Vodeno krštenje dece

Značenje vodenog krštenja

Uvod

Mnoga verovanja, običaji i obredi, bilo narodni bilo crkveni, imaju neko svoje značenje. Neki običaji imaju u sebi izvesnu lepotu. Međutim, malo ko ulazi dublje u smisao onoga čega se tradicionalno drži i koliko to ima zajedničkog sa životom hrišćana u vreme apostola. Tako, krštenje male dece ne predstavlja izuzetak – premda bi trebalo s obzirom na značaj čina krštenja.

Koji je značaj toga čina?

Najpre, pogledajmo koji su običaji vezani za krštenje dece u pravoslavnoj crkvi.

Ako je dete rođeno slabunjavo ili bolesno, odmah se po rođenju krsti da ne bi umrlo nekršteno, jer je to veliki greh, a za kuma se uzima onaj na koga se na putu do crkve naiđe.

Ako je dete zdravo, zakaže se dan krštenja. Dete se krsti obično posle četrnaest dana, a najdalje za šest nedelja, jer se smatra da je nekršteno dete pod vlašću đavola, a kršteno pod vlašću i zaštitom Boga.

Krštenje vrši sveštenik u crkvi ili kod kuće domaćina, a posle krštenja priređuje se gozba i veselje za najuži krug rodbine i prijatelja. Na gozbi prisutni daruju dete novcem i haljinicaljma; porodilja za uzvrat daruje goste a posebno boljim darom daruje kuma.

Kada gosti darivaju dete srebrnim ili zlatnim novcem, kažu: "Od mene ti novac a od Boga zdravlje!" Ponegde umesto srebrnog ili zlatnog novca dete daruju papirnom novčanicom uz napomenu da, kada poraste, za taj novac "kupi to i to". (Darodavac imenuje šta da se kupi za novac: devojka, momak, konj, šminka itd.)

Kum za krštenje nabavi sveće i platno, na koje pop spusti dete pri krštenju. Od toga platna negde šiju detetu prvu košulju. Ranije je bio običaj da kum daje detetu ime po svome nahođenju. No, obično, on se držao tradicije i detetu je davao ime nekog detinjeg pretka: dede, babe, strica, tetke itd. ili sveca po kalendaru koji je najbliži datumu detinjeg rođenja. U novije vreme obično se kum posavetuje sa roditeljima pre nego što da ime detetu.

Na dan krštenja kum niti jede niti pije sve dok se obred ne obavi. U nekim krajevima i roditelji deteta ništa ne okuse dok se krštenje ne obavi, da bi dete imalo zdrave zube. Ako se dete krsti u crkvi, običaj je da ga babica odnese na krštenje.¹

Gornjem opisu obreda treba dodati da – budući da dete ne razume šta se dešava oko njega akamoli učenje hrišćanstva – kum zastupa dete u stvarima u kojima je potrebno prosuđivanje i samostalna odluka: kum se odriče sotone, kum čita Očenaš molitvu, kum izgovara Verujem (simvol vere ili načelo verovanja), itd. Prisustvo zrele, odrasle osobe je neophodno da bi ona učinila ono što dete zbog svojih godina ne može i ne ume:

Od najstarijih vremena Sveta tajna krštenja vrši se u prisustvu svedoka – kumova. Deca se krštavaju verom svojih roditelja i kumova. Kumovi u ime dece odgovaraju na pitanja sveštenika, odriču se satane, sjedinjuju se sa Hristom, izgovaraju Nikeo-carigradski simvol vere i vrše druge radnje.²

Naposletku se vrši čin miropomazanja, kada dete koje se krsti prima Svetog duha, a zatim se vrši striženje kose.

Međutim, da li su ovakve obrede činili i prvi hrišćani prilikom svojeg krštenja? Šta nam primeri njihovog krštenja naglašavaju? Šta zaista predstavlja krštenje i ko se može krstiti? Da li se mogu krstiti i deca?

Smatramo da je od suštinskog značaja da proučimo prve primere krštenja, kao i odlomke Novog zaveta koji se bave značenjem koje su mu apostoli i evanđelisti pripisivali. Sve ovo nalazimo u njihovim pisanim delima koja predstavljaju istorijsko i teološko svedočanstvo o životu i verovanju prvih hrišćana. Drugim rečima, proučićemo izvesne odlomke Novog zaveta.
[Povratak na sadržaj]

Krštenje u svetlu Novog zaveta

Naše razmatranje biblijskog krštenja podelićemo u tri poglavlja: Novozavetni primeri krštenja – gde ćemo navesti slučajeve krštenja koji su se odigrali u vreme rane crkve. Na njihovom primeru ćemo videti kako su tekla prva krštenja, koji su bili uslovi i sl. U ovom poglavlju osvrnućemo se i na neke standardne prigovore pravoslavaca i rimokatolika. U drugom poglavlju – Teologija krštenja – navešćemo bitne delove Novog zaveta iz kojih ćemo videti značenje krštenja. U trećem poglavlju teksta osvrnućemo se na učenje o zastupništvu kuma (svedoka).

No, pre nego što krenemo u razmatranje šta Biblija govori u vezi krštenja, odgovorićemo na jednu pravoslavnu primedbu koja je tako česta kada su u pitanju doktrinalni sporovi.

Jedan pravoslavni vernik bi izneo primedbu da ne treba samo Sveto pismo da konsultujemo kada su u pitanju hrišćanske doktrine, već da podjednako trebamo da konsultujemo i "sveto predanje". "Sveto predanje" nam tumači Sveto pismo i sadrži doktrine i primere prakse koje apostoli – navodno – nisu izneli u Svetom pismu Novog zaveta.

Međutim, upravo je krštenje dece, tačnije, spasenje nekrštene dece, sporno pitanje u tzv. svetom predanju. Pravoslavni (kao i rimokatolički) svetitelji i teolozi se u mnogočemu razilaze kada je u pitanju sudbina dece koja su umrla nekrštena. Neki govore da takva deca sigurno idu u pakao, drugi govore da ona, ipak, idu u raj, a treći govore da ne idu niti u pakao niti u raj, već u jedno zasebno mesto koje je Bog obezbedio za njih. Da postoji jasno učenje "predanja", ne bi bilo neslaganja. Vidimo da je "predanje" po ovom pitanu nepouzdano i nedovoljno.

