Ekumensko jedinstvo

Biblijski razlozi za odvojenje

Uvod

U poslednjih par decenija svedoci smo da su se odnosi među evanđeoskim zajednicama promenili, da su dobili novi kvalitet. Starešine zajednica su postale otvorene za međuversku saradnju, a među članovima crkava vrlo su popularne interdenominacijske ideje i prakse. Predlažu se i odražavaju zajednička druženja, kampovi, konferencije, slavljenja, molitve, bogosluženja i zajedničko uzimanje Večere Gospodnje. Mlade generacije ovih hrišćana se kroz obrazovanje, interdenominacijske teološke seminare i fakultete, usmeravaju u istom pravcu.

Ovim idejama i praksama naročito su podložni neutvrđeni mladi hrišćani evanđeoskih crkava. Sve češće od njih možemo da čujemo kako nije bitno kojoj zajednici se pripada; da su načela verovanja sporedna stvar; da je jedino bitno "jedinstvo" među hrišćanima. Ovakvo idealističko shvatanje zajednice koja nema svoj oblik, učenje i ustrojstvo često dovodi do nemira i sukoba u lokalnim zajednicama i denominacijama koje se još drže onoga što smatraju biblijskim principima.

Relativiziranje načela verovanja – osnovnih tačaka verovanja neke denominacije – pokazuje kako su glavna prepreka ekumenskom jedinstvu doktrine do kojih se denominacije drže. Da bi se došlo do jedinstva, doktrinalne razlike se najpre moraju uskladiti, ublažiti ili sasvim ukinuti. U svakom slučaju, zajednice koje ih se drže se moraju odreći insistiranja na njima. Sva ova usklađivanja načela verovanja se vode, van očiju javnosti i vernika, prilikom ekumenskih dijaloga u Svetskom savezu crkava, Konferenciji evropskih crkava i sličnim svetovnim organizacijama. Time žele postići saglasnost oko zajedničkog načela verovanja koje će zadovoljiti sve frakcije hrišćana.

Mi takođe smatramo da su doktrine vrlo bitne za jedinstvo. Međutim, ne njihovo uklanjanje ili razvodnjavanje, već upravo insistiranje na njima. Doktrine su te koje stvaraju i čuvaju jedinstvo, jer su one ideje oko kojih se okupljamo i stvaramo zajedništvo. One su jednako bitne koliko i samo jedinstvo.

Smatramo da jedinstvo hrišćana nikada ne bi smelo da se gradi na ruševinama biblijskih doktrina. Mi se ne smemo odricati njihove važnosti samo zato što one predstavljaju prepreku nekim ljudskim koncepcijama zajedništva i tolerancije. Biblija ne može biti prepreka jedinstvu, već njen tvorac. Jedinstvo ne nastaje već prestaje kada se odstupa od biblijskih učenja.

U delu koji sledi prikazaćemo da nije svejedno kojoj zajednici se pripada i u šta se veruje. Ovo nije zbog toga što mi verujemo da "crkva spasava" i da vernici nekih drugih zajednica nisu spaseni. Bože sačuvaj! Ovo je zato jer pokazujemo brigu prema Crkvi i učenju. Mi ćemo navoditi Sveto pismo i pokazati da su prvovekovni hrišćani itekako čuvali svoja učenja. Pokazaćemo da postoje učenja koja su vanbiblijska i štetna po vernike i koja, ako želimo da budemo poslušni Bogu, jednostavno ne smemo tolerisati.

Važnost doktrina

Iako većina hrišćanskih zajednica deli neka zajednička učenja (Trojstvo, Hristovo vaskrsenje itd.), mnogo je učenja i po kojima se one razlikuju. Neka verovanja po kojima se razlikuju nisu toliko značajna, jer različita tumačenja određenih biblijskih odlomaka moguća su i među vernicima jedne iste zajednice. Međutim, postoje nauke koje karakterišu svaku od tih zajednica; nauke koje nisu bezazlene i koje sprečavaju naše zajedništvo sa njima.

U ovom delu propovedi mi se nećemo toliko baviti ovim naukama niti ih opovrgavati. Mi ćemo radije prikazati biblijsku osnovanost našeg stava da načelo verovanja jeste bitno i da ne trebamo da imamo zajedništvo sa crkvama koje odstupaju od Biblije.

