Hristovo vaskrsenje - temelj naše vere

Pouzdanost svedočanstva Hristovog vaskrsenja

Hristovo vaskrsenje - temelj naše vere

Šta je najbitnija tačka hrišćanskog učenja? Koja je najvažnija poruka hrišćanske vere? Šta predstavlja temelj hrišćanstva?

Temelj hrišćanske vere leži u istoričnosti dva najvažnija događaja u istoriji čovečanstva: smrti i vaskrsenju Isusa Hrista. Hrišćanska vera je bazirana na istorijskoj tvrdnji da je Isus bio fizički vaskrsao tri dana posle njegove smrti. Po hrišćanskom istorijskom svedočanstvu, Isus je bio ubijen raspećem, ali je posle tri dana vaskrsnuo iz mrtvih. Po tom istorijskom svedočanstvu, on se najpre pokazao svojim bliskim učenicima kao čovek koji je pobedio fizičku smrt svojim telesnim vaskrsenjem.

U toku četrdeset dana posle njegove smrti, Isus se nije pokazao samo svojim prvim i bliskim učenicima, nego i drugim ljudima. Apostol Pavle izveštava da je više od 500 ljudi videlo i srelo vaskrslog Hrista (1. Kor. 15:6). Taj isti apostol je rekao: "A ako Hristos ne usta [iz mrtvih], uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša" (14. st.).

Dakle, na pitanje šta je temelj hrišćantva, odgovor jeste: Hristovo telesno vaskrsenje. Istorijska tvrdnja Hristovog vaskrsenja nije samo fundamentalna tačka hrišćanske veroispovesti, nego je takođe i temelj hrišćanske apologetike (apologetika - nauka koja se bavi intelektualnom odbranom hrišćanstva). Razlog zašto vaskrsenje treba biti temelj apologetike jeste što nije dovoljno samo dati dobre razloge za Božje postojanje, kao recimo navoditi kosmološke ili ontološke dokaze za Božje postojanje. To mogu i muslimani navoditi, jer ti dokazi sami po sebi ne pokazuju nužnost postojanja hrišćanskog Boga. Međutim, ako imamo dobre razloge da verujemo da je Hristos vaskrsnuo, onda ne bi predstavljao problem da se pokaže da Bog Biblije postoji na osnovu prihvatanja Hristovog vaskrsenja. Zato, ako nas neko pita zašto smo hrišćani, tj. pita za razloge prihvatanja hrišćanske vere, naš prvenstven odgovor treba biti pozivanje na istorijsku činjenicu Hristovog vaskrsenja. Naše dokazivanje i argumentovanje hrišćanske vere treba da ima isključivo svoj fokus na Hristovom vaskrsenju. Međutim, zar ne bi takvo obrazloženje razloga naše vere bila neka vrsta dokazivanja u krug: (1) mi smo hrišćani jer verujemo u Hristovo vaskrsenje; (2) verujemo u Hristovo vaskrsenje jer smo hrišćani?

Problem jeste što sama tvrdnja o Hristovom vaskrsenju jeste sumnjiva ljudima koji nisu hrišćani. Nehrišćani očekuju od nas da se naša istorijska tvrdnja dalje obrazloži, tj. da se pokaže zašto je hrišćanska tvrdnja o Hristovom vaskrsenju istinita. Ako se pokaže da je Isus zaista vaskrsnuo, onda bi trebali prihvatiti i ostale tvrdnje o Isusu, naime da je on sin Božji i spasitelj sveta, koji je bio predskazan od strane drevnih proroka. Isusovo rođenje, njegova misija kao iscelitelja i čudotvorca, njegova smrt, kao i njegovo vaskrsenje su bili predskazani u drevnim proročkim spisima za koje je utvrđeno da su bili napisani pre Isusovog rođenja. Proročki spisi o kojima je reč jesu spisi drevnih jevrejskih biblijskih proroka Isaije, Jeremije, Jezekilja i mnogih drugih. Računa se da ima više od 300 biblijskih proroštva o Hristu zapisanih u njihovim spisima.

