovom završenom delu. Ovo svedočanstvo, budući da je utemeljeno na jedinstvenom iskustvu utelovljenog Hrista i vođeno posebnim proviđenjem Svetog Duha, pruža autentično tumačenje o Hristu, i od tada pa nadalje bilo je odlučujući faktor za Crkvu. Iz ovoga sledi da služba apostolstva ne može biti ponovljena ili prenesena, u onoj meri u kojoj se ne mogu preneti osnovna istorijska iskustva onima koji nikada nisu poznavali utelovljenog Gospoda, niti ga videli vaskrslog. Prema tome, mi nemamo apostole u našem dobu posle prvog veka nove ere.

Imajući u vidu gornja razmatranja, možemo biti sigurni da apostolska služba ne postoji više u Crkvi. Ako nekih službi više nema, nije li onda logično pretpostaviti da nekih darova takođe više nema, naročito onih darova koji se tiču znakova apostolstva (up. 2. Kor. 12:12)?
[Vratite se na Sadržaj]

D. Proročka služba

Šta reći o prorocima – da li ih ima u našem savremenom dobu? Postoje tri razmatranja koja nas vode do cezacionističkog zaključka da se proročka služba završila krajem prvog veka:

1. snaga proročke samoizjave;
2. jednak autoritet proroka; i
3. božansko poreklo proroštva.

1. Snaga proročke samoizjave

Proročki govor, ili proroštvo, jeste iskaz u prvom licu, koji se govori u Gospodnje ime. Proročki govor počinje snažnom i autoritativnom izjavom, kao što je "tako govori Gospod", što ukazuje na božanski karakter govora, tj., on se izgovara u ime Gospodnje. Ovo znači da proroštvo funkcioniše kao poruka od Boga koji se direktno obraća Crkvi. Proročka samoizjava je snažna zato što naglašava božanski izvor govora. Pošto prorok započinje sa tako snažnom izjavom, takav govor bi trebalo da smatramo nepogrešivim. Prema tome, prorok, putem verbalne inspiracije od Boga, direktno govori reči Božje Crkvi.

Ukoliko tvrdimo da proročke reči ne predstavljaju direktne i nepogrešive reči Božje, onda takva osoba nema prava da govori u prvom licu u ime Gospodnje koristeći snažnu izjavu kao što je "tako govori Gospod". Ako osoba dođe s tako snažnom proročkom izjavom i počne da govori u prvom licu u ime Gospodnje, kao da Bog direktno govori Crkvi, onda bi svakako trebalo da smatramo takav govor direktnim i nepogrešivim rečima Božjim; jer u suprotnom, takav proročki govor bi bio obmanljiv. U biblijskom proučavanju drevnih proroka Starog i Novog zaveta (Mojsija, Samuila, Natana, Ilije, Jelisija, Isaije, Jeremije, Agava, itd.), primećujemo gorepomenutu praksu proročkih izjava. Kada su drevni proroci iznosili svoja proroštva, oni su govorili u ime Gospodnje, počinjući svoj govor snažnom izjavom o božanskom karakteru tog govora, tj., izjavom da njihov govor predstavlja direktne reči i poruku od Boga, koristeći izraz kao što je "tako govori Gospod".
[Vratite se na Sadržaj]

2. Jednak autoritet proroka

Druga opservacija je da je usmeno izrečenim proroštvima bio dodeljen isti autoritet kao i pisanim, priznatim proroštvima. Razmotrimo, na primer, velike proroke Natana i Iliju. Ova dva proroka bili su veliki po autoritetu kao Isaija i Jeremija. Pa ipak, nemamo kanonske knjige koje su napisali Natan ili Ilija. Iako su neki proroci, kao što je Mojsije, bili veći po jasnoći i primanju Božjih otkrivenja, to ne znači da su bili veći po autoritetu od proroka koji su imali manje jasna otkrivenja.

Novozavetni pisci su takođe prepoznali i priznali autoritet usmene harizmatske tradicije koja je cvetala u Judeji u poslednja tri veka pre Hrista. Veliki deo ove usmene proročke tradicije nije bio uključen u kanon Starog zaveta. Ipak, ovakva proroštva su bila prepoznata kao autoritativna kao i pisana proroštva Starog zaveta. Na primer, Matej i Juda su spomenuli vanbiblijska proroštva (izvan kanona Biblije). Sada ćemo navesti kratke komentare o ovim odeljcima.

Matej 2:23

I došavši onamo, namesti se u gradu koji se zove Nazaret, da se zbude kao što su kazali proroci da će se Nazarećanin nazvati (Mat. 2:23, moj naglasak)

Zapazite da ovde govorimo o izgovorenim proroštvima koja se odnose na harizmatsku proročku tradiciju (zapazite množinu "proroci"). Izraz "nazvaće se Nazarećanin" ne nalazimo nigde u Starom zavetu. Pa ipak, Matej nam kaže da je Hristov boravak u gradu Nazaretu ispunjenje proroštva koje su kazali proroci. Ako se aludira na pisanu zbirku proročkih knjiga Starog zaveta, onda bi trebalo da nađemo dve proročke knjige ili više njih koje prorokuju o ovom događaju. Medjutim, mi ne nalazimo da se ovo igde spominje u Starom zavetu.

Ima nekih predloženih rešenja za objašnjenje Mateja 2:23. Ona se kreću od pokušaja da se nađe nekakva igra reči u vezi sa "Nazarećaninom" u jevrejskom tekstu Starog zaveta, do posmatranja ovog teksta kao delimičnog "ispunjenja" konglomerata starozavetnih odlomaka koji se odnose na prezrenog Mesiju. Na primer, najbliži odlomak nalazi se u Zahariji (3:8, 6:12); ovi odlomci govore o Božjem sluzi čije je ime Izdanak, ali to nisu proroštva koja kažu: "Biće nazvan Izdanak." Osim toga, ovaj izraz je preveden od tseh'makh, koji fonetski ne podseća na "Nazaret". Međutim, druga reč za "izdanak" koja je fonetski slična "Nazaretu" je nej'tser i korišćena je u Isaiji 11:1: "Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegova izniknuće." Međutim, Isaija 11:1 ne može biti odlomak o kome je reč, kao što neki komentatori predlažu, npr. Džon Gil (John Gill). Reči koje se koriste nisu iste i značenje proroštva nije isto. Matej 2:23 govori o gradu Nazaretu, a Isaija 11:1 govori o Hristovom rodoslovnom izdanku.

Matej koristi usmenu tradiciju za ovu izreku. Ako je o tome reč, značajno je što on ovo proroštvo stavlja na isti nivo sa pisanim proroštvima Starog zaveta.

Juda 9

Juda prenosi žučnu raspravu između Mihajla i Satane:

A Mihajlo Arhanđel, kad se prepiraše s đavolom i govoraše za Mojsijevo telo, ne usudi se prokleta suda da izgovori, nego reče: Gospod neka ti zapreti.

Ovaj slučaj nije spomenut u Svetom pismu, ali ima svoj izvor u nekom od "vanbiblijskih" otkrivenja u jevrejskoj usmenoj tradiciji, što je bilo dobro poznato čitaocima ove poslanice. Neke verzije ove priče koje kruže u drevnom judaizmu prikazuju Satanu kako pokušava da se umeša dok Mihajlo sahranjuje Mojsijevo telo.

Ovaj tekst nam pruža još jedan primer o tome kako usmena harizmatska tradicija Starog zaveta ima isti autoritet kao i pisana zbirka proročkih spisa Biblije. Drugim rečima, ove dve vrste proroštva imaju istu formu autoriteta, tj., božanski i nepogrešivi. Dakle, obe vrste proroštva su jednake po autoritetu.

Imajući u vidu navedeno, bilo koji pravi proročki govor ima isti autoritet kao proroštva drevnih proroka i Starog i Novog zaveta. Prema tome, savremeni proroci, po svojstvu svoje službe, imali bi isti autoritet kao i drevni proroci oba zaveta Biblije.

Juda 14–15

Odlomak koji razmatramo glasi:

Ali i za ovakve prorokova Enoh, sedmi od Adama, govoreći, gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih, da učini sud svima i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela kojima bezbožnost činiše, i za sve ružne reči njihove koji bezbožni grešnici govoriše na njega.

Ovaj odeljak se nalazi u nekanonskoj knjizi Enohovoj (up. 1. Enohova 1:9). Da li to znači da je Enohova knjiga u potpunosti božanski nadahnuta knjiga? Najmanje što neko može reći jeste da je Enohova knjiga (1. Enohova) napisana kao rezultat usmene tradicije koja je sačuvala neke od autentičnih drevnih vanbiblijskih proroštava.

Sažetak

Iz gornjih primera sledi da su Božja otkrivenja ili proroštva izvan Svetog pisma Starog zaveta uživala isti autoritet kao i pisana otkrivenja ili proroštva u Svetom pismu. Ovo praktično znači da se kanon ne bi trebao smatrati strogo zatvorenim ako danas imamo usmena proroštva ili otkrivenja koja bi uživala jednak autoritet kao i ona kanonska. Ako je kanon zatvoren, onda ne bi trebalo da prihvatimo bilo koje novo otkrivenje ili proroštvo. Ovo pitanje o zatvorenom kanonu i njegovom uticaju na kontinuacionističku tezu podrobnije će biti razmatrano u sledećem odeljku.
[Vratite se na Sadržaj]

3. Božansko poreklo pravih proroštava

U prethodnim odeljcima pogledali smo snažni autoritativni karakter proročke samoizjave i jednak autoritet proroka. Obe ove karakteristike su utemeljene na jednoj biblijskoj činjenici: poreklo proroštava i otkrivenja je božansko. Proročka objava bi izgubila svoj smisao ako njen izvor ne bi bio utemeljen na pravom otkrivenju i nadahnuću od Boga. Sva prava proroštva uživaju jednak autoritet upravo zato što oni vode poreklo od Boga.