U narednim razmatranjima pokazaćemo da:

1. Treba paziti na nauku
2. Odstupanje od nauke dovodi do podela
3. Određene nauke destruktivno deluju na veru
4. Poruka spasenja mora biti oslobođena od ljudskog uticaja
5. Odvajanje predstavlja uslov čuvanja nauke i istine

Treba paziti na nauku

Postoji mnogo novozavetnih pasusa iz kojih saznajemo da su se apostoli, starešine i vernici brinuli o čistoći nauke. Evo nekih primera:

[Timotije,] pazi na sebe i na nauku, i stoj u tome; jer ovo čineći spašćeš i samog sebe i one koji te slušaju. (1 Tim. 4:16)

Kao što te molih [,Timotije,] da ostaneš u Efesu, kad iđah u Makedoniju, da zapovediš nekima da ne uče drugačije. (1 Tim. 1:3)

A sveštenicima [starešinama] koji se dobro staraju da se daje dvoguba [dvostruka] čast, a osobito onima koji se trude u reči i u nauci. (1 Tim. 5:17)

Zato te [,Tite,] ostavih u Kritu da popraviš šta je nedovršeno, i da postaviš po svim gradovima sveštenike [starešine], kao što ti ja zapovedih. ... Koji se drži verne reči po nauci, da bude kadar i savetovati sa zdravom naukom, i pokarati one koji se protive. Jer ima mnogo neposlušnih, praznogovorljivih, i umom prevarenih, a osobito koji su iz obrezanja, kojima treba usta zatvoriti; koji cele kuće izopačuju učeći šta ne treba, poganog dobitka radi. ... Svedočanstvo je ovo istinito; zaradi tog uzroka karaj ih bez šteđenja, da budu zdravi u veri, ne slušajući jevrejske gatalice ni zapovesti ljudi koji se odvraćaju od istine. (Titu 1:5,9-11, 13-14)

Ove molbe i instrukcije predstavljaju smernice Timotiju i Titu na koji način upravljati lokalnim zajedicama koje je ap. Pavle osnivao prilikom misionarskih putovanja. Iz njih saznajemo da apostolima i starešinstvu nije bilo svejedno u pogledu načela verovanja. Naprotiv, saznajemo da treba paziti na nauku; da ne treba dopuštati da se makar šta propoveda i uči; da starešinama koje se naročito trude u "reči i nauci" treba ukazati dodatno poštovanje; i da zdravom naukom trebamo druge učiti i savetovati, odnosno grditi i ispravljati.

Odstupanje od nauke dovodi do podela

Nasuprot mišljenju ekumenista da odbacivanje i razvodnjavanje doktrina dovodi do jedinstva, naš stav je da odstupanje od doktrina zapravo dovodi do podela.

Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama [episkopima ili biskupima] da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom; jer ja ovo znam da će po odlasku mom ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada; i između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom. (Dela 20:28-30)

[Timotije,] zaklinjem te, dakle, pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima, dolaskom Njegovim i carstvom Njegovim: propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem; jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe, i odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka gatalicama [praznim pričama]. (2 Tim. 4:1-4)

I On [Isus] je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne jevanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove; da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovečijoj, putem prevare; nego vladajući se po istini u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos. (Efe. 4:11-15)

Apostol Pavle upozorava starešinstvo i vernike efeskih crkava na pojavu učitelja koji će propovedati "izvrnutu nauku", "prazne priče" i "čovečije laži". Njihova pojava, povodljivost i samovoljnost pojedinih hrišćana će dovesti do cepanja zajednica. Najbolji mogući način da se ovo spreči nije odustajanje od zdrave nauke već, naprotiv, insistiranje na njoj. Da bi se održalo jedinstvo jedne zajednice vernici moraju pre svega biti zreli hrišćani i odani zdravoj nauci. Iz ovoga vidimo da odstupanje od nauke ne može dovesti do jedinstva, već do nesloge i podela.

Određene nauke destruktivno deluju na veru

Kada kažemo destruktivne nauke, onda mislimo na one nauke koje su do te mere iskvarile evanđelje, da je ono postalo beskorisno za spasenje. Sledeći stihovi nam govore o postojanju takvih nauka.