Sva ta proroštva su poznata pod imenom "mesijanska proroštva" jer pišu o obećanom Mesiji, koji je specijalno izabran sluga Božji čija je misija da spase čovečanstvo. Reč "mesija" jeste jevrejska reč koja znači pomazanik, što jeste titula jednog posebno blagoslovljenog sluge Božjeg. "Hristos" jeste grčka reč za "mesiju". Hrišćani tvrde da su sva mesijanska proroštva bila ispunjena u Isusovom životu, počevši od njegovog rođenja do njegove smrti i vaskrsenja. Zato, kao hrišćani, prepoznajemo i oslovljavamo Isusa kao Hristos. Da Isus nije vaskrsnuo, onda on ne bi bio Hristos. Takođe, ako Hristos nije vaskrsnuo onda je hrišćanstvo lažna vera. Međutim, mi kao hrišćani smo vrlo uvereni da je Hristos zaista vaskrsnuo iz mrtvih. Naša uverenost nije fanatična ubeđenost nego je radije zasnovana na dobrim istorijskim razlozima koje bi svaki razuman čovek trebao prihvatiti.
[Povratak na sadržaj]

Datiranje spisa Novog zaveta

Koji nas razlozi navode da verujemo da je događaj Isusovog vasksenja jedan autentičan istorijski događaj?

Naši razlozi su bazirani na izveštajima apostola i učenika apostola. Apostoli su bili bliski prijatelji i učenici Isusa. Učenici apostola su bili Isusovi savremenici koji su zabeležili svedočanstvo apostola o Isusovom životu, smrti i vaskrsenju. Ti izveštaji su sačuvani u spisima Novog zaveta Biblije, koji takođe izveštavaju o počecima hrišćanske crkve i prakse prvih hrišćana. Spisi o kojima je reč su četiri knjige poznate kao evanđelja, zatim jedan spis poznat kao Djela Apostolska, pa zatim mnogobrojna pisma i poslanice crkvama pisane od apostola Jakova (Isusovog brata), Pavla, Jovana i Petra. Prema većini stručnjaka, možemo pouzdano da datiramo sve te biblijske izveštaje kao spise napisane između 50. i 70. g. posle Hrista, dakle kao spise napisane za vreme života očevidaca Isusa. (Datiranje se odnosi na utvrđivanje nekog datuma, ili vremena događaja. U našem slučaju se radi o utvrđivanju vremena pisanja Novog zaveta, tj. o davanju odgovora na pitanje kada su spisi Novog zaveta bili napisani). Nijedan savremeni stručnjak ne osporava da su ti spisi zapisani tokom prvog veka.¹ Teorije koje datiraju novozavetne spise u vreme drugog i trećeg veka posle Hrista su zastarele teorije iz 19. veka i one su odbačene jer su bile bazirane na izvesnim pogrešnim metodološkim pretpostavkama.² Jedan od razloga zašto su te teorije odbačene, pored njihove pogrešne metodologije, jeste otkriće mnogobrojnih novozavetnih rukopisa u drugoj polovini 20. veka.³

Ključ datiranja leži u Lukinoj knjizi Djela Apostolska. Skoro svi stručnjaci, liberalni kao i konzervativni, smatraju da je knjiga bila napisana posle svih sinoptičkih evanđelja.⁴ [Sinoptička evanđelja su evanđelja po Mateju, Marku i Luci, i nazivaju se tako jer jer imaju mnoge zajedničke sličnosti u načinu izlaganja Isusovih dela; reč "sinoptičko" potiče od grčkih reči syn (zajedno) + optikos (gledano).] Mnogi stručnjaci smatraju da je spis Djela Apostolska zapisan početkom 60 g. iz sledećih razloga:⁵