Prema tome, izgovoreno proroštvo je, u načelu, istog autoriteta kao i pisane reči Biblije, pod uslovom da je izgovoreno proroštvo pravo, tj., da je njegovo poreklo u Bogu. Dakle, ako pretpostavimo da ima pravih Božjih proroka danas, onda ne bi bilo nikakve razlike između autoriteta njihovih proroštava i autoriteta Biblije. Ova opservacija nameće pitanje da li bi postojanje pravih savremenih proroštava ili otkrivenja pobilo dovoljni autoritet Biblije.
[Vratite se na Sadržaj]

4. Korolar iz biblijskih zapažanja

Glavna poenta teze o jednakom proročkom autoritetu jeste da bi savremeni proroci uživali isti autoritet kao drevni proroci Jeremija i Agav, čak i kada ne bismo doslovno dodali bilo koju novu knjigu kanonu. Ovoj poenti daje još veću snagu i opservacija o velikim prorocima Natanu i Iliji. Ova dva proroka su bili veliki kao Isaija i Jeremija. Pa ipak, ne postoje knjige koje su napisali Natan ili Ilija.

Glavni motiv cezacioniste u odbacivanju kontinuacionističke teze o harizmatskim darovima jeste da on nije spreman da prihvati autoritet novih proroka. Cezacionista nije spreman da prihvati njihov autoritet upravo zato što bi ga to obavezalo na gledište da je njihov autoritet isti kao i autoritet biblijskih proroka, kao što su Jeremija i Jovan.
[Vratite se na Sadržaj]

5. Utemeljujući i neutemeljujući proroci

Neki kontinuacionisti, kao što je Vejn Grudem (Wayne Grudem), prave razliku između dve vrste proroka, utemeljujućih i neutemeljujućih proroka, tj. između proroka koji su položili temelj crkve i onih koji nisu.⁵ Utemeljujući proroci su bili oni apostoli koji su takođe bili proroci, dok su neutemeljujući proroci bili proroci koji nisu bili među apostolima. Ova razlika je značajna u našoj raspravi zato što kontinuacionista, pozivajući se na ovu razliku, može izbeći zaključak da savremena proroštva mogu imati sadržaj sa novim doktrinarnim značenjem. Samo su utemeljujući proroci mogli da iznesu proroštva s novim doktrinarnim sadržajem koja služe kao temelj Crkve, i da na taj način budu utemeljivači Crkve. Dakle, Vejn Grudem se može bez problema složiti sa cezacionistima da mi nemamo više fundamentalne službe kao što su apostolska i proročka služba, kao što Efescima 2:20 ističe,⁶ odnosno da su se one završile početkom drugog veka. Ipak, prema Grudemu, dar proroštva je i dalje u funkciji, zato što nisu svi oni koji su posedovali dar proroštva imali utemeljivačku službu proroka. Zato kontinuacionista, poput Grudema, zaključuje da imamo razliku između utemeljujuće i neutemeljujuće proročke službe. Neutemeljujuća proročka služba ne bi uključivala proroštva s novim doktrinarnim sadržajem i, kao takva, ne bi uopšte doprinela temelju Crkve.

Navešćemo dva glavna argumenta koja podržavaju ovu razliku između proročkih službi:⁷

1. Grčka gramatika teksta u Efescima 2:20, posebno semantička konstrukcija član-imenica-kai-imenica u NZ, dopušta nam da prevedemo ton apostolon kai profeton kao "apostoli i apostoli koji su i proroci".
2. Zapoveđeno nam je da ispitujemo proroštva, što znači da proroštvo može imati mešavinu istinitih i lažnih elemenata. Prema tome, takva proroštva su pogrešiva. Ovo nikako ne može biti rečeno za proroštva koja su izrekli utemeljujući proroci; inače bi bila pogrešiva, i kao takva ne bi mogla da služe kao temelj Crkve.

U ovom odeljku pogledaćemo samo prvi argument, dok ćemo o drugom diskutovati u narednom odeljku, gde ćemo razmatrati pitanje verifikacije proroštava.

R. Fouler Vajt (Fowler White) ovako je odgovorio na Grudemov gramatički argument:

Grudemova egzegeza uopšte nije uverljiva sa gramatičkog stanovišta. Kao prvo, Grudem tumači sintaksu ton apostolon kai profeton ne obraćajući dovoljno pažnje na činjenicu da ova konstrukcija sadrži imenice u množini. Koliko god čudno zvučalo, sa izuzetkom u Ef. 4:11 (o čemu ću dole dati komentar), Grudem propušta da navede ijedan primer konstrukcije o kojoj govorimo u Ef. 2:20; svaki tekst koji on predočava kao podršku svojoj egzegezi zapravo je primer konstrukcije koja sadrži nešto drugo nego dve imenice u množini.

Čak i kada bi Grudem ispravio ovaj problem, njegov slučaj bi imao još jednu ozbiljnu prepreku koju bi morao da savlada. Ta prepreka je da Grudem tumači konstrukciju sintakse član-imenica-kai-imenica, koja je u Ef. 2:20 u množini, na takav način koji, kako je D. B. Volas (Wallace) jasno pokazao, nema ni jasnih ni neodređenih paralela u NZ. Pored toga, Volas je pokazao da je čak i ta jedna valjana gramatička paralela koju Grudem citira (Ef. 4:11, tous de poimenas kai didaskalous) uveliko pogrešno shvaćena, zato što je mali broj egzegeta ikada ozbiljno istražio semantičku konstrukciju član-imenica-kai-imenica u množini. U stvari, Volas smelo dovodi u pitanje egzegezu Ef. 4:11 Grudema i drugih, snažno nastojeći na tome "da takvo stanovište nema nikakvog gramatičkog osnova" u NZ upotrebi. Prema Volasovim nalazima, najmanje verovatno značenje Ef. 4:11 jeste "pastori-učitelji, tj., pastori koji su i učitelji"; verovatnije značenje je "pastori i drugi učitelji".⁸

Naredno razmatranje je uporediti Efescima 2:20 sa Efescima 4:11 i 1. Korinćanima 12:28, gde se takođe spominju apostoli i proroci zajedno s drugim službama i darovima. Vajt napominje "da 1. Kor. 12:28, zajedno sa Ef. 4:11, predstavlja teret dokazivanja za one koji poput Grudema vide nešto drugo nego razliku između apostola i proroka u Ef. 2:20. Na Grudemu ostaje da stvori dokaz koji prebacuje teret dokazivanja s njega na one koji se ne slažu s njim".⁹ Vajtovu poziciju podupire njegova diskusija o Gafinovom zapažanju da su Ef. 2:20 i Ef. 4:11 delovi većeg konteksta u kojem Pavle raspravlja o crkvi:

Gafin zapaža da su 2:20 i 4:11 delovi šireg konteksta, naime 2:11–4:16, u kojem Pavle raspravlja o crkvi (univerzalnoj i lokalnoj) kao novostvorenom telu Hristovom i njenom sastavu. U tom većem delu, 4:7–16 šire obrađuje Pavlov opis crkve u 2:11–22, stavljajući naglasak na skladnost različitih darova koje je Hristos razdelio u Telu. Imajući u vidu ovu povezanost između ova dva odeljka, izuzetno je mala verovatnoća da su proroci koji su pomenuti kao temeljno kamenje crkve u 2:20 nešto drugo do proroci koji doprinose njenoj izgradnji u 4:11–12. U stvari, u svetlu ovog većeg konteksta 2:11–4:16, posebna uloga proroka u delu izgradnje oslikanom u 4:7–16 bila bi ništa drugo do njihova utemeljujuća funkcija opisana u 2:20.¹⁰

Čak i neki kontinuacionisti, kao što je Krejg Simonijan (Craig Simonian), ne prihvataju Grudemov argument: "Da je Pavle hteo da govori o apostolima koji su takođe bili proroci, on bi najverovatnije koristio konstrukciju koja naglašava tu poentu."¹¹ Uprkos tome, oni prave sličnu razliku između proroštava koja imaju kanonsku težinu i proroštava koja nemaju tu težinu.¹² Krejg vidi u Mojsiju "arhetip jedinstvenog niza proroka koji je konačno bio ispunjen u Mesiji, kao što NZ pokazuje."¹³ Takav arhetip proroka imao je kanonski autoritet i nisu svi proroci pripadali tom arhetipu. Drugi proroci su primali otkrivenja putem vizija ili snova, pa stoga nisu imali fundamentalnu težinu. Prema tome, kontinuacionista ne prihvata cezacionističku premisu o jednakom autoritetu proroka.

