Kratka istorija anabaptista

Anabaptisti su bili velika grupa hrišćana aktivnih pre i za vreme protestantske reformacije. Kao grupa anabaptisti više ne postoje: oni su gotovo potpuno istrebljeni tokom reformacije. Međutim, oni koji su uspeli da prežive tako užasna progonstva preobrazili su se u mnoge različite hrišćanske grupe, koje drže neke ili sve od anabaptističkih ideala, pre svega menonite, amiše, izvesne crkve braće i druge.

Anabaptisti su bili žrtve užasnih progonstava od strane protestanata. Oni su bili brutalno živi spaljivani. Rimokatolička inkvizicija i progonstva jeretika jesu široko poznati, ali ne bismo smeli da zaboravimo da su dani protestantske reformacije bili dani kada se osećao miris spaljenog ljudskog tela; u velikim gradovima nije prošao dan a da neko od "jeretika" nije bio spaljen. Trebalo bi da bude kristalno jasno da su protestantske vođe bile direktno odgovorne za ova nemilosrdna progonstva. Mnogi anabaptisti su tokom početka reformacije bili zavarani, naivno verujući liderima novostvorenog protestantskog pokreta. Oni su imali kakvu-takvu nadu. Međutim, kada su prepoznali opasnost stvarne prirode protestantizma, bilo je prekasno za njih da se izbave od protestantskog progona.

Mi verujemo da su pre reformacije postojali mnogi nepatvoreni hrišćani koji su se skrivali od progona koji je uspostavila rimokatolička crkva. Anabaptisti su bili jedna od ovih grupa a koja je proizišla iz predhodnih grupa kao što su donatisti, iz perioda pre 11. veka. Znamo da se hrišćanstvo, pre Konstantina (4. vek), proširilo sve do Irske. Rani hrišćani su održavali svoja okupljanja u kućnim zajednicama bez nekog zvanično uspostavljenog sveštenstva. Postavlja se veliko pitanje šta se dogodilo sa svim ovim hrišćanima posle Konstantina i formiranja državne crkve. Da li su svi ovi hrišćani prihvatili ideju sjedinjenja crkve i države? Svakako da ne: oni su morali da se kriju od nove opasnosti, opasnosti koja je bila mnogo veća nego sva progonstva pod neznabožačkim rimskim carevima. Naime, nova opasnost je bila lažna katolička (sveopšta) crkva.

Predlažemo vam da pročitate dve knjige Leonarda Verduina (Leonard Verduin), koji je proučio postojeća dokumenta pisanih tokom suđenja anabaptistima. Ova dela se takođe bave uporednom istorijom državne crkve i drugih grupa hrišćana koje je progonila. Verduin se bavi njihovom istorijom i analizom početka razvitka hibridne državne crkve. Njegova prva knjiga jeste The Anatomy of the Hybrid (Anatomija hibrida) a druga The Reformers and Their Stepchildren (Reformatori i njihova pastorčad).

Mi imamo duboko poštovanje prema anabaptističkom pokretu: oni su bili veliko svetlo u mračnom srednjem veku, predstavljajući duhovno i intelektualno prosvećenje. Mnogi anabaptisti su bili izvrsni intelektualci sa klasičnim obrazovanjem i zahvaljujući njima mnogi rukopisi Biblije su sačuvani. (Klasično obrazovanje predstavlja opšte obrazovanje i uključuje perfektno znanje grčkog i latinskog, temeljno poznavanje grčke i latinske književnosti, veštinu retorike i sholastičke logike, znanje istorije, geografije, matematike itd.). Mnogi od njih su bili bivši rimokatolički sveštenici koji su shvatili da rimokatoličko bogosluženje nije previše ugodno Bogu. Zanimljivo je da niko nije mogao da propoveda na anabaptističkim sastancima ukoliko nije tečno poznavao grčki ili hebrejski; ali to ne bi trebalo da nas iznenadi s obzirom da u to vreme biblije nisu bile prevedene na govorne jezike kako bi običan narod mogao da ih čita. Najvažnije od svega, anabaptisti su učestvovali u kopiranju biblijskih rukopisa. Oni su se trudili da rašire jevanđelje među obične ljude. Tokom inkvizicije i protestantske reformacije anabaptisti su, zbog zbog svoje neverovatne dubine znanja, bili optuženi da su opsednuti demonima. Sve ove tvrdnje mogu se potvrditi istorijskim dokumentima napisanim tokom njihovog suđenja, dokumentima otkrivenim krajem 20. veka.