• Uopšte nije spomenut pad Jerusalima, koji je pao 70. g. Vrlo je čudno što Luka ne spominje tako značajan događaj, pogotovu što prvi deo Djela Apostolska se bavi događajima koji su se odvijali u Jerusalimu. Vidimo da je Luka bio veoma zainteresovan da piše o zbivanjima u Jerusalimu, i čudno je da je ignorisao tako značajan događaj ako je spis zapisan posle 70. g. Zatim, Luka uopšte ne spominje rat koji je izbio između Jevreja i Rimljana u 66. g. Taj rat je upravo ključni uzrok događaja koji su vodili ka padu Jerusalima. Sa druge strane, veoma je zainteresovan da piše o rimsko-jevrejskim odnosima. Na primer, on spominje mali okršaj koji je izbio između Rimljana i Jevreja u 44. g. Zašto bi onda ignorisao veliki sukob koji se desio 22 godine kasnije - rat koji je prouzrokovao uništenje velikog jevrejskog hrama i pad Jerusalima? Ono što je zanimljivo jeste da se u Lukinom evanđelju spominje Isusovo proroštvo koje predskazuje pad Jerusalima. Vrlo je neverovatno da Luka ne bi spomenuo pad Jerusalima kao ispunjenje Isusovog proroštva, ako je spis Djela Apostolska zapisan posle 70. g.
• Djela Apostolska ne spominju Neronovo progonstvo hrišćana koje se desilo polovinom 60. godine, koje je ujedno bilo i prvo rimsko progonstvo hrišćana. (Neron je bio peti rimski car koji je vladao između 54 i 68 godine). Baš naprotiv, Luka posmatra rimsku vlast kao pozitivno miroljubljivu. Zato trebamo da datiramo Djela Apostolska kao dokumenat napisan pre prvog rimskog progonstva hrišćana. (Inače, u prvoj polovini prvog veka, hrišćani su bili progonjeni od strane Jevreja).
• Luka ne spominje mučeničku smrt Pavla (64 g.) i Petra (65 g.), mada spominje mučeničku smrt "manjih" hrišćanskih lidera, kao na pr. Stefana i Jakova. To je veoma čudno jer se polovina knjige odnosi na apostola Pavla, a takođe veliki deo knjige se bavi Petrom. Vrlo je teško objasniti ignorisanje smrti apostola Pavla i Petra ako je spis napisan posle 65. g.

Zato treba zaključiti da je spis Djela Apostolska napisan ne kasnije od polovine 60. godine prvog veka, a moguće je da je zapisan i ranije. Evanđelje po Luci je zapisano samo nekoliko godina pre Djela Apostolskih; oba spisa se mogu tretirati kao jedan rad u dva dela. Skoro svi stručnjaci se slažu da je Evanđelje po Luci zapisano posle Evanđelje po Marku.⁶ Dalje se smatra da su Evanđelje po Luci i Evanđelje po Mateju pisani skoro istovremeno. Jedan od razloga za takvu pretpostavku jeste da koriste Markov materijal, kao i materijal od jednog drugog izvora poznat kao Q, jer imaju dosta sličnosti.

To znači da imamo dokumente koji nisu pisani više od trideset godina nakon događaja o kojim izveštavaju. Za istoričare je takav raspon vremena između događaja i prvih izveštaja veoma kratak, kratkoća koja ne dozvoljava stvaranje legendi. Razlog za to jeste da su mnogi Isusovi savremenici bili Jevreji koji su bili veoma neprijateljski nastrojeni prema hrišćanstvu. Njihovo prisutstvo jeste faktor koji je sprečavao razvoj takvih legendi. Moramo zapamtiti da se hrišćanstvo razvilo u sredini neprijateljski nastrojenoj prema Isusovom učenju. Zato su prvi hrišćani i te kako pazili da daju verodostojno svedočanstvo koje se moglo proveriti i od strane neprijatelja.