Krejg navodi nekoliko biblijskih zapažanja koja podupiru razliku između kanonskih i nekanonskih proroka. Neka od ovih biblijskih zapažanja jesu izveštaji ljudi koji su počeli da prorokuju nakon što je Duh Božji pao na njih; npr., 4. Mojsijeva 11:25, kada su starešine počele da prorokuju; 1. Samuilova 10, kada je Saul prorokovao. U ovim biblijskim izveštajima zapažamo ljude koji obično nisu bili proroci, ali koji su spontano prorokovali kada je Duh Božji pao na njih. Krejg napominje "da ono što je Saul prorokovao nije zabeleženo tog dana i vrlo je verovatno da njegova proroštva nisu imala bilo kakav trajni značaj".¹⁴ Krejg iznosi dodatni prigovor protiv cezacionističke ideje o jednakom autoritetu proroka:

Takođe bi trebalo da imamo u vidu ko je sve bio ubrajan među proroke SZ. To bi uključivalo proročice kao što su Marija (2. Moj. 15:20), Olda (2. Car. 22:14) i Debora (Sudije 4:4). Da li je Bog pozvao ove žene da budu njegovi autoritativni glasnici Izraelu, tako da je neposlušnost njima značila i neposlušnost Bogu? Štaviše, da li i Valam, neprijatelj Božji, treba da se nađe na spisku biblijskih pisaca, pošto je primio nepogrešivo otkrivenje od Boga u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj 11:6–24?! Kada je Joilo napisao svoju knjigu koja je, naravno, postala deo kanona SZ, on je u uvodu onome što će slediti napisao: "Reč Gospodnja koja dođe Joilu." Ovde Joilove reči imaju kanonsku težinu. Iznoseći same Božje reči, on stavlja svoj život na kocku. Ako pogreši u iznošenju Božje poruke, trebalo bi, po Petoj knjizi Mojsijevoj 18, da bude pogubljen. Međutim, u svojoj knjizi on spominje iskustvo kada će Bog izliti svog Duha na sve ljude ... a kao posledica toga, "proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare" (Joilo 2:28–29). Da li je trebalo ove kćeri i mladiće podvrći smrti, prema 5. Moj. 18:20, ukoliko bi se ispostavilo da su pogrešili u onome što su rekli?¹⁵

Dakle, kontinuacionista može tvrditi da nemaju svi proroci "kanonski autoritet" na osnovu toga što primećuje dva niza proroka u SZ i da se ovaj obrazac nastavlja u NZ:

Ako smo u pravu kada kažemo da, u suštini, postoje dva niza proroštva u SZ (gde su oba dolazila putem otkrivenja a ipak nisu imala istu funkciju ni autoritet), onda je vrlo verovatno da bi ova dva niza proroštva bila predstavljena i u NZ. Ovo bi očuvalo teološko jedinstvo proroštva u Svetom pismu, kao što cezacionisti dokazuju, i pokazalo bi da funkcija samog NZ proroštva ne samo da je imala kanonsku ulogu nego i društvenu ili kongregacijsku ulogu.¹⁶

Cezacionista ima drugačije tumačenje ovih biblijskih podataka i ne dolazi do istog kontinuacionističkog zaključka u pogledu nefundamentalnog autoriteta "manjih proroka". Cezacionista priznaje da su neki proroci, kao što je Mojsije, bili veći po jasnoći i primanju Božjeg otkrivenja, ali neće zaključiti da su bili veći po autoritetu od proroka koji su imali manje jasna otkrivenja. Cezacionista će pokrenuti mnoga pitanja u pogledu ovih "manjih proroka". I premda je bilo situacija kada je Sveti Duh silazio na neke osobe koje obično nisu bile proroci, zašto bismo pretpostavili da su njihova proroštva imala manji autoritet? Zar nisu njihove reči bile izgovorene u ime Gospodnje? Ne bi li to trebalo da ukaže da su oni bili Božji glasnici u trenutku njihovog proročkog govora? Ako nisu, zašto bismo njihove poruke zvali proroštvom? Kako su mogli da budu ovlašćeni da govore u ime Gospodnje ako njihove reči nisu imale težinu božanskog nepogrešivog autoriteta?

Ako se pak složimo da neutemeljujući proroci mogu izneti pogrešiva proroštva, tj., proroštva koja sadrže pogrešku, kako da razlikujemo prave pogrešive proroke od lažnih proroka koji drsko govore u ime Gospodnje? Bilo bi nemoguće razlikovati ove dve vrste proroka. Dakle, na Krejgovo pitanje: "Da li je trebalo ove kćeri i mladiće podvrći smrti, prema 5. Moj. 18:20, ukoliko bi se ispostavilo da su pogrešili u onome što su rekli?", cezacionista bi odgovorio da svako ko drsko govori u ime Gospodnje jeste počinio greh koji se u Starom zavetu nemilosrdno kažnjavao smrću. Međutim, mi ne živimo po Mojsijevom zakonu Starog zaveta, nego po Hristovom zakonu Novoga zaveta, koji pruža milost prema svim grešnicima koji su spremni za pokajanje od svih greha, uključujući greh lažnog prorokovanja.
[Vratite se na Sadržaj]

6. Verifikacija proroštva

Kontinuacionisti koji prave razliku između utemeljujućih i neutemeljujućih proroka nadalje tvrde da proroštva koja su izneli neutemeljujući proroci mogu sadržati i istinite i lažne elemente, i da nam iz tog razloga Sveto pismo nalaže da ispitujemo proroštva (up. 1. Kor. 14:29, 1. Sol. 5:20).¹⁷ Prema tome, kontinuacionista zaključuje da savremena proroštva ne predstavljaju nepogrešivi izvor autoriteta za Crkvu i, kao takva, ne krše princip Sola Skripture.

Sveto pismo nam nalaže da proveravamo proroštva (up. 1. Kor. 14:29, 1. Sol. 5:20), ali da li to znači da proroštva mogu biti mešavina istinitih i lažnih elemenata?

Prema cezacionističkom stanovištu, nama je zapoveđeno da proveravamo proroke posmatranjem njihovih plodova, a ovo uključuje i njihove reči i njihova dela (up. 1. Jov. 2:18–19 sa 1. Jov. 4:1–6, Mt. 7:15–20 sa Mt. 12:33–37 i Mt. 24:23–26). Prema 1. Jovanovoj, lažni proroci bi mogli biti u Crkvi, pokušavajući da zavedu izabrane. Zato je Pavle uputio hrišćane u Korintu da proveravaju proroke. Kao što Vajt zapaža:

Međutim, pogledajmo još jednom šta Pavle kaže u 1. Korinćanima 14 ... U ovom odlomku u Korinćanima apostol ima na umu poseban sastanak u lokalnoj crkvi (14:26) i zamišlja više proroka koji govore tokom datog sastanka: "proroci dva ili tri neka govore" (14:29a). ... Njegovo uputstvo u 1. Korinćanima 14 ... pretpostavlja da će njegovi čitaoci slušati više proroka koji govore svoja proroštva.

Moja poenta u iznošenju ovog zapažanja jeste ovo: premda Grudem tumači Pavlove reči kao pripremanje crkava da izdvoje istinite elemente od lažnih u bilo kom proroštvu, svakako je u većoj saglasnosti sa samim Pavlovim rečima protumačiti ih kao pripremanje crkava da izdvoje prava proroštva od lažnih među mnogim proroštvima koja će čuti. Da kažem to drugačije, dok Grudem govori da je "svako proroštvo moglo imati istinite i lažne elemente u sebi", mi kažemo da je između mnogih proroštava koja su se čula na sastancima lokalne crkve moglo da bude pravih i lažnih proroštava.¹⁸

Dakle, sa cezacionističkog gledišta, neobično je reći da proroštvo izrečeno od strane pravog istinitog proroka, tj., proroka koji je bio inspirisan Božjim Duhom, može biti mešavina lažnih i istinitih izjava. Kako može prorok biti ovlašćen da izjavi "tako govori Gospod", a zatim da izrekne lažne izjave, kao da je Gospod lažov?

Odgovor kontinuacioniste je da bi usmeno proroštvo moglo biti pogrešivo usled ljudske pogrešivosti. S. Semjuel Storms (C. Samuel Storms) daje objašnjenje kako proroštvo može biti pogrešivo:

Ključ je prepoznati da u svakom proroštvu postoje četiri elementa, od kojih je samo jedan zasigurno od Boga: Tu ubrajamo samo otkrivenje; tu je zatim percepcija ili primanje tog otkrivenja od strane vernika; tu je tumačenje onoga što je izloženo ili pokušaj da se utvrdi njegovo značenje; i tu je primena tog tumačenja. Sam Bog je odgovoran za otkrivenje. ... Ono je nepogrešivo kao i on sam. Ono ne sadrži neistinu. ... Zabluda se javlja kada osoba koja prima otkrivenje pogrešno shvati, pogrešno protumači i/ili pogrešno primeni ono što je Bog otkrio. Činjenica da je Bog savršeno progovorio ne znači da su ljudska bića čula savršeno.¹⁹

Cezacionista je skeptik u pogledu takve kontinuacionističke teorije nadahnuća zbog sledećih problema:

Prvo, Peta knjiga Mojsijeva 18:20–22 uči nas da se lažni prorok, koji govori drsko u ime Gospodnje, razotkriva pronalaženjem neistina u njegovim proročkim predviđanjima. Peta knjiga Mojsijeva 18 se radi o usmenim proroštvima koja, po svemu sudeći, nisu kanonska proroštva. Ako dopustimo da prava proroštva mogu da sadrže pogrešku, ne bismo mogli da razlikujemo prave (neutemeljujuće) proroke od lažnih proroka koji drsko govore u ime Gospodnje. Prema Petoj knjizi Mojsijevoj 18:20–22, proroci koji govore pogrešiva proroštva bili su podvrgavani smrti.

