O govorenju u jezicima

I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno. i ujedanput postade huka s neba kao duvanje silnog vetra, i napuni svu kuću gde seđahu; i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede po jedan na svakog od njih. i napuniše se svi Duha Svetog, i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu. (Dela 2:1-4)

Opisani događaj odigrao se, kao što nam izabrani pasus i govori, pedeset dana nakon Hristovog stradanja. Hrist je stradao za vreme jevrejskog praznika Pashe, a od Pashe se brojalo pedeset dana do praznika Sedmica (5. Mojsijeva 16:9-12) te otuda naziv Pedesetnica ili Pentekost (πεντηκοστή, "pedeseti dan"). Za ovaj praznik svi Jevreji su bili u obavezi da dođu u Jerusalim i na tom mestu da ga proslave. Zato u nastavku ovog poglavlja i vidimo da je reč o velikom broju Jevreja iz raznih krajeva sveta.

Kao što vidimo, za vreme ovog praznika desio se i jedan neverovatan događaj, naime da se na apostole za vreme molitve izlio Sveti Duh, što je označilo rađanje Crkve kao vidljivog Hristovog tela na Zemlji. Ovo izlivanje se manifestovalo govorenjem u drugim jezicima.

Međutim, kakvi su to drugi jezici bili? Koja je njihova svrha tada bila? Da li su oni i dalje prisutni u današnjoj Crkvi? Da li se krštenje Svetim Duhom mora manifestovati govorenjem u jezicima? Koliko je današnje ispoljavanje ovog dara autentično? Ova služba će nam dati odgovore na ova pitanja.

Svrha govorenja u jezicima

Nešto više o daru jezika ili daru govorenja u jezicima nam govori ap. Pavle u svojoj poslanici Korinćanima. U njoj čitamo da dar govorenja u jezicima jeste jedan od devet darova Duha:

A u svakome se pojavljuje Duh na korist; jer jednom se daje Duhom reč premudrosti; a drugom reč razuma po istom Duhu; a drugom vera, tim istim Duhom; a drugom dar isceljivanja, po tom istom Duhu; a drugom da čini čudesa, a drugom proroštvo, a drugom da razlikuje duhove, a drugom različni jezici, a drugom da kazuje [tumači] jezike. A ovo sve čini jedan i taj isti Duh razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće. (1. Korinćanima 12:7-11)

Svrha ovih darova je bila da unaprede Crkvu na natprirodan način. Svaka lokalna crkva sa devet i više članova je ispoljavala ove darove. Svi ovi darovi su bili naprirodnog karaktera, što znači da su vodili poreklo od Boga i da se nisu mogli steći prirodnim putem. Primera radi, dar isceljenja nije mogao da se nauči ili da se nekim drugim prirodnim putem ovlada njime, već je morao biti dobijen od strane Svetog Duha. Isto je i sa darom govorenja u jezicima: osoba koja je govorila u jezicima govorila je na jeziku koji ona predhodno nije znala.

Međutim, kakvi su to jezici bili? Upravo nam događaj iz uvodnih stihova to otkriva. U pitanju su bili ljudski jezici, razumljivi ljudima koji ih znaju i koji se njima služe:

I napuniše se svi Duha Svetog, i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu. A u Jerusalimu stajahu Jevreji ljudi pobožni iz svakog naroda koji je pod nebom. A kad postade ovaj glas, skupi se narod, i smete se: jer svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom. I divljahu se i čuđahu se govoreći jedan drugom: Nisu li ovo sve Galilejci što govore? Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili? Parćani, i Miđani, i Elamljani, i koji smo iz Mesopotamije, i iz Judeje i Kapadokije, i iz Ponta i Azije, I iz Frigije i Pamfilije, iz Misira i krajeva livijskih kod Kirine, i putnici iz Rima, i Judejci i došljaci, Krićani i Arapi, čujemo gde oni govore našim jezicima veličine Božje. (1. Korinćanima 12:28-31)

Dakle, ovi jezici su bili ljudski jezici u upotrebi onog vremena. To nisu bili nekakvi "anđeoski jezici", koje danas navodno možemo sresti u harizmatskim crkvama (a koji su nista drugo do ponavljanje besmislenih slogova), već razgovetni ovozemaljski jezici koji su bili poznati svima onima koji su se njima koristili. O tome ap. Pavle piše i u 1. Korinćanima 14, gde govori o "nerazumljivim rečima" raznih ali razumljivih jezika kojima se ljudi na svetu koriste a koje, ako se u crkvi izgovaraju, mogu biti razumljive pod uslovom da postoji tumač istih.