Na osnovu ovog razmimoilaženja – budući da u je pravoslavnoj teologiji krštenje usko povezano sa spasenjem – sporna je i potreba da se deca krste, kao i teologija onih koji zastupaju da se deca trebaju krstiti, a koji se pozivaju na "sveto predanje". Na osnovu ovog razmimoilaženja jasno je da se ne može pozivati na crkveno predanje, već isključivo na Sveto pismo, za koje držimo da je jedinstveno u pogledu nauke o krštenju.
[Povratak na sadržaj]

Novozavetni primeri krštenja

1. Krštenja Jovana Krstitelja

Krštenja koja se najranije pominju vezana su za poslanstvo Jovana Krstitelja. Upadljivo je koliko Jovan Krstitelj kao uslov krštenja postavlja pokajanje i dobre plodove pokajanja. Pročitajmo sledeći odlomak:

Jovan, pak, govoraše ljudima koji izlažahu da ih krsti: Porodi aspidini! Ko vam kaza da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rodove dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi: Oca imamo Avraama; jer vam kažem da Bog može i od ovog kamenja podignuti decu Avraamu. Jer već i sekira stoji drvetu kod korena; i svako drvo koje dobar rod ne rađa seče se i u oganj se baca. I pitahu ga ljudi govoreći: Šta ćemo dakle činiti? On pak odgovarajući reče im: Koji ima dve haljine neka da jednu onome koji nema; i ko ima hrane neka čini tako. Dođoše pak i carinici da ih krsti, i rekoše mu: Učitelju! Šta ćemo činiti? A on im reče: Ne tražite više nego što vam je rečeno. Pitahu ga pak i vojnici govoreći: A mi šta ćemo činiti? I reče im: Nikome da ne činite sile niti koga da opadate, i budite zadovoljni svojom platom. (Luka 3:7-14)

U ovom odlomku vidimo primer ljudi koji u početku nisu shvatili čin krštenja kao nešto što zahteva preobražaj srca, već kao neku formalnost koja će im, šta više, doneti korist: da izbegnu Božji gnev. Nadalje, iz Jovanovih reči, vidimo da su oni dosta nade polagali u to što su bili potomci praoca Avrama, Izraelci, kao da sama narodna pripadnost može osigurati spasenje. Jovan Krstitelj im objašnjava da se oni ne mogu spasiti verom praoca Avrama, već samo sopstvenom, koja se pokazuje u činu pokajanja. Pokajanje rađa svoje rodove: milostinju, poštenje, blagost. On im daje savet da pre nego što se krste poravnaju svoje puteve: da umesto tvrdičluka, varanja, gneva, opadanja i drugih zlih dela, stanu činiti upravo suprotno. Tek tada će ispuniti uslov krštenja i naći u Boga milost.

Vrlo je važno da naglasimo da se Jovan Krstitelj obraća odraslim, zrelim osobama, budući da apeluje na pokajanje i promenu života. Samo odrasle osobe imaju osećaj za odgovornost i slobodu izbora kakav će život voditi: u grehu ili u dobrom i poštenom življenju. Samo odrasle osobe i imaju razlog za krštenje, a to je pokajanje od zlih dela. Pokajanje je ono što nas pokreće da se krstimo!
[Povratak na sadržaj]

2. Krštenje prvih hrišćana

Prvo krštenje u ime Isusa Hrista odigralo se na dan Pedesetnice u Jerusalimu, među Jevrejima. Ovo je inače bilo i prvo masovno krštenje, jer je tog dana kršteno oko 3.000 osoba. Pročitaćemo najpre izveštaj, a zatim ukazati na neke podudarnosti sa primerom Jovanovog krštenja.

A kad čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo? A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš. I drugim mnogim rečima svedočaše, i moljaše ih govoreći: Spasite se od ovog pokvarenog roda. Koji dakle rado primiše reč njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša. I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama. (Dela ap. 2:37-42)

Zapazimo da je reakcija slušalaca ista kao u predhodnom slučaju: oni pitaju apostola Petra šta da čine – jer im je savest svedočila da su veliki greh učinili odbacivši Isusa kao Mesiju. Petar im odgovara da treba prvo da se pokaju a onda i da se krste. Ovde vidimo ap. Petra kako se angažuje među slušaocima koji su sposobni da razumeju i prime (odnosno odbace) njegovo svedočanstvo i apele da spasu svoje duše. Vidimo da je jedini put ka spasenju – primanje evanđeoske propovedi i pokajanje koje se obznanjuje krštenjem.

Iz gornjeg odlomka očigledno je da se jedino odrasle osobe mogu i trebaju kajati. Jedino odrasle osobe ispunjavaju neophodne uslove krštenja: vera u propovedanu reč i pokajanje (ovo, kao što smo rekli u uvodnom delu, kum i roditelji čine umesto deteta).
[Povratak na sadržaj]

3. Krštenje obraćenika u Samariji

Ubrzo, hrišćansko učenje je do te mere postalo nepoželjno među Jevrejima koji nisu primili Hrista, da su hrišćani počeli biti progonjeni. Bežeći iz Jerusalima u druge gradove i pokrajine, oni su ujedino širili Božju reč. Njihova snažna vera, uprkos proganjanju, doprinela je da njihova propoved o Hristu bude uverljiva. Paradoksalno, proganjanje, proterivanje i ubijanje hrišćana doprineli su širenju hrišćanstva a ne njegovom nestajanju.

Evanđelista Luka je u svojim Delima apostolskim zabeležio jedan takav slučaj:

A Savle dosađivaše crkvi [uništavaše crkvu], jer iđaše po kućama, i vucijaše ljude [muškarce] i žene te predavaše u tamnicu. A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč. A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. A narod pažaše jednodušno na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše: Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. I bi velika radost u gradu onom... Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. A kad čuše apostoli koji behu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana. Koji sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetog. (Dela ap. 8:3-8, 12-15)

Na primeru ovih novoobraćenika možemo da izvedemo sledeći zaključak: krštenju predhodi slušanje i razumevanje Božje reči a potom vera u nju (uporedi: Poslanica Rimljanima 10:17).

Kao i u predhodnim slučajevima, vidimo da se radi o odraslim osobama koje su shvatile propoved o Hristu, što ih je motivisalo da se krste. Krštenje nije ritual koji se čini neovisno od shvatanja njegovog značenja od strane onog ko se krsti. Krštenju mora da predhodi razumevanje i prihvatanje evanđeoske poruke. Samo tada je ono validno. A sposobnost razumevanja i prihvatanja jesu uslovi koje mogu da ispune samo odrasle osobe.