Drugo, nema nikakve osnove za ograničavanje kontinuacionističke teorije o nadahnuću samo na nekanonska proroštva. Ako su nekanonska proroštva pogrešiva, zašto onda ne bi i kanonska proroštva bila isto tako pogrešiva? Kanonska proroštva bi, u principu, takođe mogla biti pogrešiva ako se neograničeno primeni kontinuacionističa teorija nadahnuća na sva proroštva. Dakle, kontinuacionistička teorija o nadahnuću bi dovela kanonska proroštva kao pogrešiva, i time bi se narušio princip Sola Skripture, zato što Sola Skriptura naučava da je Sveto pismo jedini nepogrešivi autoritet za Crkvu.

Po logici proročkih samoizjava, pravo proroštvo treba da tretiramo kao božansko i nepogrešivo. Proročka samoizjava nema nikakvu težinu ako se prema usmenom proroštvu ophodimo kao prema ljudskom i pogrešivom.
[Vratite se na Sadržaj]

E. Kanon i Sola Skriptura

Kada govorimo o principu Sola Skripture u ovom kontekstu, treba napomenuti da ovaj princip pretpostavlja zatvoreni karakter kanona, to jest, Sveto pismo je zatvoreno i nije otvoreno za nova dodavanja. Potvrđivanje Sola Skripture je snažnije od potvrđivanja zatvorene prirode kanona. Neko bi mogao verovati da je kanon zatvoren a da poriče Sola Skripturu, ali ne obratno. Na primer, rimokatolička crkva odbacuje princip Sola Skripture, ali potvrđuje da je kanon zatvoren. Sola Skriptura zahteva ideju završenog kanona, zato što ovaj princip ima smisla jedino u kontekstu kada neko pokrene pitanje dovoljnosti i konačnog autoriteta Svetog pisma u svojstvu ustanovljene i zaključene zbirke knjiga. Istorijska pozadina formulacije ovog načela bila je protestantska Reformacija, kada je centralno pitanje bilo koliko je autoritativna ova zbirka Svetog pisma: da li je ona jedini nepogrešivi autoritet za Crkvu. Ovo pitanje pretpostavlja gledište o završenom kanonu.

Da li bi princip Sola Skripture bio pogrešan kada bi kanon bio otvoren? Sola Skriptura tada ne bi bila ni pogrešna ni istinita. Pitanje dovoljnosti Biblije pretpostavlja gledište o zatvorenom kanonu Biblije. Poenta u vezi sa Sola Skripturom je da se doktrinarne istine mogu odbraniti jedino ako se pozovemo na ustanovljeni i zatvoreni kanon Svetog pisma. Kanon nije ustanovljen sve dok nije kompletiran. Međutim, ako bi se prema zbirci Svetog pisma ophodilo kao prema nečemu što se još razvija, ali nije kompletirano, tada bi se prema već napisanim knjigama ophodilo sa krajnjim uvažavanjem i strahopoštovanjem, kao prema svetim i nepogrešivim rečima našega Gospoda, zajedno sa živim glasom proroka i apostola.

Da li bi prisustvo pravih savremenih proroštava ili otkrivenja poreklo dovoljnost autoriteta Biblije? Da bismo istražili ovo pitanje, pozabavićemo se sledećim problemima:

1. Kako je kontinuacionističko gledište povezano s kanonom Biblije?
2. Kako je kontinuacionističko gledište povezano s principom Sola Skripture?

1. Proroštvo i kanon

Ako pretpostavimo da ima novih proroka, moramo sebi postaviti pitanje da li postoji razlika između autoriteta Božjih reči koje su izgovorili neki savremeni proroci i Božjih reči koje su zapisane u Bibliji. Ukoliko sledimo logiku iz prethodnog dela, odgovor je očigledan: proročka samoizjava, jednak autoritet proroka i božanski izvor pravih proroštava čine proroštvo o kome govorimo jednakim po autoritetu s Božjim pisanim rečima Biblije.

Ipak, kontinuacionista se ne bi sasvim složio s takvim odgovorom. On bi istakao da svako pravo proroštvo izgovoreno danas mora biti saglasno s Biblijom. Biblija ima veći autoritet, kontinuacionista bi mogao da kaže, zato što upravo Biblijom prosuđujemo proroštva. Savremena proroštva nisu ta kojima prosuđujemo Bibliju već je zapravo obratno: proroštva se prosuđuju Biblijom. Biblija je paradigma pravih proroštava. Štaviše, svako usmeno proroštvo mora biti provereno i verifikovano, dok to nije slučaj s Biblijom.

Verifikacija znači, u ovom kontekstu, evaluativni zaključak od strane pouzdanog testa da je nešto istinito. Falsifikacija, s druge strane, znači evaluativni zaključak od strane pouzdanog testa da je nešto pogrešno. Kako se vrši verifikacija (ili falsifikacija) putem Biblije? Kontinuacionista shvata ovaj test kao prosuđivanje doktrinarnog sadržaja proročke poruke u svetlu biblijskog učenja. Ukoliko proroštvo, svojim sadržajem ili implikacijama, protivreči učenjima Biblije, onda je to proroštvo lažno.

Cezacionista bi prigovorio gornjem objašnjenju o verifikaciji datog proroštva; on tvrdi da Biblija ne može da pruži dovoljnu verifikaciju dokle god tvrdimo da Bog nastavlja da govori preko proroka. Ova cezacionistička tvrdnja biće podrobno raspravljana kasnije, ali dovoljno je sada reći da proroštvo saglasno s Biblijom nije po svaku cenu nadahnuto od Boga. Čak je moguće da osobe opsednute demonom izreknu proročke izjave koje su potpuno saglasne s Biblijom (up. Marko 3:11, Dela 16:16–18). Kao što ćemo kasnije videti, u toku naše rasprave o kriterijumima pravog proroka, pravo proroštvo (otkrivenje) takođe može protivrečiti ustanovljenom kanonu Svetog pisma.

Pretpostavimo, primera radi, da Biblija pruža dovoljan standard za proveru proroštava. Da li bi to bila potvrda da Biblija ima veći autoritet? Najviše što bi se time potvrdilo jeste da je Biblija najpouzdaniji izvor znanja o Božjem otkrivenju, ali ne da je veća po autoritetu od drugih izvora Božjeg otkrivenja, npr., novih usmenih proroštava. Činjenica da je Biblija najpouzdaniji izvor znanja o Božjem otkrivenju jeste rezultat toga što je ona bila verifikovana i proverena. Sva proroštva i otkrivenja u Bibliji takođe su bila podvrgnuta proveri. Nakon što su bila potvrđena kao prava otkrivenja od Boga, ona su uživala veliki autoritet na isti način kao i druga nekanonska proroštva. Poenta je u tome da su ova druga nekanonska proroštva, u načelu, takođe mogla biti uključena u kanon. Činjenica da nisu bila uključena ne znači da su to bila drugorazredna proroštva. Natan, Ilija i Jelisije su bili veliki proroci, ali njihova proroštva nisu bila uključena u kanon. Proroštva od takvih velikih proroka zasigurno ne bi bila okarakterisana kao drugorazredna. Njihova proroštva su mogla, u načelu, biti uključena u kanon, da su bila zapisana i sačuvana. Dakle, imajući u vidu cezacionističko biblijsko zapažanje o jednakom autoritetu proroštava, savremeni proroci bi imali isti autoritet kao Jeremija ili apostol Jovan, čak i kada ne bismo njihova proroštva dodavali kanonu kao nove proročke knjige.

Prema tome, osnovni problem harizmatskog stanovišta je sledeći:

Pretpostavimo da smo proverili proročku izjavu i da smo sigurni da je istinita: Bog je izvor tog proroštva. Zašto ovo proroštvo ne bi uživalo isti autoritet kao kanonska proroštva Biblije?

Ovo je fundamentalni problem harizmatskog kontinuacionističkog stanovišta, ukoliko smatramo da je kanon Biblije zatvoren. Ovo nije problem za grupacije ili crkve koje gledaju na Bibliju kao na otvoreni kanon, kao što su Sveci poslednjeg dana (mormoni). Mormoni su sasvim dosledni svojoj doktrini da postojanje novih otkrivenja i proroštava ukazuje na to da je kanon Biblije otvoren. Ne iznenađuje nas stoga što oni duboko poštuju svoje proročke knjige, koje za njih imaju isti autoritet kao i biblijske knjige.