Govorenje ovim jezicima na crkvenim sastancima je bilo beskorisno ako prisutni ljudi, slušaoci, nisu razumeli te jezike (1. Korinćanima 14:27-28). Bilo je potrebno da se ispuni jedan od dva uslova da bi njihovo korišćenje imalo smisla: da postoji osoba koja ima dar tumačenja tj. prevođenja jezika drugim ljudima prisutnim u crkvi ili da je u crkvu ušla osoba koja se tim jezikom služi. Ovu temu ap. Pavle takođe obrađuje u 14-tom poglavlju. Ovde saznajemo i koja je bila svrha govorenja jezicima. Ključ za razumevanje namene ovog dara nalazi se u naizgled u paradoksalnoj izjavi ap. Pavla:

U zakonu piše: Drugim jezicima i drugim usnama govoriću narodu ovom, i ni tako me neće poslušati, govori Gospod. Zato su jezici za znak ne onima koji veruju, nego koji ne veruju; a proroštvo ne onima koji ne veruju, nego koji veruju. Ako se dakle skupi crkva sva na jedno mesto, i svi uzgovorite jezicima, a dođu i prostaci [neupućeni, nenaučeni], ili nevernici, neće li reći da ste poludeli? (1. Korinćanima 14:21-23)

Za tumačenje 1. Korinćanima 14:22-23 veoma sam zahvalan G. F. Rendalu na njegovoj knjizi Govorim jezike većma od sviju (G. F. Rendal I Speak in Tongues More Then You All). Njegova knjiga je uklonila paradoks koji do tada niko nije mogao da reši za mene. Rendalova razmišljanja izneta u pomenutoj knjizi su temelj narednih razmatranja.

U 1. Korinćanima 14:22 apostol Pavle nadahnut Svetim Duhom nam kaže da govorenje u jezicima nije znak za vernike nego za nevernike. A onda, već u narednom stihu, kaže sasvim suprotno! Površno gledajući izgleda da Sveti Duh samom sebi protivreči kada kaže: "Ako se dakle skupi crkva sva na jedno mesto, i svi uzgovorite jezicima, a dođu i prostaci [neupućeni, nenaučeni], ili nevernici, neće li reći da ste poludeli?" Ako se nevernici spomenuti u stihovima 22, 23 i 24 odnose na istu grupu ljudi onda se protivrečnost uopše ne može rešiti. Međutim, problem sasvim nestaje ako se prihvati da je Pavle imao u vidu dve vrste nevernika. Nevernici spomenuti u 22 stihu su identifikovani u 21 stihu. Stih 21 je uzet iz Isaije 28:11 i odnosi se na Jevreje. Dakle, nevernici iz 22 stiha kojima je znak bio namenjen jesu Jevreji. Nevernici spomenuti u 23 stihu predstavljaju neuke ljude, ljude koji nemaju nikakvo razumevanje Zakona i proroka tj. neznabošce. Znak govorenja u jezicima nije bio namenjen njima, jer oni kad bi prisustvovali sastanku na kome se govori više stranih jezika to ne bi prepoznali kao Božije delovanje već radije kao nedostatak reda i "otkačenost". Sasvim suprotno, kada bi jedan Jevrejin čuo neznabožce kako hvale Jehovu na raznim čovečijim jezicima, on bi to prepoznao kao znak Isusovog pomazanja i drugačije bi počeo da posmatra te neznabošce.