Anabaptističke crkve nisu bile ni protestantske ni rimokatoličke. Protestantizam je samo ogranak rimokatoličke crkve. Prema tome nije nikakvo čudo što su protestanti spaljivali "jeretike". Veliko je čudo da neko uopšte i postane hrišćanin uzimajući u obzir zlodela koja su kroz istoriju činili takozvani hrišćani.

Anabaptisti su bili progonjeni zbog tri razloga:

1. Bili su protiv jedinstva države i crkve, što su, opravdano, smatrali duhovnom preljubom.
2. Bili su protiv krštenja beba.
3. Bili su protiv učenja o spasenju samo po milosti. Oni su radije rekli da je neko spašen milošću Božjom kroz veru a ne samo po milosti. Naime, oni su učili da je spasenje dar koji ima samo jedan uslov – živu veru. Neophodno je da se ima živa vera, vera koja je potvrđena posedovanjem rodova Svetog Duha.

Sve ove tvrdnje se mogu proveriti istorijskim dokumentima pisanim tokom njihovih suđenja – a ovde mislimo na suđenja koja su potekla od strane protestantske reformacije. Na osnovu istorijskih radova koji se zasnivaju na ovim dokumentima možemo da zaključimo samo sledeće: dani protestantske reformacije su imali poguban efekat na budući tok istorije hrišćanstva zbog mnogih iskrivljenih ideja o Bogu i spasenju koje je odnegovala. Ove iskrivljene ideje su uticale i katalizovale formiranje našeg prosečnog modernog načina razmišljanja tako da je gotovo šokantno danas, u hrišćanskim krugovima, reći da smo mi takođe spašeni i putem moralnih dela a ne kroz mrtvu veru bez dela. Mi, kao istinski sledbenici Hrista, tvrdimo da protestantske doktrine o Bogu i spasenju jesu lažna učenja. Ako je naša tvrdnja iznenađujuća, molimo vas pročitajte naš članak "Vera i dela" koji razjašnjava zašto smo tako nepopustljivi u našim anabaptističkim verovanjima koje celokupna Biblija jasno uči. Međutim, u ovom članku mi smo zainteresovani za istorijski pogled na protestantsku doktrinu o odnosu između vere i dela.

Mnogi hrišćani smatraju da pripadaju protestantskoj grani hrišćanstva iako pripadaju crkvama koje nisu državne crkve. Neki hrišćani bi za sebe rekli da su protestanti. Oni smatraju da mogu da prate trag svoje teološke loze na takav način da linija teološkog kretanja proizilazi iz apostolske crkve do postmoderne epohe, putem istorijskog razvitka kroz pokrete kao što su anabaptisti ili reformacija. Međutim, vrlo je pogrešno imati takvu istorijsku perspektivu hrišćanstva. Anabaptisti i protestantski reformatori nisu delili istu teologiju. Protestantska teologija je sakralna, nasleđena od rimokatoličke crkve. Da ponovimo, protestantizam je samo ogranak rimokatoličke crkve.

Zajednički element u protestantskoj i rimokatoličkoj teologiji bio je sakralni element u smislu da država i crkva treba da budu politički ujedinjeni, gde crkva ima pravo da koristi mač protiv jeretika. Služba je takođe bila ritualna: samo obiđite anglikansku ili luterantsku crkvu i opazite kako je njihova služba krajnje ceremonijalna. Protestanti su se razlikovali od rimokatolika po pitanju ikona, euharistije (pričešća), uloge pape i, da, doktrine spasenja. Njihova doktrina je bila i jeste da treba da imaš veru u Hrista. Ali šta luterani pod time misle? To znači biti kršten i pripadati državnoj crkvi i ništa više od toga (iako danas mnogi luterani zagovaraju ekumensko zajedništvo sa rimokatoličkom crkvom). Zato oni i praktikuju krštenje beba. Anabaptisti su bili progonjeni zato što su odbijali krštenje beba, jer su učili da je vera uslov krštenja (up. Dela 8:36-37), a ne obratno.