Dakle, istorijsko svedočanstvo Isusovog vaskrsenja se bazira na izveštajima čiji se sadržaj sastoji od dva elementa: (1) svedočanstva Isusove smrti, i (2) svedočanstva susreta vaskrslog Hrista. Ne možemo govoriti o Isusovom vaskrsenju ako se najpre ne govori o svedočanstvu njegove smrti. Zato ćemo najpre da osmotrimo istorijsko svedočanstvo Isusove smrti, pa zatim govoriti o svedočanstvu Isusovog vaskrsenja. Cilj nam je da pokažemo da je to istorijsko svedočanstvo - verodostojno.
[Povratak na sadržaj]

Verodostojnost svedočanstva Hristove smrti

Prema izveštajima apostola i njihovih učenika, Isus je bio ubijen tako što su ga rimski vojnici razapeli na jednom drvenom krstu, što je bila najgora kazna u tadašnjem Rimskom carstvu. Apostol Jovan izveštava da je jedan od rimskih vojnika probo Isusa kopljem, "i odmah iziđe krv i voda", što je medicinski dokaz da je Isus umro za vreme raspeća. Takođe, postoje istorijski dokumenti zapisani od nehrišćana koji potvrđuju hrišćansku tvrdnju Isusove smrt na krstu, kao što su spisi rimskih istoričara Tacitusa i Seutoniusa, jevrejskog istoričara Josipa Flaviusa, kao i mnogih drugih. Svi oni su bili savremenici apostola, i većina njih, kao na primer Tacitus i Seutonius, su imali neprijateljski stav prema hrišćanima.

Ono što je neosporno jeste da je Isusovo raspeće najposvedočeniji istorijski događaj antike. Nijedan ozbiljan istoričar ne bi posumnjao u autentičnost (istinitost) Isusovog raspeća jer je ono posvedočeno i od prijatelja i neprijatelja hrišćanstva preko mnogobrojnih istorijskih dokumenata. Ako bi sumnjali da se raspeće zaista dogodilo, onda bi trebalo odbaciti istoričnost drugih značajnih događaja koji se smatraju neospornim. U ovom kontekstu bih uporedio Isusovo raspeće sa jednim takvim "neospornim" događajem, naime Cezarovim prelazkom reke Rubikon. Taj događaj je značajan jer je označio početak građanskog rata u Rimskom carstvu 49 g. pre Hrista. U taj događaj nijedan istoričar ne sumnja iako tačno ne znamo lokaciju Rubikona, niti tačan datum tog važnog događaja. Zatim, taj događaj je posvedočen samo od strane četiri istorijska izveštaja, gde je samo jedan od njih napisan u prvoj polovini prvog veka posle Hrista, dok ostali krajem prvog i tokom drugog veka posle Hrista. Izveštaji su bazirani na samo jednom izvoru, naime jednom očevicu po imenu Asinius Pollio. Dalje, ti izveštaji se ne slažu u izvesnim detaljima, i jedan od pisaca, Seutonius, spominje Cezarovo viđenje jedne "prilike nadljudske visine i lepote" koja je "sedela na obali reke svirajući frulu". Prema Seutoniusu, Cezarovo viđenje jeste bio razlog njegove odluke da pređe Rubikon. Ipak, svi istoričari prihvataju autentičnost događaja Cezarovog prelaska reke Rubikon bez obzira što se baziraju na manjem broju izvora (samo jednom) i izveštaja (samo četiri). Svedočanstvo Cezarovog prelaska Rubikona zaista je siromašno u poređenju sa svedočanstvom Isusovog raspeća.
[Povratak na sadržaj]

Verodostojnost svedočanstva Hristovog vaskrsenja

Dakle, hrišćansko svedočanstvo Isusove smrti je istorijski verodostojno. Kako stoji slučaj sa hrišćanskim svedočanstvom Isusovog vaskrsenja? U čemu se sastoji to svedočanstvo i da li je verodostojno?