Interesantno je da se u gornjem izveštaju ne spominje da su krštene bebe i deca, već samo "muškarci i žene" – predhodno poverovavši u evanđelje. Kao i u Jerusalimu, vidimo da je krštenje bilo u većem broju, kao i da je ono usledilo neposredno posle uzverovanja u evanđeosku poruku.
[Povratak na sadržaj]

4. Krštenje uškopljenika kandakijske carice

Možda najjasniju sliku o krštenju, o uslovima i načinu na koji se ono izvodi, nalazimo na primeru uškopljenika (evnuha), upravitelja kandakijske carice. Pročitajmo sledeći odlomak:

A anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je. I ustavši pođe. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu, Pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju. A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima. A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš? A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim. A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih. U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima od zemlje. Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugog? A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo. Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim? A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se. (Dela ap. 8:26-39)

Na primeru evnuha mi jasno vidimo proces koji prati krštenje. Najpre, osoba razumeva poruku evanđelja – evnuh, dok mu Filip nije objasnio, nije razumeo Sveto pismo. U ovoj fazi osoba se interesuje, sluša i intelektualno razumeva evanđelje o Hristu. Tu fazu možemo nazvati verom uma – nešto što je neophodno kod krštenja i što može da ispuni samo odrasla osoba. Odrasla osoba prvo čuje i u određenoj meri shvata neku informaciju pre nego što poveruje u nju.

Iako je ovaj uslov nužan, on nije dovoljan za krštenje. Iz teksta vidimo da uslov koji evanđelista Filip postavlja pred uškopljenika jeste vera srca:

Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim? A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. (Dela ap. 8:36-38)

Šta je vera srca, odnosno šta predstavlja srce u Svetom pismu? Srce je središte našeg bića; u njemu se nalaze čovečije najdublje pomisli, želje i odluke, bilo dobre ili zle (vidi: Priče 23:26; Luka 16:15; Mat 15:19). Vera srca, dakle, znači da se osoba celim svojim bićem predaje onome što je čula i razumela.

Vera srca je neophodna za spasenje uopšte:

Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo. Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje. (Rim. 10:8-10)

Dakle, na primeru uškopljenika vidimo da on najpre čuje, razumeva, veruje i zatim samostalno odlučuje da se krsti. Krštenje je lično njegova odluka koju donosi na osnovu sopstvenog uverenja u vezi Hrista. Niko drugi umesto njega ne može verovati i odlučivati oko njegovog krštenja.

Na njegovom primeru još vidimo da se krštenje obavilo u vodi, verovatno reci, a ne da je bio poprskan vodom. Takođe, saznajemo da se on krstio neposredno pošto je uzverovao.
[Povratak na sadržaj]

5. Krštenje apostola Pavla

Autor najvećeg broja poslanica (pisama) koje nalazimo u Novom zavetu jeste ap. Pavle. Na primeru Pavla, jednog apostola, takođe možemo videti sled događaja koji predhode jednom krštenju. U iscrpnom izveštaju njegovog obraćenja vidimo da je pre nego što se krstio najpre uzverovao u Hrista (izveštaj pročitati u Dela ap. 9:1-22).

Šta znači "verovati u Hrista"? Šta je za ap. Pavla značilo krštenje "u ime Isusa Hrista"?

U ono vreme među Jevrejima je vladala velika podela oko toga ko je Isus: da li je on obećani Mesija (Hristos), Spasitelj ili nije. Sporovi su bili veliki, a Pavle je pripadao grupi Jevreja koji ne samo da nisu prihvatili Isusa za Mesiju, već su strahovito proganjali i ubijali hrišćane jevrejskog porekla.

Hrišćani su Isusa zvali Gospodom (gospodarom svojih života), i smatrali su ga Božjim Sinom i Mesijom (Hristom). Oni su verovali da je Bog poslao svojeg Sina da spase ljude tako što će on umreti kao krivac za sve grehe koje su oni počinili. Bog je toliko zavoleo čovečanstvo – uprkos silnim gresima ljudi – da nije mogao da dopusti da ljudi večno završe u paklu. U njegovom planu spasenja on je radije žrtvovao svojeg Sina da bi mi verom u njega dospeli u raj.

Ono što je još više pojačavalo tenziju između Jevreja jeste što su hrišćani govorili da je Isus – koga su na koncu zaista i ubili jevrejski sveštenici i učitelji – vaskrsao iz mrtvih i da se vazneo na nebo!

Dakle, "vera u Hrista" je podrazumevala verovanje u Isusovu mesijansku zastupničku smrt i vaskrsenje. Ljudi koji su prihvatili Isusovu žrtvu i kojima je on postao Gospod, uvideli su koliko su naši gresi i Hristova žrtva zbog njih povezani. Kao javno priznanje te vere oni su činili čin krštenja svedočeći da oni od sad umiru grehu (tj. odlučuju da prestanu da namerno žive u grehu) a vaskrsavaju novim životom.

Krštenje je za Pavla predstavljalo upravo priznavanje toga. Pročitajmo njegove misli koje piše hrišćanima u Rimu:

Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu? Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim, Znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire; smrt više neće ovladati njime. Jer šta umre, grehu umre jedanput; a šta živi, Bogu živi. Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem. (Rim. 6:2-11)

Ovi stihovi jasno prikazuju da iza čina krštenja treba da stoji svest o Hristovoj žrtvi i vaskrsenju. Pokajanje i vera u Hrista jesu ono na čemu krštenje počiva. Bez toga ono predstavlja prazan ritual koji ne može spasiti niti dete (koje drugi zastupa) niti odraslu osobu koja taj čin nije obavila čistog srca i iskrene vere.
[Povratak na sadržaj]

6. Krštenje Kornelija

Kao zadnji primer krštenja navodimo krštenje rimskog zapovednika Kornelija. Pročitajmo izveštaj o njegovom susretu sa ap. Petrom:

I sutradan uđoše u Ćesariju. A Kornilije čekaše ih sazvavši rodbinu svoju i ljubazne prijatelje. A kad Petar htede da uđe, srete ga Kornilije, i padnuvši na noge njegove pokloni se. I Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja sam čovek. I s njim govoreći uđe, i nađe mnoge koji se behu sabrali. I reče im: Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tuđinu; ali Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem poganim ili nečistim; Zato i bez sumnje dođoh pozvan. Pitam vas dakle zašto poslaste po mene?