Neki kontinuacionisti pogrešno shvataju cezacionističko pozivanje na zatvoreni kanon, kao da cezacionisti ne priznaju nekanonska otkrivenja, a zatim pokušavaju da pokažu da Biblija jasno ukazuje na postojanje nekanonskih otkrivenja.²⁰ Međutim, cezacionističko pitanje u pogledu nekanonskih otkrivenja tiče se njihovog autoriteta. Cezacionističko pozivanje na zatvoreni kanon ne znači da su cezacionisti slepi za postojanje nekanonskih otkrivenja. Cezaconistička poenta je pre svega da bi nova proroštva i otkrivenja uživala isti autoritet kao kanonska proroštva i otkrivenja Svetog pisma. Dakle, nekanonska otkrivenja bi, u principu, mogla biti uključena u kanon, da su bila zapisana i sačuvana. Glavna zabrinutost cezacioniste je kako bi se savremeni proročki govor razlikovao po autoritetu od nadahnutih govora kanonskih proroka i apostola:

Kakav bi smisao bio u pokušaju da se održi i zatvoreni kanon i postojanje nadahnutih govora danas? "Kanon", uostalom, nije samo književni naziv ili kataloški termin. On ima konotaciju autoriteta. "Kanon" je da li ja nalazim Božje nadahnute reči za današnje vreme. Ukoliko se nadahnuti govor nastavi i danas, onda - kao naš kanon - Sveto pismo nije kompletno; bez obzira na to koliko je inače cenimo, Biblija je u tom slučaju samo deo tog kanona.²¹

Još jedan kontinuacionistički pristup jeste ograničiti opseg savremenih proroštava. Kontinuacionista bi mogao reći da ova proroštva ne predstavljaju novi doktrinarni sadržaj. On bi mogao tvrditi da se proroštva pre tiču "izgrađivanja, bodrenja i tešenja Crkve" (up. 1. Kor. 14:3–5, 12). Imajući u vidu ograničeni opseg proroštava, savremena proroštva ne predstavljaju dodatak ustanovljenom kanonu.

Gornji kontinuacionistički pristup je dokazivanje ukrug (cirkularno dokazivanje), koristeći premise koje cezacionista ne prihvata. "Zašto ograničavati delovanje Duha?" cezacionista bi mogao da pita. Zašto bi savremena proroštva bila drugačija od drevnih proroštava? Izgrađivanje Crkve takođe uključuje doktrine o Bogu, i nema nikakvog biblijskog dokaza da je dar proroštva bio tako ograničen u svom opsegu. Starozavetna proroštva su puna doktrinarnih poruka, i nema nijednog razloga zašto se ovo ne bi primenilo na novozavetna proroštva.

Celokupan dokazni materijal iz primera o proročkoj službi u NZ pokazuje da je ona bila u potpunosti iste vrste kao i starozavetno proroštvo po svom karakteru i formi. Službe Jovana Krstitelja, Agava i Jovana koji je napisao Otkrivenje podjednako čine klasično jedinstvo predskazivanja i objavljivanja, proricanja i prorokovanja, a isto važi i za Zahariju, Simeona i druge.²²

Hristova Crkva je "sagrađena na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos; Na kome sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu Gospodu" (Ef. 2:20-21). Nije dopušteno postavljati drugi temelj. Ukoliko je dar proroštva u funkciji danas, to znači da se na proročkom temelju i dalje radi danas i da nije bio dovršen krajem prvog veka. Prema tome, savremena proroštva bi mogla, u načelu, dodati novi doktrinarni sadržaj Svetom pismu – nove doktrinarne elemente koji nisu nužno protivrečni Svetom pismu.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Sola i Prima Skriptura

Princip Sola Skripture je princip koji uči da je Sveto pismo jedini nepogrešivi autoritet u Crkvi. Sveto pismo predstavlja kako neophodan tako i dovoljan nepogrešivi autoritet u pogledu svih stvari koje se tiču hrišćanske doktrine i prakse.

Ključna implikacija ovog principa je da tumačenja i primene Svetog pisma nemaju isti autoritet kao samo Pismo; stoga su vođe u Crkvi podložne korekciji od strane Pisma. Sola Skriptura, svakako, ne ignoriše hrišćansku istoriju i tradiciju kada teži da razume Bibliju. Ona radije posmatra Bibliju kao jedini konačni i nepogrešivi autoritet u pogledu vere i prakse.

Za principijelne cezacioniste, koji odbacuju kontinuacionizam pozivajući se na princip Sola Skripture, glavno pitanje je logička povezanost između Sola Skripture i kontinuacionističke teze. Oni tvrde da bi harizmatski darovi predstavljali drugi nepogrešivi izvor autoriteta za Crkvu, i mi se zato ne možemo dosledno držati Pisma kao jedinog nepogrešivog autoriteta za Crkvu. Umesto toga, prema autoritetu Svetog pisma odnosili bismo se po načelu Prima Skripture.

Princip Prima Skripture je princip koji uči da je Pismo "prvi" ili "vrhovni" izvor božanskog otkrivenja. To znači da ovaj princip priznaje da ima drugih autoritativnih vodiča u Crkvi, kao što su tradicija, harizmatski darovi, mistična sagledavanja, itd. Prima Skriptura nije problematična ukoliko neko ne smatra druga uputstva kao nepogrešiva. U ovom slabijem smislu reči, Prima Skriptura i Sola Skriptura nisu nužno protivrečni. Međutim, Prima Skriptura je problematična ako se shvati u snažnijem smislu reči. U snažnijem smislu reči, druga autoritativna uputstva se tretiraju kao nepogrešiva. Snažniji smisao reči Prima Skripture je problematičan za principijelnog cezacionistu zato što bi to bilo protivrečno načelu Sola Skripture. Principijelni cezacionista smatra da kontinuacionističko gledište ima za svoje uverenje snažniji smisao Prima Skripture. Suštinsko pitanje je, s druge strane, da li kontinuacionista može insistirati na Prima Skripturi na temelju Biblije.

Da li Sveto pismo naučava jedan od ovih principa? Kontinuacionistička Prima Skriptura nije koherentan princip u pogledu darova nadahnuća i darova otkrivenja. Argumenti iz snage proročke samoizjave, jednakog autoriteta proroka i božanskog porekla pravih proroštava pokazuju da ne može postojati "prvi" ili "vrhovni" izvor božanskog otkrivenja. Otkrivenje je otkrivenje; ono uvek ima isti božanski nepogrešivi izvor. Učenje koje je nekoherentno ne može biti istinito. Prema tome, to ne može biti princip koji potiče iz učenja Pisma. Takođe, zapazite da su tri gornja cezacionistička principa naučavana u Pismu. Dakle, Sveto pismo, u pogledu harizmatskih darova, implicitno poriče Prima Skripturu.

Da li Biblija podržava ideju Sola Skripture? Sveto pismo nas implicitno uči o svom dovoljnom autoritetu. Apostol Pavle je rekao da je Stari zavet nadahnut od Boga i da je u stanju da bude naš vodič:

Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi: Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen. (2. Tim. 3:16–17)

Novi zavet nas uči da treba da poštujemo apostolsko učenje, bilo usmeno ili pisano:

Tako, dakle, braćo, stojte i držite uredbe kojima se naučiste ili rečju ili iz poslanice naše. (2. Sol. 2:15)

Drugim rečima, Biblija nas implicitno uči da je naš jedini autoritet Božja otkrivena reč, bilo preko proroka ili apostola. Zato, ako više nemamo proroke ili apostole, proističe da imamo samo njihove spise kao njihov autoritet. Imajući u vidu 2. Timotiju 3:16–17 i 2. Solunjanima 2:15, i SZ i NZ jesu naši autoriteti. Prema tome, imamo istinu Sola Skripture. Za detaljnu raspravu o validnosti Sola Skripture, pogledajte članak "Sola Skriptura - Dovoljni i konačni autoritet Pisma".
[Vratite se na Sadržaj]

F. Obeležja pravog proroka

Kontinuacionista tvrdi da je Biblija dovoljna za proveru autentičnosti proroštava. Postoje tri osnovna razloga zašto Biblija nije dovoljna za ovakvu proveru.

1. Proroštvo saglasno s Biblijom nije nužno nadahnuto od Boga. Moguće je čak da osobe opsednute demonima izgovore proročke izjave koje su saglasne s Biblijom (up. Marko 3:11, Dela 16:16–18).
2. Nova otkrivenja i proroštva mogla bi da dodaju novi doktrinarni sadržaj Svetom pismu, koji nije nužno u suprotnosti sa Svetim pismom, ili da pruže autoritativno tumačenje Pisma. Uzimajući u obzir takve pretpostavke, princip Sola Skripture ne bi više bio validan princip, i iz istih razloga, Biblija ne bi mogla da pruži dovoljnu osnovu za proveru novih proroštava.
3. Imajući u vidu zapažanje o jednakom autoritetu proroka, nova verifikovana proroštva i otkrivenja imaju isti autoritet kao i ustanovljeni kanon Svetog pisma. Dakle, nova otkrivenja mogu protivrečiti ustanovljenom kanonu. Pavlova nova otkrivenja o obrednim zakonima Mojsijevog zaveta, naime, da su bili ukinuti Hristovim ispunjenjem Zakona, ne bi bila prihvaćena da se kojim slučajem insistiralo na tome da su ustanovljene istine Starog zaveta bile dovoljne za proveru novih otkrivenja. Prema tome, proročka reč je u istom položaju kao i reči Biblije.