Razmotrimo bliže istoriju vrlo važne doktrine reformacije, doktrinu opravdanja verom i njenu implikaciju na ulogu dobrih dela u planu spasenja. Ovu doktrinu nećemo teološki razmatrati već ćemo se radije fokusirati na njen istorijski nastanak u Luterovoj reformi. Teološki apsekt doktrine je naširoko razmatran u članku "Vera i dela".

U svojoj žurbi da uspostavi doktrinu opravdanja verom radije nego delima, Luter je umanjio značaj dobrih dela; jedino mesto koje je ostavio za dobra dela jeste poslednje, kao postskriptum ili dodatak, nešto čemu treba pažnja tek pošto je spasenje već završeno delo. Kod Lutera srećemo, da se teološki izrazimo, vrlo velik naglasak na forenzički aspekt spasenja i shodno tome slabo isticanje moralnog apsekta. Luter je više bio zainteresovan za oproštenje nego za obnovljenje. Njegova teologija je bila teologija koja se radije odnosila na problem krivice nego na problem moralne pokvarenosti. U njoj postoji neravnoteža između toga šta Bog čini za čoveka i šta On čini u čoveku. Ova neravnoteža je uzrokovala Luterovo neslaganje sa Jakovljevom poslanicom, pokušavajući da izbaci Jakovljevu poslanicu iz kanona Svetog pisma.

Anabaptisti su već na samom početku pokazali kritičko držanje prema Luterovom omalovažavanju dobrih dela. Oni se nisu slagali sa njegovom jednostranom forenzičkom teologijom. Oni su izražavali nezadovoljstvo kako "Luter baca dela bez vere toliko daleko na jednu stranu da jedino što mu preostaje jeste vera bez dela". Anabaptisti su smatrali da je Luterova "sola fide" jeres, ako se razume onako kako su je neki razumeli, da znači "jedino vera" (bez učešća dela).

Rimokatolička crkva i protestantska reformacija su kroz istoriju progonili i ubijali milione istinskih sledbenika Hrista i ne bi trebalo da zaboravimo Luterov i Kalvinov direktan i poguban uticaj na istrebljenje celokupnog anabaptističkog pokreta.

Mi nismo iznenađeni patnjom anabaptističkih hrišćana. Uporedite reči apostola Pavla vezano za progonstvo sledbenika Hrista sa slučajem anabaptista:

A i svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni. (2. Timoteja 3:12)

Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi slabi, a vi jaki; vi slavni, a mi sramotni. Do ovog časa i gladujemo, i trpimo žeđ, i golotinju, i muke i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kada hule na nas, molimo; kad nas gone trpimo; Kad hule na nas, molimo; postasmo kao smetlište sveta, po kome svi gaze dosad. (1. Korinćanima 4:10-13)

Obratite posebnu pažnju na zadnji stih: "kada hule na nas … postasmo kao smetlište sveta". Vrlo snažne reči. Kao što vidimo, anabaptisti su zaista bili psovani, klevetani i tretirani kao smeće ovog sveta time što su bili spaljivani poput smeća. Mnoge istorijske knjige teže da ih ignorišu i čak su i napisane da ih ozloglase.

Kao što ste primetili, u našem istorijskom prikazu anabaptista govorili smo o brutalnim ubijanjima, grotesknim spaljivanjima nevinih muškaraca i žena i o, zaista, zločinima protiv čovečnosti. Mi smo na to i pozvani s obzirom da je anabaptistička istorija istorija strahovitih ljudskih žrtava i velikih tragedija. Svaki iskreni Hristov sledbenik ne bi trebalo da zaboravi tragediju anabaptista. Generalno govoreći, istorija istinske Crkve je istorija progonstava. Međutim, uprkos ovim progonstvima, uvek su postojali istinski sledbenici Hrista koji su širili evanđelje. Oni su imali različita imena. Poznata nam je jedna od ovih grupa – anabaptisti.