I Kornilije reče: Od četvrtog dana do ovog časa ja postih, i u deveti sat moljah se Bogu u svojoj kući; i gle, čovek stade preda mnom u haljini sjajnoj, I reče: Kornilije! Uslišena bi molitva tvoja i milostinje tvoje pomenuše se pred Bogom. Pošlji dakle u Jopu i dozovi Simona koji se zove Petar: on stoji u kući Simona kožara kod mora, koji kad dođe kazaće ti. Onda ja odmah poslah k tebi; i ti si dobro učinio što si došao. Sad dakle mi svi stojimo pred Bogom da čujemo sve što je tebi od Boga zapoveđeno.

A Petar otvorivši usta reče: Zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko; Nego u svakom narodu onaj koji se boji Njega i tvori pravdu, mio je Njemu. Reč što posla sinovima Izrailjevim, javljajući mir po Isusu Hristu, koji je Gospod svima. Vi znate govor koji je bio po svoj Judeji počevši od Galileje po krštenju koje propoveda Jovan: Isusa iz Nazareta kako ga pomaza Bog Duhom Svetim i silom, koji prođe čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao; jer Bog beše s njim. I mi smo svedoci svemu što učini u zemlji judejskoj i Jerusalimu; kog i ubiše obesivši na drvo. Ovog Bog vaskrse treći dan, i dade Mu da se pokaže, Ne svemu narodu nego nama svedocima napred izbranima od Boga, koji s Njim jedosmo i pismo po vaskrsenju Njegovom iz mrtvih. I zapovedi nam da propovedamo narodu i da svedočimo da je On narečeni od Boga sudija živim i mrtvim. Za ovo svedoče svi proroci da će imenom Njegovim primiti oproštenje greha svi koji Ga veruju.

A dok još Petar govoraše ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu reč. I udiviše se verni iz obrezanja koji behu došli s Petrom, videći da se i na neznabošce izli dar Duha Svetog. Jer ih slušahu gde govorahu jezike, i veličahu Boga. Tada odgovori Petar: Eda može ko vodu zabraniti da se ne krste oni koji primiše Duha Svetog kao i mi? I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga moliše da ostane kod njih nekoliko dana. (Dela ap 10:24-48)

Obratimo pažnju na poruku koja je predhodila činu krštenja: smrt i vaskrsenje Isusa Hrista! Članovi familije, sluge i prijatelji slušaju evanđeosku poruku, veruju a zatim se krste. Krštenje predstavlja potvrdu vere u reč koju su čuli.
[Povratak na sadržaj]

7. Zaključna zapažanja

Šta je zajedničko svim navedenim slučajevima krštenja? Svim ovim izveštajima zajedničko je da su osobe pre nego što su obavile čin krštenja najpre čule, razumele i poverovale u poruku evanđelja. Ove tri stvari su ih dovele u pokajanje koje jeste stanje srca kada čovek odlučuje da prestane da greši. Ovo pokajanje zajedno sa verom jeste uslov krštenja. Čin krštenja jeste simboličan izraz pokajanja i vere u Hristovu zastupničku smrt i vaskrsenje. Na njihovim primerima nedvosmisleno zaključujemo da su to bili nužni uslovi koje je jedan kandidat trebao da ispuni da bi bio kršten.
[Povratak na sadržaj]

Pravoslavni i rimokatolički prigovori

U Novom zavetu mi nemamo nijedan jasan primer krštenja nekog deteta, odnosno bebe. Međutim, postoji nekoliko stihova na koje se pravoslavni (kao i rimokatolički i protestantski) vernici i teolozi pozivaju ne bi li na temelju Biblije opravdali tu praksu. U narednom delu ćemo razmatrati ove stihove kao i verovanje da ako dete umre nekršteno ono ne može biti spaseno (te se zato dete po svaku cenu mora krstiti).

1. "... i sav dom se krsti"

Pravoslavni teolozi se pozivaju na slučajeve krštenja kada se čitavo jedno domaćinstvo krstilo. Izveštaji o tim slučajevima su kratki, generalni i neodređeni. Uprkos tome, oni se koriste kao argumenti da Novi zavet daje primere krštenja dece.

U rano doba hrišćanstva, krštavali su se odrasli ljudi, ali i deca, jer Spasitelj nije isključio decu kada je rekao: "Idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha" (Matej 28:19).

Iz dela apostolskih, te najstarije istorije hrišćanske Crkve, saznajemo da je Kornelije, kapetan čete, kršten "sa svim svojim domom" (10:2, 47), zatim Lidija, iz grada Tijatire, "i njen dom" (16:15), a takođe i Krisp, starešina sinagoge, "sa svim svojim domom" (18:8). Sveti aposol Pavle krstio je, pored Krispa i Gaja, "i Stefanin dom" (1. Kor. 1:16) kao i tamničara u Filipima i "sve njegove" (Dela ap. 16:33). U svim ovim domovima bilo je i dece.³

Jedino što je sasvim izvesno u ovim slučajevima krštenja jeste da je osoba koja je bila domaćin doma najpre poverovala u evanđelje, pa tek se onda krstila. Čitamo da je pre krštenja, Lidiji (iz Tijatire) Gospod "otvorio srce da pazi na reči Pavlove" (Dela 16:14); za Krispa vidimo da je on i "sav njegov dom verovao u Gospoda" (Dela 18:8); za tamničara znamo da je pre krštenja pitao za način kako da se spase, na šta su mu Pavle i Sila savetovali da "veruje Gospoda Isusa Hrista" (Dela 16:29-33). U svim ovim slučajevima vera u Isusa Hrista je predhodila krštenju.

Iz ovih slučajeva ne možemo sa sigurnošću znati šta su autori pod nazivom "sav dom" podrazumevali. Ako su podrazumevali i malu decu i bebe, onda je čudno kako i oni mogu da veruju (Ev. Po Jov. 4:53; Dela 18:8) razumeju evanđelje i raduju (Dela 16:32, 34)! Izraz "sav dom" se, dakle, može odnositi samo na odrasle osobe u jednom domaćinstvu, što nas vodi zaključku da ne mora da znači da su se i deca krstila. Štaviše, ne mora da znači da je u pomenutim domaćinstvima uopšte bilo dece, ili, barem, male dece!

Vidimo da se ovi primeri krštenja ne mogu protumačiti isključivo na jedan način, jer ne postoji saglasnost oko toga šta se pod izrazom "sav dom" podrazumeva. Zato, najbolje je da za naša uverenja koristimo jasne biblijske odlomke – za koje vidimo da nedvosmisleno ukazuju na krštenje samo odraslih osoba.
[Povratak na sadržaj]

2. "Jer je za vas obećanje i za decu vašu ..."