Kontinuacionista insistira na tome da je Biblija dovoljan vodič za proveru novih proroštava.²³ Cezacionista bi mogao da uzvrati pitanjem: "Kako su rani hrišćani, u periodu formiranja Novog zaveta, proveravali proroštva, imajući u vidu činjenicu da crkve u to vreme nisu imale sve knjige Novog zaveta u svom posedu?" Očigledno je da korišćenje Svetog pisma nije bilo dovoljno već da su druge metode rasuđivanja takođe bile primenjivane. Štaviše, nije li Bog u to vreme dao nova otkrivenja o doktrini, imajući u vidu činjenicu da Novi zavet nije bio kompletan, kao što je doktrina poništenja starog obrednog Mojsijevog zakona, opravdanje verom, itd.? Dakle, veoma je razumno pretpostaviti da su ova nova otkrivenja takođe bila preneta putem proroštava.

Ako prihvatimo činjenicu da su proroštva koja su data u prvom veku mogla imati novi doktrinarni sadržaj (što je vrlo prihvatljivo tumačenje, kada uzmemo u obzir sve biblijske činjenice ovome u prilog), zašto ne bi savremena proroštva takođe imala ovo? Zašto bi činjenica da imamo kompletnu Bibliju svetih knjiga bio razlog da ograničavamo opseg savremenih proroštava? Božji suvereni Duh, koji je inspirisao drevne proroke, isti je onaj koji bi inspirisao i savremene proroke, ukoliko ovi darovi nisu prestali.

Moramo istražiti šta Biblija kaže o proveri proroka. Počnimo najpre s Pavlovim relevantnim uputstvom: "A proroci dva ili tri neka govore, i drugi neka rasuđuju" (1. Kor. 14:29). Kao što smo primetili u odeljku Verifikacije proroštava, Pavlovo uputstvo ne znači da bi pravi, istinski prorok mogao da izrekne lažne izjave već da bi zapravo mogao postojati lažni prorok među članovima crkve. Da bismo razumeli kako su oni proveravali proroke, moramo biti jasni u pogledu značenja reči "prorok" i "dar proroštva", kako se one uostalom i koriste u Bibliji.

Proroštvo ne mora nužno biti proricanje budućnosti. Međutim, proroštvo ima natprirodan kvalitet, i ono nije običan govor. Znak proročkog govora, kao potvrda njegovog božanskog porekla, obično je bio dat nekom informacijom do koje prorok nikako ne bi mogao doći na prirodan način. Glavna poenta ove službe bila je u tome da Bog direktno govori Crkvi. Biblijska ideja je da Bog govori direktno preko takve osobe da izgradi, da opomene ili da Crkvu nauči nečemu važnom. Međutim, Crkva se mogla izgrađivati i upozoravati i putem običnog propovedanja ili učenja od strane učitelja i propovednika. Dakle, neka razlika je svakako postojala između izgrađivanja Crkve putem proroštva i izgrađivanja Crkve putem običnog poučavanja i propovedanja. Koja je bila razlika? Ova razlika se sastojala u posebnom načinu kako je Bog govorio. Bog je govorio svoju reč direktno preko proroka, dok je preko učitelja ili propovednika govorio indirektno.

Dakle, dar proroštva ima natprirodni element zbog Božjeg direktnog obraćanja svom narodu preko takvog dara. Prorok je davao direktan govor od Boga, u suprotnom nije imao prava da objavljuje proročku samoizjavu u ime Gospodnje.

Kako da testiramo takvog proroka? Kako su hrišćani u Korintu razumeli Pavla kada im je napisao "a proroci dva ili tri neka govore, i drugi neka rasuđuju"? Oni nisu mogli da koriste Sveto pismo u svrhu provere, zato što u to vreme nisu imali kompletan Novi zavet. Imali su samo neka evanđelja i nekoliko Pavlovih poslanica. Kako su mogli da koriste Bibliju kao dovoljni test kada kanon Novog zaveta još nije bio završen? Nisu to mogli. Kako su onda mogli da rasuđuju? Odgovor je vrlo jednostavan: rasuđivali su proroštvo po natprirodnom kvalitetu proročkog govora. Ovaj test je bio snažan i veoma pouzdan. Ako koristimo ovaj test, mnoga savremena proroštva izgovorena u ime Gospodnje lako bi bila razotkrivena kao prazni govori. Ovaj test ima biblijsku osnovu, pošto nam Biblija vrlo jasno govori kako treba da proveravamo proroke.

Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u ime moje što mu ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ali ako kažeš u srcu svom: "Kako ćemo poznati reč koju nije Gospod rekao?" Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne izvrši se, to je reč koju nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se. (5. Moj. 18:20–22)

Da ponovimo svoje pitanje: "Kada je Pavle rekao Korinćanima da treba da proveravaju proroke (up. 1. Kor. 14:29), kako su mogli da proveravaju kada nisu imali celu Bibliju?" Ali oni su svakako znali kako da provere proroka poznavajući Petu knjigu Mojsijevu 18. Na temelju Pete Mojsijeve 18, oni su proveravali proroka tako što su posmatrali da li se ispunilo ono što je bilo rečeno. Neka Pismo tumači Pismo. Dakle, ne možemo Prvoj poslanici Korinćanima 14:29 pripisati značenje da mi danas treba da proveravamo proroka samo putem Biblije. Lažni prorok može čak da govori potpuno u skladu s Biblijom, ali da govori pomoću drugog duha. Međutim, prorokovanje u ime Gospodnje o nečemu što se neće ispuniti razotkrilo bi proroka koji drsko govori u ime Gospodnje. To nam Peta Mojsijeva 18 precizno garantuje.
[Vratite se na Sadržaj]

G. Svrha drugih darova

Šta reći o darovima koji se ne tiču otkrivenja, kao što su darovi sile i dar jezika? Kako ovi darovi mogu narušiti princip Sola Skripture?

Kratko ćemo se dotaći pitanja drugih darova, da li su oni takođe prestali posle završetka kanona. O darovima otkrivenja nećemo raspravljati ovde zato što mnogo toga što je rečeno o daru proroštva podjednako važi za darove otkrivenja. Istražićemo pitanje o drugim darovima tako što ćemo istražiti svrhu ovih darova. Ukoliko je njihova svrha bila ispunjena, onda su oni očigledno prestali prilikom ispunjenja svoje svrhe.

1. Jezici i tumačenje

Jezici i tumačenje bili su veoma bliski darovi nadahnuća. Tumačenje ima svoju ulogu samo ako su jezici u funkciji. Da ponovimo definiciju o daru tumačenja iz odeljka koji govori o darovima nadahnuća.

Tumačenje je bilo objašnjenje poruke date putem dara jezika. Govornik je davao tumačenje poruke, posredstvom Duha, uprkos govornikovom nepoznavanju datog jezika.

Dakle, vidimo da bi tumačenje prestalo ukoliko bi svrha jezika bila okončana.

Zašto je Bog dao jezike ranoj Crkvi i šta su bili ti jezici? Osoba je govorila u jezicima kada je govornik mogao da proslavlja Boga i moli se Bogu jezikom koji prethodno nije učio niti koristio. Prema tome, ovaj dar je takođe bio natprirodan, kao i drugi darovi spomenuti u 1. Korinćanima 12–14. Ovaj znak je bio vrlo uobičajen u ranoj Crkvi. Važnu istinu o daru jezika možete pročitati u sledećem odeljku:

U zakonu piše: drugim jezicima i drugim usnama govoriću narodu ovome, i ni tako me neće poslušati, govori Gospod. Zato su jezici za znak ne onima koji veruju, nego koji ne veruju; a proroštvo ne onima koji ne veruju, nego koji veruju. Ako se dakle skupi crkva sva na jedno mesto, i svi uzgovorite jezicima, a dođu i prostaci, ili nevernici, neće li reći da ste poludeli? (1. Kor. 14:21–23)

Za ekspoziciju na 1. Korinćanima 14:22 mogu da zahvalim G. F. Rendalovoj knjizi Ja govorim u jezicima više od svih vas (I speak in Tongues More Than You All). Rendal kaže nešto zanimljivo u svojoj ekspoziciji:

U 1. Korinćanima 14:22 apostol Pavle, nadahnut Svetim Duhom, govori nam da dar govorenja u jezicima nije bio za vernike nego za nevernike. Zatim pravi zaokret već u narednom stihu i kaže upravo suprotno! Na površini izgleda kao da Sveti Duh protivreči sebi kada kaže: "Ako se dakle skupi crkva sva na jedno mesto, i svi uzgovorite jezicima, a dođu i prostaci, ili nevernici, neće li reći da ste poludeli?" Niko mi nikada nije razmrsio ovaj nerazrešivi paradoks. Ako se u stihovima 22, 23 i 24 nevernici odnose i na Jevreje i na nejevreje, protivrečnost i dalje ostaje. Ali problem nestaje ako prihvatite da je Pavle imao dve vrste nevernika u vidu.²⁴

1. Nevernici iz 22. stiha identifikovani su u stihu 21. Stih 21 poziva se na Isaiju 28:11–12. Dakle, izraz "ovaj narod" iz "govoriću narodu ovome" (moj naglasak) odnosi se na Jevreje. Ovaj znak je bio za njih.
2. Ostali, nevernici iz 23. stiha, prostaci koji ne razumeju, bili su obični ljudi, a ne ovaj narod. Drugim rečima, oni su bili nejevreji iz grada Korinta. Znak jezika nije bio za njih. To je ono što Sveti Duh govori ovde.²⁵

Ova ekspozicija uklanja protivrečnost i potvrđuje da je znak jezika bio rezervisan za ovaj narod, Jevreje, kako bi poverovali da su nejevreji bili nakalemljeni u telo Hristovo, koje je Crkva. Dakle, dar jezika je imao dvostruku svrhu:

1. kao ispunjenje Isaijinog proroštva (28:11–12); i
2. da bi ukazali na to da su nejevreji nakalemljeni na telo Hristovo.