Kada govorimo o vaskrsenju neke osobe, mi podrazumevamo najpre da je telo dotične osobe bilo mrtvo, ali da se posle izvesnog vremena ono na čudesan način povratilo u život. Hrišćani tvrde da mi imamo verodostojno svedočanstvo o vaskrsenju Isusa. Kada, dakle, govorimo o Isusovom vaskrsenju, govorimo o jednom čoveku koji je bio mrtav tri dana, ali čije se telo nakon toga povratilo u život na čudesan način. Mi ne znamo kako se to desilo, jer niko nije bio svedok samog tog događaja. Ali ono za šta postoji svedočanstvo jeste da se vaskrsli Isus pojavio svojim bliskim učenicima, pa zatim i širem broju ljudi (oko 500 ljudi je videlo vaskrslog Isusa).

Svedočanstvo o Isusovom vaskrsenju se tiče tri stvari:

1. Susreta sa vaskrslim Hristom
2. Isusovom praznom grobnicom
3. Mučeničkom smrću radi svedočanstva o vaskrslom Hristu

1. Susreti sa vaskrslim Hristom

Izveštaji o susretima sa vaskrslim Hristom su tvrdnje apostola da su sreli Isusa, ne kao duhovnu pojavu, nego kao živog čoveka u telu. U tim izveštajima apostoli su mogli potvrditi da se to zaista radi o Isusu jer su videli i dodirnuli rane na njegovom telu. U mnogim tim susretima, Isus je jeo zajedno sa svojim učenicima. Jedan od zanimljivih izveštaja jeste sledeći:

I ustavši onaj čas, vratiše se u Jerusalim, i nađoše u skupu jedanaestoricu i koji behu s njima, koji govorahu: Zaista ustade Gospod, i javi se Simonu. I oni kazaše šta bi na putu, i kako Ga poznaše kad prelomi hleb.A kad oni ovo govorahu, i sam Isus stade među njima, i reče im: Mir vam. A oni se uplašiše, i poplašeni budući, mišljahu da vide duha. I reče im: Šta se plašite? I zašto takve misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge. A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni Mu daše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši izjede pred njima. (Luk. 24:33-43)

U ovom odlomku, Luka nam prikazuje jedan od prvih susreta Isusa i njegovih najbližih učenika. Vidimo da su njegovi učenici bili veoma zbunjeni i poplašeni prilikom susreta sa Isusom. Drugi evanđelisti izveštavaju da su učenici bili obeshrabreni i tužni Isusovom smrću. Uopšte nisu imali očekivanja da će Isus vaskrsnuti. Zato su bili veoma zbunjeni Isusovom pojavom, i pomislili su da se njima pojavljuje Isusov duh. Ta pretpostavka se pokazala neistinitom kada im je Isus pokazao ruke i noge, pa zatim kada je seo i jeo hranu koju su mu ponudili.

Prema Jovanovom evanđelju, Isus se tri puta pojavio svojim učenicima. U jednom od tih susreta, apostol Toma nije bio prisutan. Kada su učenici rekli da su sreli vaskrslog Isusa, on im nije verovao:

A Toma, koji se zove Blizanac, jedan od dvanaestorice, ne beše onde sa njima kad dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Videsmo Gospoda. A on im reče: Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati. I posle osam dana opet behu učenici Njegovi unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad behu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: Mir vam. Potom reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran. I odgovori Toma i reče Mu: Gospod moj i Bog moj. Isus mu reče: Pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše. (Jov. 20:24-29)

Ono što je bitno da se zapazi u biblijskim izveštajima o događajima vezanim za Hristovu smrt i vaskrsenje jeste iskrenost evanđelista u njihovom prikazu slabosti apostola, kao, na primer, Petrov kukavličuk i njegovo odricanje Hrista pred drugim ljudima. Evanđelisti ne kriju činjenicu da su apostoli imali veoma slabu veru. Takođe izveštavaju o skeptičnom stavu jevrejskih sveštenika i vlasti prema vestima o Hristovom vaskrsenju i o suprotnim glasinama da su apostoli ukrali Isusovo telo kao objašnjenje za Isusovu praznu grobnicu. Ovo nas vodi ka drugoj tački hrišćanskog svedočanstva Isusovog vaskrsenja: njegova prazna grobnica.
[Povratak na sadržaj]