Teolozi koji smatraju da se deca mogu i trebaju krstiti, takvu praksu opravdavaju i sledećim stihovima iz Dela apostolskih:

A kad [Judejci] čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo? A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš. (Dela 2:37-39)

Ovaj odlomak se tumači tako da se obećanje primanja dara Svetog duha odnosi i na decu, koja najpre trebaju da budu krštena. "Obećanje je za vas i vašu decu ...". Međutim, ovakvom tumačenju se daju dve primedbe:

a) Ako ap. Petar ovde misli na malu decu ili na bebe, to bi značilo da on smatra da i mala deca, pa čak i bebe, mogu da prorokuju i imaju utvare. Kako to?

Ako razmotrimo kontekst ap. Pavlovih reči da vidimo ko su ta "deca", videćemo da on misli na određenu generaciju Jevreja. On se poziva na proroka Joila izgovarajući reči tog obećanja:

Nego je ovo ono što kaza prorok Joilo: I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svog na svako telo, i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće utvare i starci vaši sniće snove; Jer ću na sluge svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svog, i proreći će. (Dela 2:16-18)

"Deca" o kojoj govori ap. Petar jesu upravo odrasli "sinovi, kćeri i mladići" u koje ubraja i sebe i ostale apostole (vidi: Dela 2:4-16 gde se ap. Petar poziva na proroka Joila da bi opravdao izlivanje Svetog duha na apostole). Ako se pak smatra da se reč "deca" odnosi na malu decu i bebe, onda komotno možemo smatrati da ona krštenjem dobijaju i obećane darove Duha: darove govorenja u jezicima, dar proroštva, vizije, itd (za darove vidi: 1 Kor. 12). Interesantno je i da reč teknon koju koristi ap. Pavle u Delima 2:39 ima i značenje sin i kćer.

b) Apostol Petar ovde poziva ne samo na krštenje, već i na pokajanje kao neophodni uslov krštenja i primanja dara Svetog duha. Iz toga možemo zaključiti da on poziva samo odrasle osobe na čin krštenja, budući da se jedino odrasle osobe mogu i pokajati (za razliku od dece koja se – tuđom odlukom – samo mogu krstiti).
[Povratak na sadržaj]

3. "Ako dete umre nekršteno, ono neće biti spašeno"

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji, odnosno sveštenici, krste tek rođeno dete jeste uverenje da ako dete umre nekršteno, ono ne može biti spašeno.

Kršteni se preobražava u vodi, odbacuje starog čoveka, oblači se u novog čoveka "koji se obnavlja po liku onoga koji ga je sazdao". Novokršteni izlazi iz vode čist, preporođen, osvećen, opravdan, prosvećen, "mrtav grehu a živ Bogu". U ovoj tajni ponovnog rađanja, kršteni je stekao "oproštaj od praroditeljskog greha i sviju drugih grehova pre krštenja". Postao je izabranik i naslednik "carstva Božijeg" (Jovan 3:5)... Bez ove Svete tajne ne može se, dakle, ni govoriti o pripadnosti Crkvi ili učestvanju u spasenju.⁴

Smatramo da se ovde čin krštenja previše naglašava, kao da on samo po sebi može spasiti nekog. Videli smo u gornjim primerima da su vera i pokajanje uvek predhodili krštenju kao neophodni uslovi. Zato je najbolje postaviti pitanje: šta ako dete umre bez pokajanja i verovanja?

Sam zdrav razum nam govori da mi ne možemo očekivati od jednog deteta da veruje i da se kaje. Ne samo da ono nema dovoljno razvijene sposobnosti za razmišljanje i govor, već je i isuviše malo da bi se držalo odgovornim za svoje postupke. Primera radi, nećemo tražiti istu odgovornost od jedne bebe, koja je proslula hranu kojom ju je majka hranila, i od jednog tinejdžera, koji je buntovno polomio servis za ručavanje. Prilikom razmatranja visine kazne, mi ćemo uzeti u obzir stepen odgovornosti koji najpre zavisi od uzrasta i zrelosti osobe koja treba da se kazni.

Međutim, zašto bi dete držali odgovornim za bilo šta? Zar dete ima bilo kakav greh zbog kojeg bi se – da je moguće – kajalo?

Raj se upravo sastoji od osoba koje imaju karakter dece. Decu odlikuje bezazlenost, moralno stanje duše u kome ne postoje zle namere (bezazlenost znači biti bez zla). Da nije tako, Isus nikad ne bi decu uzimao kao primer onih koji pripadaju raju:

I donošahu k Njemu decu da ih se dotakne; a učenici branjahu onima što ih donošahu. A Isus videvši rasrdi se i reče im: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božje. Zaista vam kažem: koji ne primi carstvo Božje kao dete, neće ući u njega. I zagrlivši ih metnu na njih ruke te ih blagoslovi. (Mat 10:13-16)

Ako dete umre nekršteno, odnosno bez kajanja i verovanja, to nipošto ne znači da ono ne može biti spašeno. Zbog svojih godina, od njega se ne može tražiti da ispuni uslove koji, bez ikakvih sumnji, stoje pred odraslom osobom. Pred dete se ne stavljaju uslovi koji se stavljaju pred odraslu osobu, nego se pred odraslu osobu stavlja uslov da bude kao dete:

I dozva Isus dete, i postavi ga među njih, I reče im: Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. (Mat 18:2-3)

Ako uslovi, pokajanje i vera, iz bilo kojih razloga ne mogu da se ispune, onda nema potrebe ni za krštenjem.
[Povratak na sadržaj]

4. "Dete treba krstiti zbog 'praroditeljskog greha'"

Možda bi neko došao sa primedbom, kao što i stoji u uvodnom citatu ovog odeljka, da se kršenjem osoba (u našem tekstu deca) oslobađa od "praroditeljskog greha". Neko će se, možda, složiti sa našim gornjim razmatranjem odnosa ličnog greha i krštenja, odnosno da nije potrebno jednu bebu ili malo dete krstiti zbog ličnog greha, ali će ukazati na neophodnost krštenja zbog "praroditeljskog greha".

Mi sada nećemo ulaziti u složenost teme "praroditeljskog greha" (koliko je ova nauka dovoljno i jasno biblijski utemeljena; dalje, kako se nasleđuje "pala priroda"; ko stvara duh i dušu čoveka, da li Bog ili muž i žena stvaraju prilikom začeća, itd.). Ono što nas interesuje jeste doslednost i biblijska utemeljenost nauke da se jedna osoba čisti od "praroditeljskog greha" putem krštenja. Mi imamo nekoliko primedbi ovoj doktrini.