Ovo je razlog zašto Bog nije izabrao neki drugi natprirodni znak, npr., dar nevidljivosti ili teleportacije, kao uobičajeni dar među Božjom decom. Zbog dara jezika Petar je mogao da razume da je Kornelije bio prihvaćen od Boga, i pored toga što Kornelije nije bio Jevrejin (up. Dela 10:44–48). Jevreji su mogli da razumeju, zbog jezika, da su nejevreji takođe bili spasavani, ukoliko su poverovali u istinu evanđelja. Obe ove svrhe već su bile ispunjene krajem prvog veka. Isaija 28:11–12 je ispunjen, pošto Kajafa, prvosveštenik u to vreme, nije prihvatio Isusovo mesijanstvo. Hram je bio razoren 70. godine posle Hrista. To da drugi narodi mogu biti spaseni u Hristu postalo je opšteprihvaćena istina. Nejevreji u početku nisu znali za ovu činjenicu, pa je bilo neophodno da prvi obraćeni Jevreji razumeju ovu istinu i podstaknu nejevreje da prihvate Hrista. Danas je opšteprihvaćena istina da svako, bez obzira na nacionalnost, može postati hrišćanin. Još početkom prvog veka posle Hrista, hrišćani su se utvrdili u drugim zemljama, izvan granica Izraela. Govorenje u jezicima imalo je smisla jedino gde su Jevreji bili prisutni, zato što je ovaj znak bio za njih. Setite se razlike između Jevreja i Grka u 1. Korinćanima: "Jer i Jevreji znake ištu, i Grci premudrosti traže" (1:22)".

Imajući u vidu činjenicu da je dvostruka svrha dara govorenja u jezicima bila ispunjena krajem prvog veka, principijelni cezacionista zaključuje da je ovaj dar prestao onog trenutka kada je njegova svrha bila ostvarena.

Drugi razlog za verovanje da su jezici prestali ima veze sa proročkom dimenzijom jezika. Dar govorenja u jezicima i dar proroštva pripadaju istom tipu darova, darovima nadahnuća (jezici, proroštvo i tumačenje). Budući da imaju takvo svojstvo, Bog govori direktno preko govornika. Dakle, u nekom smislu, govorenje u jezicima je takođe proroštvo, kada je dar tumačenja u funkciji. Prema tome, dar govorenja u jezicima je prestao u isto vreme kada je prestao i dar proroštva. Pošto su proroštva prestala posle kompletiranja Biblije, mi nemamo više dar govorenja u jezicima. Štaviše, celokupna ideja harizmatskog pokreta je da Bog manifestuje svoju blagodat putem darova Duha na isti način kako je to činio u apostolskom periodu. U svakom slučaju, ako neki darovi ne postoje u Crkvi danas, npr. dar proroštva, zašto bismo uopšte očekivali da dar govorenja u jezicima postoji? Problem se jasno vidi u trećem razlogu ispod.

Treći razlog se tiče univerzalne manifestacije harizmatskih darova. Crkva je u apostolskim danima ispoljavala svih devet darova, koji su bili razdeljeni među mnogim osobama u Crkvi. Svaki dar je bio kao telesni ud, pa je svaki dar bio važan, i njihova svrha je bila nazidanje Crkve. Ako darovi još nisu prestali, zašto se onda svih devet darova ne manifestuju u lokalnim harizmatskim (pentakostalnim) crkvama? Lično, ja sam video samo jezike i "proroštva" (darove koje je vrlo lako falsifikovati), ali nikada osobu koja ima dar isceljenja. Osim ako darovi nisu zaista prestali, svaka crkva bi trebalo da manifestuje svih devet natprirodnih darova, kao što je bio slučaj u svakoj apostolskoj crkvi u prvom veku. Čak je i crkva u Korintu imala svih devet darova Duha, uprkos nezrelosti mnogih njenih članova. Poenta je da bi danas trebalo da imamo sve darove koji se podjednako manifestuju, ili nijedan.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Darovi sile

Prema principijelnom cezacionisti, kao što smo istakli kada smo govorili o stanovištu snažnog cezacioniste, osoba sa darom sile je takođe prorok. To je zato što su isceljenje i čuda uvek bili znaci povezani s božanskim potvrđivanjem autentičnosti proroka u periodima kada je Bog otkrivao nove istine u pogledu doktrine.

Isceljenje i čuda bili su prvi i najvažniji znaci apostola i proroka i trebalo bi uvek da budu posmatrani u kontekstu formiranja novih doktrina (up. Dela 2:43, 2. Kor. 12:12). Bog je uvek koristio isceljenje i čuda da bi potvrdio proroka koji je dolazio s radikalno novim otkrivenjima. U apostolskom periodu Crkve, bilo je očekivano da se darovi sile manifestuju kako bi potvrdili nova proroštva i otkrivenja u formiranju doktrina i praksi Crkve. Crkva u apostolskom periodu još je bila mlada i doktrine još nisu bile potpuno formirane. Do kraja prvog veka, Crkva je bila dobro utvrđena i imala je kompletiran kanon Svetog pisma, i više joj nisu bili potrebni darovi sile.
[Vratite se na Sadržaj]

H. Primedbe i cezacionističke pretpostavke

Jedna primedba protiv cezacionizma koju vredi pomenuti jeste da Biblija ne kaže da će darovi Svetog Duha prestati pre Hristovog drugog dolaska.

Istina je da Biblija ne kaže jasno da će proroštva prestati. Čak i ako 1. Korinćanima 13:8 govori o prestanku darova, ne kaže jasno kada će se ovo dogoditi. Zašto nam Biblija ne kaže jasnije da će darovi prestati posle smrti poslednjeg apostola? Postoje dva razloga, ako pretpostavimo da je cezacionizam istinit (ovde je sasvim legitimno pretpostaviti da je cezacionizam istinit, zato što harizmatska primedba cilja na koherentnost ili logičku doslednost cezacionizma, pa je zato moramo preispitati unutar okvira cezacionizma).

1. Ako Bog prestane da inspiriše svoju decu svojim duhom proroštva, onda će njegova deca prestati da prorokuju sama po sebi. Nema potrebe da Bog upućuje svoju decu da prestanu prorokovati u njegovo ime, pošto istinsko dete Božje neće izneti proročki govor koji nije nadahnut od Boga. Nama ne treba eksplicitno uputstvo iz Biblije da će proroštva prestati, pošto se ne bismo usudili da izreknemo proročki govor ukoliko ta poruka nije bila data direktno od Boga. Zbog ove očigledne činjenice, suvišno je da Bog daje takva uputstva u Bibliji. Zakoni koji se tiču proroštva podrazumevaju opasnost da neko govori drsko u ime našega Gospoda. Uistinu, ozbiljan je greh govoriti drsko u ime našega Gospoda.
   
   
2. Sa stanovišta umerenog cezacionizma, darovi će se ponovo pojaviti u danima koji prethode Hristovom Drugom dolasku. Umereni cezacionista prihvata premilenijalističko gledište, prema kojem će prvo biti period Velike nevolje pre Hristovog dolaska. Prema umerenom cezacionisti, tokom istorije komunikacije između Boga i čovečanstva, bilo je perioda ćutanja. Period ćutanja je period kada nema proročke aktivnosti. Mi sada živimo u periodu ćutanja. Međutim, umereni cezacionista tvrdi da će se sadašnji period ćutanja okončati tokom Velikih nevolja. Bog će ponovo poslati proroke, ali samo u danima Velikih nevolja. Imajući u vidu gledište umerenog cezacioniste, razumljivo je što Pismo ne kaže tačno kada će darovi prestati.

Cezacionizam podrazumeva princip Sola Skripture, gde se Sveto pismo tretira kao zatvoreni kanon. Druga primedba se odnosi upravo na ovu pretpostavku: zašto bismo prihvatili princip Sola Skripture i zatvoreni kanon Biblije? Dovoljno je usmeriti našu pažnju na validnost Sola Skripture, pošto smo zapazili da verodostojnost Sola Skripture implicira istinu o zatvorenom kanonu Biblije.

Principijelni cezacionista prihvata princip Sola Skripture kako na biblijskim tako i na istorijskim osnovama. U pogledu validnosti Sola Skripture, molimo vas, pročitajte naš članak: "Sola Skriptura - Dovoljni i konačni autoritet Pisma". Međutim, primera radi, pretpostavimo da je Biblija nejasna u pogledu Sola Skripture. Tada bismo imali izbor između (1) prihvatanja da Bog i dalje otkriva svoju svetu volju preko proroka, i (2) insistiranja samo na dovoljnosti Biblije. Pod takvog pretpostavkom, cezacionista tvrdi da je bezbednije izabrati cezacionističku alternativu (2), nego onu kontinuacionističku (1).