Međutim, kakav bi to znak trebalo da bude za Jevreje? Šta bi jedan Jevrejin trebalo da prepozna u govorenju u drugim jezicima? Najpre, trebalo bi da prepozna ispunjenje proroštva Isaije, naime da će se Bog obratiti svome narodu jezicima drugih naroda, odnosno da je Bog ponovo prisutan među njima. O tome govori sam ap. Pavle kada citira Isaiju. Druga svrha je bila da pruži jevrejskim hrišćanima božansku potvrdu da vera u Boga više nije isključivo stvar Jevreja, već i da drugi narodi mogu da budu deo Božijeg naroda. Ovu činjenicu, naime da i neznabošci mogu da budu uračunati u Božiji narod, mi danas uzimamo zdravo za gotovo ali u vreme rane crkve to nije bilo tako jednostavno pitanje. Mnogi Jevreji, zbog viševekovnog ekskluziviteta svoje vere, nisu mogli tako lako da prihvate neznabošce kao braću u veri. Dešavalo se da su određeni Jevreji zahtevali konvertovanje na način koji se u Starom zavetu prihvatao kao jedino validan ako neko želi da pristupi Bogu a podrazumevao je obrezanje (Dela 15:1; Galatima 3:2-3; 5:2; up. 2. Mojsijeva 12:48). Ova jevrejska struja među hrišćanima je bila toliko jaka da se čak i ap. Petar snebivao da se javno deklariše o statusu neznabožaca (vidi Galatima 2:11-14). Ovaj duhovni dar imao je praktičnu svrhu da uveri jednog Jevrejina da Bog od pojave Hrista itekako može da primi neku osobu iz drugog naroda (ako je ova, naravno, ispunila uslov pokajanja). Sve ovo najjasnije ilustruje susret ap. Petra i neznabošca Kornelija. Pošto je Petar u viziji primio objavu da nečisto može postati čisto, kod Petra dolaze ljudi sa pozivom da dođe u posetu Korneliju i prenese mu reči evanđelja. Pročitajmo u celosti šta se dalje odigravalo po Petrovom dolasku:

I reče im [Petar]: Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tuđinu; ali Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem poganim ili nečistim; [...] A Petar otvorivši usta reče: Zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko; Nego u svakom narodu onaj koji se boji Njega i tvori pravdu, mio je Njemu. Reč što posla sinovima Izrailjevim, javljajući mir po Isusu Hristu, koji je Gospod svima. Vi znate govor koji je bio po svoj Judeji počevši od Galileje po krštenju koje propoveda Jovan: Isusa iz Nazareta kako ga pomaza Bog Duhom Svetim i silom, koji prođe čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao; jer Bog beše s njim. I mi smo svedoci svemu što učini u zemlji judejskoj i Jerusalimu; kog i ubiše obesivši na drvo. Ovog Bog vaskrse treći dan, i dade Mu da se pokaže, ne svemu narodu nego nama svedocima napred izbranima od Boga, koji s Njim jedosmo i pismo po vaskrsenju Njegovom iz mrtvih. I zapovedi nam da propovedamo narodu i da svedočimo da je On narečeni od Boga sudija živim i mrtvim. Za ovo svedoče svi proroci da će imenom Njegovim primiti oproštenje greha svi koji Ga veruju. A dok još Petar govoraše ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu reč. i udiviše se verni iz obrezanja koji behu došli s Petrom, videći da se i na neznabošce izli dar Duha Svetog. Jer ih slušahu gde govorahu jezike, i veličahu Boga. Tada odgovori Petar: Eda može ko vodu zabraniti da se ne krste oni koji primiše Duha Svetog kao i mi? (Dela 10:28, 34-47)

Po povratku Petra u Jerusalim on je naišao na oštar ukor od strane hrišćana (tada isključivo jevrejskog porekla) zbog njegovog propovedanja u Kornelijevom domu. Međutim, čim im je spomenuo da su neznabošci primili Svetog Duha koje se manifestovalo govorenjem u jezicima, ovi hrišćani su shvatili da su vrata spasenja otvorena svim narodima (vidi Dela 11: 1-18). Događaj u vezi sa Kornelijumom nam nedvosmisleno ilustruje i drugu svrhu govorenja u jezicima a to je da znakom uveri Jevreje da i neznabošci mogu primiti Svetog Duha i biti spašeni.