Prvo, primeri krštenja u Novom zavetu, kao i teologija krštenja (što je sledeća tema našeg članka), nam pokazuju da krštenje ima veze samo sa ličnim gresima, tj. sa gresima za koje se držimo odgovornim. Ova odgovornost se ogleda (pokazuje) u verovanju i pokajanju. Greh, da bi se čovek pokajao i krstio, mora biti ličan. Mi se ne krstimo zbog "praroditeljskog greha", već se krstimo da bismo pokazali našu odluku da umiremo gresima koje smo do krštenja voljno činili. Prilikom krštenja nije akcenat na tome da li smo mi odgovorni za "praroditeljski greh" (zvanično učenje pravoslavne i rimokatoličke crkve jeste da nismo), već je akcenat na tome da smo odgovorni za sopstvene grehe, grehe za koje sada odlučujemo da više nećemo živeti u njima. Kao što ćemo u sledećem odeljku pokazati, krštenje jeste izraz sahranjivanja našeg starog čoveka, izraz sahranjivanja naše želje da živimo u grehu. Krštenje ima smisla jedino u kontekstu pokajanja od sopstvenih greha u kojima smo živeli.

Drugo, kako i čime se dete čisti od "praroditeljskog greha"? Iz učenja Novog zaveta vidimo da ono što je delotvorno prilikom krštenja nije voda sama po sebi, već ispunjeni uslovi za krštenje, naime, verovanje i pokajanje (u Djela Apostolska 8:36-37, vidimo da apostol Filip odgovara etiopskom uškopljeniku na pitanje koji je uslov spasenja, naime da se mora imati živa vera u Hrista). Mi se ne krstimo da bismo se vodom nekako očistili od ličnih greha ili "grešne prirode", već se krstimo zato što smo se pokajali i odlučili da više ne živimo voljno u grehu. Voda ne može da nas očisti ni od naših ličnih greha, a kamoli od "grešne prirode".

Treće, koja je svrha krštenja zbog "pale i grešne prirode", ako se osoba koja se krstila nije sasvim oslobodila od nje? Potonje postojanje "grešne prirode" se ogleda u kasnijim iskušenjima i sposobnostima da ta osoba čini greh, kao i u reprodukciji potomaka koji imaju (koji su nasledili) grešnu prirodu, uprkos krštenim roditeljima (bilo da su se roditelji krstili kao deca ili kao odrasli).

Dakle, da ponovimo pitanje: kako se osoba može spasiti, osloboditi, itd., od "praroditeljskog greha", odnosno od "grešne prirode", ako se nije sasvim spasila, oslobodila, itd.? Ova nepotpunost ukazuje da krštenje nije odigralo svoju pretpostavljenu ulogu, pa se s razlogom postavlja pitanje neophodnosti krštenja radi "grešne prirode", odnosno spasenja.
[Povratak na sadržaj]

5. Zaključna zapažanja

Iz dosadašnjih razmatranja biblijskih primera krštenja, videli smo da krštenje dece nema nikakvo ozbiljno uporište u Bibliji. Svi primeri krštenja tiču se odraslih osoba, koje su predhodno lično poverovale u evanđelje i pokajale se.

Naredno poglavlje će se baviti pitanjem da li ono ima ikakvog temelja u apostolskoj teologiji o krštenju.
[Povratak na sadržaj]

Teologija krštenja

Pod teologijom krštenja podrazumevamo apostolsko učenje o krštenju. Apostolsku nauku o krštenju nalazimo u njihovim poslanicama koje zajedno čine Novi zavet. Ovo poglavlje će se baviti relevantnim odlomcima Novog zaveta o značenju krštenja.

1. Simbolika krštenja

Reč krštenje je prevedena od grčke reči baptisma, koja znači zagnjurenje, zaronjenje. Glagol krstiti je od reči baptiso, koja je višeznačajna i znači: a) Zaroniti, uroniti, zagnjuriti, odnosno b) kupanje, odnosno v) umakanje, zamočiti. Ideja je da je nešto pod vodom. Osoba koja se krsti, krsti se, dakle, tako što se podronjava pod vodu. To krštenje se obavlja u ime Oca, Sina i Svetoga duha (Mat 28:19).

Krštenje se nikako ne obavlja tako što se dete, ili odrasla osoba, poškropi (poprska) vodom. To je iz razloga zato što krštenje predstavlja naše umiranje i vaskrsenje zajedno sa Hristom (Rim 6:2-4). Jedino podronjavanje pod vodu, kada se čitavo telo nalazi pod vodom, može odgovarati slici potpunog umiranja, a izlazak iz vode vaskrsavanje u novi život.

Međutim, da li je to sve od čega se sastoji jedno krštenje? Da li samo podronjenje pod vodu može spasiti? Da li voda poseduje neka nama nepoznata natprirodna svojstva koja spašavaju osobu koja se krsti? Da li voda čisti od greha?

Ne. Sam po sebi čin krštenja ne može spasiti; ono što spašava jeste vera u Isusa Hrista i pokajanje, što kasnije rezultira krštenjem (podrazumeva se da govorimo o jednoj odrasloj osobi koja je sposobna da veruje i da se pokaje). Od toga se sastoji jedno krštenje. Krštenje vodom jeste samo spoljašnje svedočanstvo naše unutrašnje promene stava prema grehu kao i prihvatanje i vera u Hristovu žrtvu zbog naših greha:

Za spomen toga [Nojev potop] i nas sada spašava krštenje, ali ne pranje telesne nečistote, nego obećanje dobre savesti Bogu, vaskrsenjem Isusa Hrista. (1. Pet 3:21)

Apostol Petar nam ovde objašnjava da voda u kojoj se krstimo, sama po sebi, nema funkciju čišćenja od greha, jer gresi nisu telesne prirode – ne mogu se oprati – već duhovne. Sam spoljašnji obred krštenja nije nešto što može spasiti nekoga, već spašava obećanje Bogu da nećemo više živeti u grehu. Ovo obećanje se manifestuje krštenjem; a obećati može samo osoba koja je dovoljno odrasla da bi bila sposobna da se odrekne greha i veruje u spasonosnu žrtvu Isusa Hrista.

