Kada nevolje dođu

I odmah natera Isus učenike svoje da uđu u lađu i napred da idu na one strane dok On otpusti narod. I odstupivši narod pope se na goru sam da se moli Bogu. I uveče beše onde sam. A lađa beše nasred mora u nevolji od valova, jer beše protivan vetar. A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus idući po moru. I videvši Ga učenici po moru gde ide, poplašiše se govoreći: To je utvara; i od straha povikaše. A Isus odmah reče im govoreći: Ne bojte se; ja sam, ne plašite se. A Petar odgovarajući reče: Gospode! Ako si Ti, reci mi da dođem k Tebi po vodi. A On reče: Hodi. I izišavši iz lađe Petar iđaše po vodi da dođe k Isusu. No videći vetar veliki uplaši se, i počevši se topiti, povika govoreći: Gospode, pomagaj! I odmah Isus pruživši ruku uhvati Petra, i reče mu: Maloverni! Zašto se posumnja? I kad uđoše u lađu, presta vetar. A koji behu u lađi pristupiše i pokloniše Mu se govoreći: Vaistinu Ti si Sin Božji. (Matej 14:22-33)

Nakon što je učinio čudo nahranivši više hiljada ljudi, Isus šalje svoje učenike na suprotnu stranu galilejskog jezera. Učenici zasigurno nisu ništa znali o oluji koja predstoji i nevolji koja će ih zadesiti. Da su znali, verovatno ne bi tako bespogovorno otisnuli svoju lađu u nepoznanicu. Isus sigurno jeste znao.… ali on nije bio nimalo uzbuđen niti zabrinut za njihove živote. I dok se Hrist spokojno molio, učenici su doživljavali pravi košmar i pitali se gde je Gospod i zašto je sve ovo dopustio da ih snađe.

Ovo je scenario koji smo verovatno svi iskusili u svom duhovnom životu. U jednom momentu osvedočeni smo Božijom moći, prisustvom, vođstvom i brižnošću, dok već u sledećem kao da ničega od svega toga nema i kao da smo prepušteni sami sebi i svojim strahovima. Međutim, bez obzira na stvarnost i težinu naših nevolja, to je samo puki utisak. Nekoliko lekcija koje pruža ovaj događaj nas uče da naš doživljaj nevolja ne mora da bude dramatičan ako imamo na umu nekoliko duhovnih činjenica. Bitno je da zauzmemo pravilan stav prema nevoljama koji nam omogućava da ih zrelije prevaziđemo i održimo našu veru.

Prvo i osnovno što treba da shvatimo jeste da ćemo s vremena na vreme neizbežno dospevati u situacije koje variraju u rasponu od neprijatnih pa sve do veoma teških. Greška je pomisliti da su one dopuštene samo da bi se naša vera iskušala (mada se čvrstina naše vere svakako pokazuje u takvim situacijama i one mogu koristiti u izgradnji iste). Mnoge neprijatne situacije i teški momenti su sastavni deo života svih ljudi, bilo vernih bilo nevernih. Sa time se jednostavno moramo pomiriti. Gore pomenuta bura jeste sastavni deo života moreplovaca. Glavna uteha nije u tome da imajući Gospoda sa nama nećemo nikada imati nikakve nevolje, već da će nas iz svake, pa i najteže, izbaviti Gospod. (Up. Psalam 34:19; 25:15; Jovan 16:33).

Drugo, bitno je da znamo i da smo čvrsto uvereni da prisustvo nevolja ne znači i da je Gospod odsutan ili nezainteresovan za nas. Baš naprotiv. U našem primeru mi vidimo Hrista kako se pojavljuje, teši i izbavlja. On nije prvo poslao svoje učenike na željeno odredište a onda prosto zaboravio na njih. On svoje poznaje i brine se o njima. (Up. Postanje 39).

Treća stvar jeste da nikada ne smemo da izgubimo nadu u mogućnost promene situacije ma koliko god ona beznadežno izgledala. Nada neće učiniti da nevolja nestane, ali će učiniti da je bolje podnesemo. Ne možemo sa sigurnošću reći u kojoj meri i čemu su se učenici nadali. Možda im je jedina uteha bila ta da lađa uprkos višečasovnoj buri još nije završila na dnu a i oni s njom. Međutim, čak i da su utonuli u očajanje, to ipak ne menja činjenicu da je Gospod potpuno preokrenuo situaciju. (Up. Psalam 107).

Četvrto, moramo se naoružati stpljenjem (trpljenjem, istrajnosti). Ma koliko mi želeli da se problemi odmah razreše, to često nije slučaj. Ne smatrajmo istrajnost teretom, već nužnim i blagoslovenim načinom prevazilažnja svega ovozemljaskog. Isus je svoje učenike otpustio negde oko osam sati uveče. Mi ne znamo u kom momentu je bura nastupila ali znamo da se Isus pojavio tek u “četvrtu stražu”, dakle između tri i šest sati izjutra. To je bilo dosta vremena provedenog u nevolji. Istini za volju, oni i nisu imali mnogo izbora sem da pretrpe, ali često je to slučaj i sa nama. (Up. Jakov 1:4; 5:11; Luka 8:15; 21:19).

Peto, nikada ne gubimo veru u Gospoda, čak i kada se naši najveći strahovi ostvare. Petrov primer jasno pokazuje da uprkos Isusovom prisustvu i moći veran čovek može biti savladan brigama i strahovima. To nas dovodi do zaključka da nam Gospodnje prisustvo nije dovoljno da nam obezbedi mir. Vera da je on jači od onoga čega se plašimo i da će se on postarati za naše brige jeste ono što je ključno. (Up. Izlazak 6:1-12; Marko 6:1-6).

I na kraju, moramo da znamo da uprkos tome što Bog zna naše želje i potrebe to ne mora da znači da će nam se one automatski i ispuniti. Od Boga je potrebno tražiti. Molitva je sredstvo dobijanja. Primetimo u našem primeru da Isus ispočetka nije zaustavio Petrovo tonjenje niti je pružio ruku da ga izvuče. Tek po Petrovom vapaju za pomoć Isus istog momenta dolazi k njemu i izbavlja ga. (Up. Matej 7:7-11; Psalam 50:15; Filibljanima 4:6).

Dakle, koje pouke možemo izvući iz događaja bure na moru? Možemo zaključiti da nam je “suđeno” da prolazimo i kroz nevolje, ponekad i one teške. Nevolje nisu znak Božije zapostavljenosti ili nezainteresovanosti za naše duševno stanje. Uprkos nevoljama i upravo zbog nevolja, naš Bog jeste sa nama i on će nas izbaviti kad dođe vreme. Dok prolazimo kroz njih ne gubimo nadu već strpljivo čekajmo izbavljenje. Nikada ne smemo da gubimo veru, već molitvama tražimo od Boga da nas provede kroz tešku situaciju i izvede na prostrano mesto.