Dakle, svrha govorenja u jezicima je bila dvostruka: ispunjenje proroštva i znak da pripadnici drugih naroda mogu biti spašeni. Obe svrhe su bile ispunjene već u prvom veku. Pri kraju prvog veka postalo je opšterihvaćeno da i drugi narodi mogu da postanu sledbenici Hrista. Više nije bio potreban "dokaz" da su i drugi narodi prihvaćeni od strane Boga, odnosno izgubila se potreba za znakom govorenja u jezicima a samim tim i dar.

Da li se krštenje Svetim Duhom mora manifestovati govorenjem u jezicima?

Međutim, neko će možda izaći sa primedbom da se dvostruka svrha govorenja u jezicima ispunila, ali da to ne znači da se krštenje Svetim Duhom i danas ne ispoljava govorenjem u jezicima. Možda će navesti primere apostola za vreme Pentekosta, Kornelija i svih onih koji su bili okupljeni u njegovom domu, kao i nekih učenika u Efesu (Dela 19:1-6) kao univerzalno pravilo kada je u pitanju krštenje Svetim Duhom.

Iako je tačno da se u svim navedenim primerima krštenje Svetim Duhom manifestovalo govorenjem u jezicima, pogrešno bi bilo zaključiti da se krštenje mora isključivo na taj način ispoljavati. Baš naprotiv, Sveto pismo nas jasno uči da je svako Božje dete kršteno u Duhu, ali da ne moraju sva Božja deca govoriti u jezicima. Sledeći odlomci nam jasno to pokazuju.

I jedne dakle postavi Bog u crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce, onda darove iscjeljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike. Eda li su svi apostoli? Eda li su svi proroci? Eda li su svi učitelji? Eda li su svi čudotvorci? Eda li svi imaju darove iscjeljivanja? Eda li svi govore jezike? Eda li svi kazuju? (1. Korinćanima 12:28-30)

"Eda li svi govore jezike?" – pita ap. Pavle! Odgovor je, naravno, da ne govore svi u jezicima, iako su svi udovi Crkve kršteni u Svetom Duhu:

Jer jednim duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji, ili Grci, ili robovi, ili sami svoji; i svi se jednim Duhom napojismo. (1. Korinćanima 12:13)

Iz ovoga očigledno možemo da zaključimo da dar govorenja u jezicima uopšte nije bio vezan za krštenje u Duhu. Štaviše Bog nije svima dao ovaj dar, već samo određenim pojedincima (1. Korinćanima 12:7-11), mada bi ap. Pavle voleo kada bi svi mogi govoriti jezicima (1. Korinćanima 14:5).

Autentičnost današnjeg ispoljavanja ovog dara

U dosadašnjem izlaganju pokazali smo koja je bila svrha govorenja u jezicima, naime da su oni bili ispunjenje Isaijinog proroštva kao i znak za Jevreje da i neznabošci mogu biti spašeni. Njihova svrha se realizovala krajem prvog veka kolektivnim odbijanjem jevrejskog naroda da prizna Hrista za Mesiju ("ni tako me neće poslušati") kao i etabliranjem uverenja da svako može imati pristup Bogu bez obzira na nacionalnu pripadnost. Verujemo da se ispunjenjem ove dvostruke svrhe izgubila potreba za darom, odnosno da je dar prestao da postoji. Objasnili smo i da su u pitanju bili ljudski jezici razumljivi ljudima onog vremena i da jezici nisu imali nikakvu funkciju tokom održavanja zajednice ako nije bila prisutna osoba koja je imala dar tumačenja jezika. Dalje, pokazali smo da je govorenje u jezicima samo jedan od darova Duha a ne obavezno manifestacija krštenja u Svetom Duhu.

Međutim, kako nam se čine verovanja i praksa harizmatskih crkava danas u svetlu gorenavedenih biblijskih činjenica? Da li je njihovo ispoljavanje ovog dara autentično?