Ako je tako, ako su za spasenje neophodni pokajanje i vera – a sam čin podronjenja pod vodu (ili prskanje vodom), ne može spasiti, već pre predstavlja svedočanstvo vere i pokajanja – kakva je onda korist od pukog pognjurenja pod vodu (ili poškropljenja) deteta? Apsolutno nikakva! (Ovde može stajati primedba da svedok, tj. kum veruje i kaje se umesto deteta. No, na ovaj argument osvrnućemo se nešto kasnije).
[Povratak na sadržaj]

2. Hristova smrt i vaskrsenje

Rekli smo da krštenje, podronjenje pod vodu i izlazak iz nje, odgovara slici našeg umiranja i vaskrsenja zajedno sa Isusom Hristom. Iako krštenje vodom ima to simbolično značenje, naša odluka srca da umremo životu u grehu a da vaskrsnemo novom, čistom životu, nipošto nije simbolična. Upravo kao što je Isus Hrist umro, tako i mi umiremo grešnim željama našeg tela, radi kojih je on i bio razapet. Kao što je Isus Hrist vaskrsao, tamo i mi sada postajemo živi za dela pravde. Ovo umiranje i vaskrsavanje se dešava verom u Hristovu smrt i vaskrsenje. Vera u njega jeste ono što spašava!

Šta ćemo dakle reći? Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat [milost] umnoži? Bože sačuvaj! Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu? Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. Jer šta umre, grehu umre jedanput; a šta živi, Bogu živi. Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem. Da ne caruje, dakle, greh u vašem smrtnom telu, da ga slušate u slastima njegovim; Niti dajte udova svojih grehu za oružje nepravde; nego dajte sebe Bogu, kao koji ste živi iz mrtvih, i ude svoje Bogu za oružje pravde. (Rim 6:1-13)

Odluka srca da umremo grehu a da živimo pravdi jeste trajnog karaktera; iz tog razloga se i koriste termini umiranje i vaskrsenje iz mrtvih.

Zakopavši se s Njim krštenjem, u kome s Njim i ustaste verom sile Boga koji Ga vaskrsnu iz mrtvih. Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji. Pomorite [umrtvite] dakle ude svoje koji su na zemlji: kurvarstvo, nečistotu, slast, zlu želju i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo. (Kol 2:12; 3:1-2, 5)

Pored toga što krštenjem mi: a) svedočimo da umiremo grehu a rađamo se novom životu, krštenjem mi priznajemo još dve stvari: b) veru u istoričnost, stvarnost događaja vezanih za Hristovo umiranje i vaskrsenje i v) Hristovu zastupničku smrt za naše grehe. U ovim trima stvarima ogleda se neophodnost lične vere; jer kako neko može u ovim stvarima priznati Hrista, a ne može ili ne želi da veruje u njih?
[Povratak na sadržaj]

3. Zaključna zapažanja

Iz ovog i predhodnog poglavlja može se videti da praksa krštenja dece nema uporište u Svetom pismu Novoga zaveta. Sveto pismo ne samo da ne daje neki primer krštenja deteta, već ni u apostolskim razmatranjima značenja krštenja ne pruža opravdanje za takvu praksu. Novi zavet je potpuno tih u pogledu toga – za jednu tako značajnu stvar kao što je krštenje! No, kada je u pitanju krštenje odraslih vidimo upravo suprotno: mnoštvo stihova koji to podržavaju. Iz primera krštenja i teologije krštenja mi možemo da zaključimo o neophodnim uslovima za krštenje – pokajanju i verovanju u žrtvu Isusa Hrista – koje jedino odrasla osoba može ispuniti.
[Povratak na sadržaj]

Zastupništvo kuma (svedoka)

Može li neko verovati i odricati se sotone (kajati se) umesto deteta? ("Odricanje od sotone" u pravoslavnoj terminologiji znači odricanje od službe sotoni, što u suštini jeste odricanje od greha, tj. čin kajanja od greha (up. Jov 8:44; Ef 2:1-3). U nastavku ćemo radije koristiti termin "pokajanje").

Da je pokajanje i verovanje nezaobilazno pri krštenju ne pokazuju nam samo primeri krštenja u Novom zavetu i apostolska teologija krštenja. Neophodnost toga ogleda se i u pravoslavnom verovanju u zastupnišvo kuma, gde se on kaje i veruje umesto deteta. Vidimo da kajanje i verovanje jesu tako neophodni uslovi – da u slučaju smrtne bolesti rođene bebe bilo ko može biti kum i zastupati u veri i pokajanju (vidi uvod teksta).

No – da ponovimo pitanje – može li neko verovati i kajati se umesto deteta?

Mi smatramo da ne može. Ove uslove treba da ispuni lično osoba koja se krsti. U nastavku teksta iznećemo nekoliko primedbi ideji zastupništva.

1. Problem krivice

U primerima krštenja i teologiji krštenja videli smo da krštenju uvek predhode verovanje i pokajanje, dok smo u uvodnim citatima našeg teksta videli da kum zastupa dete u verovanju i kajanju. Ove dve stvari su, kako god bilo, nezaobilazne prilikom krštenja.

U zastupništvu kuma vidimo da se on i kaje umesto deteta. Međutim, postavlja se pitanje za koje i čije delo se kum kaje. U odeljku Pravoslavni prigovori pokazali smo da dete ne može biti odgovorno za svoje grehe. Zašto bi, onda, odgovornost za dela za koja, zapravo, ne postoji nikakva odgovornost, prešla na kuma (kroz njegovo zastupništvo)? Ako dete nije krivo, u punom smislu te reči, zbog kojih detetovih greha se kum kaje? Zašto bi postojalo kajanje, ako, u suštini, nikakva krivica ne postoji?

Možda će neko sada doći sa primedbom da zastupnik nije tu radi detetovih greha, već radi "praroditeljskog greha", odnosno da se on kaje od greha praroditelja. No ova primedba prenebregava zvanično učenje pravoslavne (i rimokatoličke) crkve da za "praroditeljski greh" ne postoji lična krivica. Prema njihovom učenju, čovek nasleđuje palu, grešnu, prirodu, a ne krivicu. Zastupnik, vidimo, ne može da se kaje ni od "praroditeljskog greha".

Dakle, ostaje pitanje: kako kum može zastupati dete u kajanju, ako nikakva krivica deteta ne postoji?

Mi smatramo da se u zastupništvu kajanja radije odgleda potreba da se krštenje deteta uskladi sa standardima krštenja koji važe za odrasle, iz čega se javlja problem pripisivanja krivice. Kajanje, odnosno krivica, kod odrasle osobe je neosporna, zato što ona postoji i zato što je lična. Zato u novozavetnim primerima krštenja odraslih vidimo da je kajanje uvek predhodilo samom krštenju.
[Povratak na sadržaj]

2. Novi zavet o zastupništvu

Da li nam Novi zavet makar nešto govori o zastupništvu u veri i pokajanju? Ne, ne govori. Takva nauka se nigde ne nazire u Svetom pismu Novoga zaveta, a ponajmanje kada je u pitanju krštenje, gde bismo očekivali da ona bude spomenuta. To je sasvim logično i dosledno, s obzirom da se i sama praksa krštenja dece, za koju je vezano zastupništvo, uopšte ne spominje.