A beše i lažnih proroka u [izraelskom] narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti jeresi pogibli, i odricaće se Gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovim nečistotama kojima će se huliti na put istine. I u lakomstvu loviće vas izmišljenim rečima. Njihov sud odavno ne docni, i pogibao njihova ne drema. (2 Pet. 2:1-3)

Kao što [ap. Pavle] govori o ovome i u svima svojim poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao. A vi, dakle, ljubazni, znajući napred, čuvajte se da prevarom bezakonika ne budete odvedeni s njima, i ne otpadnete od svoje tvrđe; (2 Pet. 3:16-17)

Čudim se da se tako odmah odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom koje nije drugo, samo što neki smetaju vas, i hoće da izvrnu jevanđelje Hristovo. Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugačije nego što primiste, proklet da bude! ... Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. (Gal. 1:6-9, 12)

Destruktivne nauke nastaju izvrtanjem Pisma i izmišljanjem od strane "lažnih učitelja" i "nenaučenih i neutvrđenih" vernika. One delom imaju hrišćanski sadržaj ali nemaju biblijsku utemeljenost. Apostol Petar ih naziva "jeresi pogibli" (pogubne jeresi) koje sigurno vode u "pogibao". U njihovom opisu i posledicama koje nose on ne koristi reč "smrt" (gr. tanatos), već mnogo ozbiljniju – "pogibao" (gr. apolia) koja znači: nevolja, nesreća, opasnost, smrt, pokolj, propast, katastrofa i uništenje. Dakle, u pitanju je nešto tragičnije od smrtonosnosti i fizičke smrti. Destruktivne, pogubne, nauke vode dušu u propast.

Reč "pogibao" se, između ostalog, koristi kao suprotnost spasenju (vidi Filipljanima 1:28; Jevrejima 10:39); da opiše sudbinu bezakonih ljudi (2 Petrova 3:7) i Antihrista (Otkrivenje 17:8); da okarakteriše Judu Iskariotskog (Jovan 17:12) itd.

U poslanici Galatima, ap. Pavle svakog onog koji iskrivljuje evanđelje naziva prokletim. Ovakav stav nam pokazuje koliko je evanđelje sveta stvar i koliko neka učenja mogu biti prokleta po svojoj prirodi i posledicama. On nam ovom oštrinom govori i da ne trebamo slušati učitelje, ma koje zvanje oni imali, ako vidimo da drže učenja koja jasno odstupaju od fundamentalnih doktrina Svetog pisma.

Poruka spasenja mora biti oslobođena od ljudskog uticaja

Govoreći o poreklu evanđelja ap. Pavle kaže da ga nije on sam osmislio niti ga je neko od ljudi naučio. Poput drugih apostola i on je naučen od Gospoda (Gal 1:12). Namera evanđelja je da spasi, oslobodi i potpuno urazumi čoveka i kao takvo ono ne može poticati iz ljudskog razuma već Božjeg.

Ako evanđelje ne potiče od čoveka, onda, prirodno, ono ne bi trebalo da bude ni pod njegovim uticajem kroz dodavanje, oduzimanje, menjanje odnosno kvarenje. Sledeći pasusi nam upravo o tome govore.

I neki sišavši iz Judeje učahu braću: Ako se ne obrežete po običaju Mojsijevom, ne možete se spasti. A kad posta rasprava, i Pavle i Varnava ne malo se prepiraše s njima, odrediše da Pavle i Varnava i drugi neki od njih idu gore k apostolima i starešinama u Jerusalim za ovo pitanje. (Dela 15:1-2)

Svedočanstvo je ovo istinito; zaradi tog uzroka karaj ih bez šteđenja, da budu zdravi u veri, ne slušajući jevrejske gatalice [prazne priče] ni zapovesti ljudi koji se odvraćaju od istine. (Titu 1:13-14)

No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; i druga mnoga takva činite. I reče im: Dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate. (Mar. 7:7-9)

... zašto se držite propisa kao da živite u svijetu? Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! Po zapovijestima i naukama ljudskim; a to sve propada upotrebom. Ovo je samo na izgled mudrost u samovoljnom služenju i poniznosti i mučenju tijela, a nije od nekog značaja za zadovoljenje tijela. (Kol. 2:20-23, Sinod)

Ovi primeri lepo ilustruju kako evanđelje može biti pod uticajem ljudi, bilo da njihova učenja imaju neku biblijsku pozadinu ili su čisto ljudska. Neka učenja su ljudska bez obzira što se argumentuju Biblijom. Pojedini hrišćani jevrejskog porekla, koje dajemo kao primer, svakako su imali određena biblijska objašnjenja za svoje prakse. Oni nisu razumeli jednostavnost evanđelja i nastavili su sa običajima koji su prestali da važe (vidi Kološanima 2:16-17).