Mi imamo nekoliko primedbi na račun verodostojnosti ovog dara u harizmatskim crkvama. Najpre treba reći da današnje harizmatske zajednice poistovećuju dar govorenja u jezicima sa krštenjem u Svetom Duhu, što je potpuno nebiblijska nauka. Kao što smo pokazali, Pismo nas jasno uči da je svako Božje dete kršteno u Svetom Duhu i da ne mora svako Božije dete prilikom krštenja da primi ovaj dar. Zbog ovog poistovećivanja dešava se da je ovaj dar poželjniji u očima vernika u odnosu na druge darove iako bi po Pismu trebalo da bude drugačije. Štaviše, dar govorenja u jezicima, prema Pismu, dobija na važnosti isključivo ako se uz njega koristi dar tumačenja jezika (1. Korinćanima 14:1-5,12). Međutim, u današnjim harizmatskim crkvama jedva da se i govori o daru tumačenja.

Uverenje da se krštenje Svetim Duhom ispoljava govorenjem u jezicima potiče od Čarlsa Perhama (Charles Fox Parham), jednog od osnivača pentekostalnog pokreta. Tragajući za većim duhovnim iskustvima on je posećivao razne zajednice, između ostalih i ozloglašenu "Sveti Duh i mi" (poznatiju kao "Silom", eng. "Shiloh") Franka Sendforda (Frank Weston Sandford) gde se prvi put i susreo sa "jezicima". Kasnije, na jednom od sastanaka Čarlsove grupe, održanom tačno 1. januara 1901., Agnes Ozman je prva progovorila "jezicima" i to, navodno, kineskim jezikom. Interesantno je da je upravo ona kasnije pokušala da ospori da se krštenje Svetim Duhom ispoljava isključivo govorenjem u jezicima ali je bila sprečena u tome.

Inače sama Čarlsova inspirisanost delom Franka Sendforda je vrlo problematična. Naime, Fank je za sebe tvrdio da je Ilija iz 11 poglavlja Otkrivenja Jovanovog a takođe i David! Da bi problem bio veći, sam Frank se, pak, divio (navodnim) čudesima jednog drugog samozvanog Ilije, naime Džona Dovia (John Alexander Dowie). Sve vezano za Dovia i njegovu versku zajednicu je prepuno finansijskih malverzacija, lažnih iscelenja kao i nekoliko lažnih, neispunjenih proroštava o kraju sveta. Dovi se, inače, smatra pretečom pentekostalnog pokreta.

Dalje, "jezici" koje srećemo u harizmatskim crkvama teško da liče na bilo koji ljudski jezik, bilo izumrli bilo savremeni. Oni manjkaju u svrsishodnosti koju je ovaj dar imao u ranoj crkvi kada se ispoljavao kao prepoznatljiv govor u ljudskim jezicima. Današnje "govorenje u jezicima" radije podseća na glosolaliju – brbljanje besmislenih slogova, koje je poznato u mnogim kuturama i religijama. Budući da se sastoje samo od niza slogova koji ne mogu da formiraju reči, ovi "jezici" ne mogu da imaju ni rečenice koje bi mogle preneti neku smislenu poruku, što je svrha svakog jezika. Zbog ovoga oni ne mogu služiti komunikaciji a samim tim nemoguće je tumačiti ih. Zato i ne čude slučajevi "tumačenja", od strane onih koji su navodno imali dar tumačenja, kada se ispostavilo da je više "tumača" različito "prevelo" jedan isti govor u "jezicima".

Na kraju, u harizmatskim crkvama "jezici" se koriste masovno i nekontrolisano tokom bogosluženja, često uz histeriju i zastrašujuće konvulzije prisutnih. Ovo je u suprotnosti sa jasnim biblijskim instrukcijama koje nas uče da ovaj dar, kada se javno koristi, treba ograničeno, smisleno i staloženo ispoljavati ili potpuno ukinuti ako nema tumača (1. Korinćanima 14:6-11, 26-28).

Ovaj veliki nesklad između bibljskog prikaza dara jezika i savemenih verovanja i njegove navodne primene je pokazatelj da nešto ozbiljno nije u redu sa današnjim ispoljavanjem ovog dara u harizmatskim zajednicama.