Ako je, dakle, očigledno da Sveto pismo ne govori ništa o takvom zastupništvu, a "sveto predanje" je vrlo kontroverzno po pitanju sudbine nekrštene dece (nije ustanovljeno u koje mesto će nekršteno dete dospeti), odnosno dovodi se u pitanje neophodnost zastupništva,  to znači da u hrišćanstvu imamo jednu praksu koja nigde nije valjano utemeljena.
[Povratak na sadržaj]

3. Uloga kuma

Postoji jedna nejasna zamisao uloge kuma kad je u pitanju krštenje dece. Dok se za kuma kaže da je svedok, on zapravo vrši ulogu zastupnika. Zastupnik je po definiciji onaj koji nekoga zamenjuje,⁵ a u slučaju kuma, on zamenjuje u veri i pokajanju dete koje se krsti. Svedok je, pak, čovek koji je prisustvovao izvršenju nekog dela, zaključenju nekog posla ili nekom razgovoru.⁶ Iako kum može biti i svedok (što vidimo i da jeste), važno je da ukažemo da institucija svedoka u ranom hrišćanstvu nije podrazumevala i zastupništvo.

Primeri krštenja u Novom zavetu svakako podrazumevaju prisustvo drugih ljudi kao svedoka, budući da je krštenje bilo javni čin, izraz lične vere u Hrista pred svedocima. Međutim, ovi svedoci nikada nisu bili neki zastupnici, već, jednostavno, pojedinci koji su prisustvovali nečijem krštenju i time primanju u zajednicu verujućih.
[Povratak na sadržaj]

4. Priroda vere i pokajanja

Šta je vera? Vera je istrajno čekanje onoga čemu se nadamo, i potvrda stvari koje ne vidimo (Jev 11:1). Da bi neko verovao, moraju postojati nada i strpljivost u isčekivanju ispunjenja nade. Vera je i jedno pouzdanje da ono što ne vidimo ipak postoji.

Šta je pokajanje? Pokajanje nije samo puko emotivno žaljenje zbog nekog našeg pogrešnog postupka. U pitanju je i promena stava i misli prema tom našem postupku. Prilikom pokajanja mi se distanciramo od njega do te mere, da ubuduće delamo upravo suprotno. Pokajanje, dakle, pored naših emocija, ukljjučuje i našu volje i misli.

Iz gornjih objašnjenja vere i pokajanja, vidimo da oni podrazumevaju jednu slobodu izbora i istrajnost u izboru. Osoba voljno bira da li će da veruje ili neće; osoba voljno bira da li će se do kraja nadati ili će odustati; da li će sasvim prestati da čini neki (loš) postupak ili, pak, neće; itd. Pokajanje i vera jesu činovi koj su duboko lični. Zato, jasno je da se kum ne može angažovati u tim postupcima na taj način da se oni i njihova delotvornost pripišu detetu.
[Povratak na sadržaj]

5. Sloboda izbora

Ne samo da je praktično nemoguće da se neko kaje i veruje umesto nekog drugog, nego takvo zastupništvo u potpunosti negira i slobodu izbora. Iako zastupništvo nema efekta na dete, ono oduzima pravo na njegovu kasniju autentičnu odluku u vezi krštenja; jer jednom kršteno ono se neće ponovo krstiti (sem ako svoje prvo krštenje ne proglasi nevažećim – kao što su činili anabaptisti). Ono će, kada odraste, živeti u uverenju da je sve u redu, da je odluka donešena, iako se, zapravo, nikada nije pravovažno pokajalo i uzverovalo u Isusa Hrista.

Krštenje jeste javna potvrda našeg slobodnog izbora da verujemo u Isusa Hrista i da se odričemo života u grehu. Ako je neko kršten kao dete, možemo slobodno reći da je ta osoba – u ime spasenja – bila primorana da postane "hrišćanin". Ta osoba je postala predmet tuđe odluke i čina.
[Povratak na sadržaj]

Zaključak

U predhodnim razmatranjima govorili smo o tome da praksa krštenja dece nema uporište u Svetom pismu Novoga zaveta. Ukazali smo i na kontroverznost predanja i učenja "svetih otaca" oko sudbine nekrštene dece, a samim tim i potrebe da se jedna osoba, dok je još dete, krsti. Takođe, rekli smo da ideja zastupništva kuma nije biblijski nadahnuta, jer, između ostalog, ona se u Bibliji nigde ne spominje. Odakle onda potiče praksa krštenja dece?

Istorijski podaci nam govore da je praksa krštenja dece tek u srednjem veku (V-XV vek) prevladala. Smatramo da je u to doba ona više koristila tome da jedan narod (ili carstvo) postane privržen hrišćanskoj veri. Krštenje beba je obezbeđivalo uvek nove generacije "vernika", tako da je jedan narod imao i zadržavao svoju veroispovest tokom vekova. Tokom vekova ova praksa je postala tradicija kojoj je dato hrišćansko teološko opravdanje oko spasenja deteta.

Ovo najbolje ilustruje održanje reformatorskog pokreta u zemljama koje su predhodno bile izrazito rimokatoličke. Kada se povećao uticaj vođa Reformacije na svetovnu vlast, kao na primer Žana Kalvina, sekularnim zakonom je uvedeno da se svako novorođeno dete, pod pretnjom hapšenja ili proterivanja roditelja, krsti kao protestant. Danas, pet vekova kasnije, vidimo protestantizam kao treću najveću hrišćansku denominaciju, pogotovo u zemljama gde se odigrala reformacija. Vidimo, dakle, da je jedan od osnovnih mehanizama da se ovo postigne bilo upravo krštenje dece.
[Povratak na sadržaj]

Fusnote

¹ Milan T. Vuković, Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1972 [Povratak na tekst]

²Krštenje, Srpska pravoslavna Eparhija sremska, Sremski Karlovci, 2002 (Naše naglašavanje) [Povratak na tekst]

³Ibid.[Povratak na tekst]

⁴Ibid.[Povratak na tekst]

⁵ Lujo Bakotić, Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika[Povratak na tekst]

⁶Ibid.[Povratak na tekst]