Postoje učenja i koja su potpuno ljudska (nemaju nikakvu biblijsku utemeljenost) i koja se slede u nekoj uobrazilji kako bi pobožnost trebalo da izgleda. I jedna i druga komplikuju ili kvare evanđelje, dovode do rasprava i podela. Hrišćani su dužni da čuvaju jednostavnost i božansku inspirisanost evanđelja, jer je ono "Božja sila za spasenje" (vidi 1 Timoteju 6:13-14; Titu 2:7-89; 2 Korinćanima 11:2-4).

Odvajanje predstavlja uslov čuvanja nauke i istine

Prvovekovni hrišćani su takođe imali problem sa podelama, koje su nastale odstupanjem određenih ljudi od učenja Biblije. Međutim oni ih nisu rešavali kompromisom – tolerisanjem raznoraznih problematičnih doktrina – već insistiranjem na Pismu. Ova doslednost ih je dovela do prakse odvajanja, kada je, zarad očuvanja evanđelja, doktrina i zajednica, nužno dolazilo do izopštavanja pojedinaca ili grupe vernika. Oni niti su hteli niti su bili dužni da imaju zajedništvo sa određenim vernicima.

Da je praksa odvajanja biblijski princip svedoče nam sledeći stihovi:

Molim vas, pak, braćo, čuvajte se od onih koji čine raspre i razdore na štetu nauke koju vi naučiste, i uklonite se od njih; jer takvi ne služe Gospodu našem Isusu Hristu nego svom trbuhu, i blagim rečima i blagoslovima prelašćuju [zavode] srca bezazlenih. (Rim. 16:17-18)

U nauke tuđe i različne ne pristajte; jer je dobro blagodaću utvrđivati srca, a ne jelima, od kojih ne imaše koristi oni koji življaše u njima. (Jev. 13:9)

Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hristovoj onaj nema Boga; a koji stoji u nauci Hristovoj onaj ima i Oca i Sina. Ako ko dolazi k vama i ove nauke ne donosi, ne primajte ga u kuću, i ne pitajte se s njim; jer ko se upita s njim, prima deo u njegovim zlim delima. (2 Jov. 1:9-11)

I povika jakim glasom govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakom duhu nečistom, i tamnica svih ptica nečistih i mrskih; jer otrovnim vinom kurvarstva svog napoji sve narode; i carevi zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njene. I čuh glas drugi s neba koji govori: Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njene, i da vam ne naude zla njena. (Otk. 18:2-4)

Kontekst gornjih pasusa jeste da su izvesni hrišćani jevrejskog porekla insistirali na poštovanju ceremonijalnog zakona kao uslovu spasenja. Jovan pak govori o nekim gnosticima koji su negirali stvarnost Isusovog fizičkog postojanja i njegovog pomazanja (što je za posledicu imalo uverenje da Isus Hristos nije fizički umro za grehe čovečanstva). Bez obzira na ove kontekste, stihovi govore o apostolskom pravilu odvajanja.

Među teolozima evanđeoskih hrišćana je opšteprihvaćeno mišljenje da se Vavilon veliki odnosi upravo na jednu buduću ekumesku crkvu čiji bi poglavar trebao biti rimski Papa (up. Otkrivenje 17:1-6, 15-18). Narod Božji se poziva da nema zajedništva s njom. Namerno se koristi slika Vavilona, drevnog grada poznatog po vavilonskoj kuli koja je simbol opšteg zajedništva ljudi oko pogrešnih ideja (vidi 1 Mojsijeva 11:1-9). Hrišćani treba da prekinu ovo zajedništvo, da se odvoje od onih vernika koji rade nasuprot Božjoj volji.

Zaključak

Stihovi koje smo do sada razmatrali pokazuju uverenja apostola u vezi doktrina. Iz njihovih instrukcija starešinama i episkopima (nadglednicima) saznajemo da su prvovekovni hrišćani negovali načelo verovanja. Oni su razumeli da postoje nauke i prakse koje su pogubne po spasenje i da evanđelje mora biti oslobođeno od upliva ljudskih učenja. Iz ovih razloga oni su se odvajali od učitelja i vernika koji su kvarili evanđelje.

U svetlu ovih uverenja i prakse prvih hrišćana pokazali smo u kojoj meri je ideja ekumenskog jedinstva hrišćana pogrešna. Ona je pogrešna jer relativizuje važnost doktrina i ignoriše biblijski princip odvojenja. Ona otvara širom vrata Crkve nekim vrlo pogrešnim doktrinama i praksama. Iz ovih razloga smatramo je potpuno nebiblijskom i destruktivnom. Naša hrišćanska dužnost je da se odvojimo od zajednica i pojedinaca koji je zastupaju.