Mnogo je ozbiljnija greška prihvatiti nova proroštva ukoliko je cezacionistička teza istinita nego odbaciti nova proroštva ukoliko je cezacionistička teza pogrešna. Imajući u vidu cezacionističko uverenje o snažnom autoritetu proroštava, tj., da je njihov autoritet jednak autoritetu Svetog pisma, cezacionista nije spreman da prihvati autoritet savremenih proroka. Cezacionista, dakle, bira da ih odbaci iz straha da bi mogao da umanji autoritet Pisma. Ali, ako je izbor cezacioniste pogrešan, to nije toliko ozbiljno kada se uporedi sa mogućnošću pogrešnog biranja harizmatske alternative. Ako je harizmatska alternativa pogrešna, mnogi hrišćani su lažni proroci, i kao takvi završavaju u Paklu. Isus nas upozorava o mnoštvu izgubljenih harizmatskih hrišćana:

Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom đavole izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im kazati: nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje. (Mt. 7:21–23)

Zapazite da Isus govori o velikoj grupi harizmatskih hrišćana, zato što se ovde radi o ljudima koji koriste harizmatske darove u ime Isusovo. U ovoj grupi su takođe ljudi koji su lažno prorokovali u ime Gospodnje. Lažno prorokovanje je takođe oblik bezakonja zato što se krši zakon Mojsijev u vezi sa proroštvom, tj., veoma je ozbiljan greh govoriti drsko u ime Gospodnje. Zanimljivo je primetiti da su oni verovali da su njihova proroštva istinita; u suprotnom, zašto bi se pozivali na svoju proročku službu ("nismo li u ime tvoje prorokovali")? Uprkos tome, oni nikada nisu bili nadareni pravim darom proroštva, zato što nikada nisu bili spaseni; Hristova nedvosmislena izjava: "Nikad vas nisam znao" (s. 23) pokazuje da oni nikada nisu pripadali Hristu. Njihova proroštva i čuda nisu bila posledica pravih harizmatskih darova Svetog Duha; u suprotnom, kako bi bilo moguće da neko ima pravi dar a da ne bude spasen? Štaviše, teško je razumeti na koju veliku grupu ljudi Isus ovde misli, osim ako se Hristovo upozorenje ne odnosi na savremeni hrišćanski harizmatski pokret.

S druge strane, ukoliko je kontinuacionizam istinit, cezacionista ne bi bio izgubljen zbog svoje sumnje u nove proroke ako živi pravednim životom u Hristu, poštujući njegove reči kao što su otkrivene u Pismu. Međutim, čak i kad bismo pretpostavili da je kontinuacionizam istinit, darovi ne mogu biti garant spasenja (Mt. 7:22–23), dok poslušnost Gospodnjem moralnom učenju, život u njegovoj pravednosti hodanjem u njegovom Duhu garantuje naše spasenje čak i kada bismo grešili u insistiranju na dovoljnosti Biblije.
[Vratite se na Sadržaj]

Zaključak

Videli smo da harizmatski kontinuacionizam nije održivo gledište ako se podredi principu Sola Skripture, gde se Sveto pismo shvata kao zatvoreni kanon. Harizmatski kontinuacionizam bi bio isto tako problematičan čak i kada bi cezacionističke pretpostavke bile odbačene, zato što kontinuacionističke pretpostavke nisu jasno naučavane u Bibliji. Stoga smo suočeni s hermenautičkim izborom između otvorenog kanona ili dovoljnosti zatvorenog kanona. Pokazano je da je cezacionistički izbor daleko mudriji.

Harizmatski kontinuacionizam bi bio privlačan kada bi i dalje bilo apostola koji ispoljavaju znakove apostolstva. Kada bi bilo takvih apostola, otvoreni kanon Pisma zajedno s harizmatskim kontinuacionističkim gledištem bio bi prihvatljiviji izbor. U pitanju je sve ili ništa. Većina harizmata je negde između, nisu sasvim dosledni. Mali broj njih će reći da ima takvih apostola. Dakle, ako je služba apostolstva okončana, zašto onda insistirati na tome da i dalje imamo proroke u Crkvi?
[Vratite se na Sadržaj]

Endnote

¹ Više o Sola Skripturi: "Sola Skriptura - Dovoljni i konačni autoritet Pisma" [Povratak na tekst]

² Naziv restauracinističko-eshatološkog gledišta potiče od dve reči, naime "restauracija" i "eshatologija", jer se radi o obnovi (tj. restauraciji) darova u zadnjim danima (gr. eshaton, što znači "zadnje" ili "krajnje"). Eshatologija je disciplina teologije koja proučava biblijska proroštva o zadnjim danima. [Povratak na tekst]

³ A. F. Walls, biblijska rečnička odrednica "apostol," New Bible Dictionary, 2nd Ed. (Intervarsity Press, 1982), p. 59. [Povratak na tekst]

⁴ Teološka rečnička odrednica "Apostolos," Kittel's Greek Theological Dictionary [Povratak na tekst]

⁵ Vejn Grudem, The Gift of Prophecy in the New Testament and Today, u njegovom izlaganju Efescima 2:20 [Povratak na tekst]

⁶ Ibid.. [Povratak na tekst]

⁷ Vejn Grudem daje dvanaest razloga za pravljenje razlike između proročkih službi u njegovom izlaganju Efescima 2:20. R. Fouler Vajtov članak, "Gaffin and Grudem on Eph 2:20 - In Defense of Gaffin's Cessationist Exegesis," (Web. 16. Feb. 2013) razmatra dvanaest Grudemovih argumenata. Ovde nemamo dovoljno prostora da bi se zadržali na svih dvanaest razloga, ali razmatramo samo dva od njih koje smatramo vrednim pomena. [Povratak na tekst]

⁸ R. Fowler White, "Gaffin and Grudem on Eph 2:20 - In Defense of Gaffin's Cessationist Exegesis," part III. 1, "The Semantic Range of the Syntax in Eph 2:20." Vajtovo citiranje D. B. Wallace, "The Semantic Range of the Article-Noun-KAI-Noun Plural Construction in the New Testament," Grace Theological Journal 4 (1983) 59-84, esp. 70-79, 82-83. Takođe vidi futnote 20 i 22 koje komentarišu Valasovo dokazivanje. Web. 16. Feb. 2013 [Povratak na tekst]

⁹ R. Fowler White, "Gaffin and Grudem on Eph 2:20 - In Defense of Gaffin's Cessationist Exegesis," part III. 9-10, "Apostles and Prophets in Eph 4:11" and "Apostles and Prophets in 1 Cor 12:28." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹⁰ Fowler White, "Gaffin and Grudem on Eph 2:20 - In Defense of Gaffin's Cessationist Exegesis," part III. 9. "Apostles and Prophets in Eph 4:11." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹¹ Craig Simonian, "A Challenge Against the Cessation of Prophesy [sic]," section "Prophesy [sic] in the New Testament." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹² Craig Simonian, "A Challenge Against the Cessation of Prophesy [sic]," section "Prophesy [sic] and Prophets in the OT." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹³ Ibid. [Povratak na tekst]

¹⁴ Ibid. [Povratak na tekst]

¹⁵ Ibid. [Povratak na tekst]

¹⁶ Craig Simonian, "A Challenge Against the Cessation of Prophesy [sic]," section "Prophesy [sic] from the Intertestamental Period to Pentecost." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹⁷ Wayne Grudem, The Gift of Prophecy in the New Testament and Today, 70-79, 104-5. Takođe vidi Carson, Showing the Spirit, 95. M. M. B. Tarner, na koga se Karson oslanja, piše: Pretpostavka [odlomka 1 Kor 14:29] jeste da je za očekivati da bilo koje proroštvo Novog zaveta bude pomešanog kvaliteta, te da se žito mora odvojiti od pleve. ("Spiritual Gifts Then and Now," Vox evangelica 15 [1985]:16). Sličnu poziciju zauzima i D. Atkinson u Prophecy (Bramcote: Grove Books, 1977) 13-14, 16-17. [Povratak na tekst]

¹⁸ R. Fowler White, "Gaffin and Grudem on Eph 2:20 - In Defense of Gaffin's Cessationist Exegesis," part III. 7, "Explicit Passages on Prophecy by Non-Apostles." Web. 16. Feb. 2013. [Povratak na tekst]

¹⁹ C. Samuel Storms, "A Third Wave View," in Are Miraculous Gifts For Today?, 207-208. [Povratak na tekst]

²⁰ Don Codling, Sola Scriptura and the Revelatory Gifts, 63-70. [Povratak na tekst]

²¹ Richard Gaffin, "A Cessationist response to C. Samuel Storms and Douglas A. Oss," in Are Miraculous Gifts For Today?, (Grand Rapids: Zondervan, 1996) 293-294 [Povratak na tekst]

²² L. L. Morris, "Prophecy in the New Testament," kao peti odeljak rečničke odrednice "proroštvo, prorok," New Bible Dictionary, 2nd Ed. (Intervarsity Press, 1982), 985. [Povratak na tekst]

²³ U pitanju su proroštva izgovorena u ime Gospodnje, ali ovo bi se moglo odnositi i na proroštva data u ime drugih bogova. Biblija bi odbacila takva proroštva kao lažna u svetlu činjenice da Biblija odbacuje kao lažno svako proroštvo koje se izgovara u ime drugih bogova. [Povratak na tekst]

²⁴ G.-F. Rendal, I Speak in Tongues More Than You All, (IMEAF, 26160 La Begude de Mazenc, 1986) 54. [Povratak na tekst]

²⁵ Obe tačke su uzete iz Rendalove knjige I Speak in Tongues More Than You All, 55. [Povratak na tekst]