2. Isusova prazna grobnica

Prema evanđeoskim izveštajima, prvi svedoci koji su otkrili da je Isusova grobnica prazna nisu bili apostoli, već žene koje su bile u užem krugu Isusovih prijatelja. Među njima je bila Marija Magdalena, žena s malo ugleda. Videle su da je grobnica otvorena, ali bez Isusovog tela. U izveštajima, čitamo dalje, Isus se njima pojavljuje zapovedajući im da jave apostolima da je on živ i da krenu ka Galileji jer će ih tamo sresti (Matej 28:9-10).

Zanimljivo je da je Isus želeo da se prvo javi ženama i da žene budu prvi svedoci njegovog vaskrsnuća, uprkos činjenici da se svedočanstvo žena nije smatralo verodostojno među Jevrejima. Zato i nije iznenađujuće kada čitamo da je vest žena bila primljena sa nevericom:

I vrativši se od groba javiše sve ovo jedanaestorici i svima ostalim. A to beše Magdalina Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima. I njima se učiniše njihove reči kao laž, i ne verovaše im. A Petar ustavši otrča ka grobu, i natkučivši se vide same haljine gde leže, i otide čudeći se u sebi šta bi. (Luk. 24:9-12)

Bez obzira što "se njima učiniše njihove reči kao laž, i ne verovaše im", vest o nestanku Isusovog tela se ubrzo raširila jer svi, i prijatelji i neprijatelji, su se mogli uveriti da je Isusova grobnica bila prazna.

Međutim, jedan skeptik može pitati: Kako znamo da je Isusova grobnica zaista bila prazna? Kako možemo da znamo da su izveštaji o Isusovoj praznoj grobnici istiniti? Razlog što možemo biti sigurni u istinitost izveštaja o Isusovoj praznoj grobnici jeste činjenica datiranja tih evanđeoskih izveštaja. Kao što smo pokazali, evanđelja su bila napisana pre 60.-te godine, tj. najviše 30. g. od smrti Hrista. Većina Hristovih savremenika je bilo u životu kada su evanđelja bila napisana. Ako Isusova grobnica nije bila prazna, oni su bez problema mogli da demantuju verodostojnost izveštaja evanđelja, i samim tim da uspešno suzbiju širenje hrišćanskog propovedanja o Hristovom vaskrsenju. Za demant dovoljno je bilo pokazati Isusove kosti u njegovoj grobnici.

Prema knjizi Djela Apostolska, znamo da je srž hrišćanskog propovedanja bilo svedočanstvo o Hristovom vaskrsenju. Čitajući prve propovedi hrišćana, vidimo da su se hrišćani pozivali na činjenice koje su njihovi slušaoci znali i prihvatali. Prva hrišćanska propoved javnom mnjenju bila je propoved apostola Petra u Jerusalimu pedeset dana posle Hristove smrti. U toj propovedi vidimo da je Isusovo vaskrsenje bila glavna tema:

Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate, ovog određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste; Kog Bog podiže, razrešivši veze smrtne, kao što ne beše moguće da Ga one drže. ... Ovog Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci. (Djela Ap. 2:22-24, 32)

Ovde se apostol Petar poziva na znanje slušalaca da je Isus bio veliki čudotvorac, ali koji je bio ubijen raspećem. Zanimljivo u Petrovoj propovedi jeste njegova hrabrost da svedoči o Isusovom vaskrsenju; hrabrost - jer je i te kako rizikovao da bude ubijen za takvo svedočanstvo. Znamo da se odmah nakon Isusovog hapšenja Petar poneo kao kukavica jer se bojao da pred ljudima prizna da je bio Isusov učenik. Evanđelisti izveštavaju da se on odrekao Isusa tri puta. Pedeset dana nakon Isusove smrti vidimo jednog drugog Petra, punog hrabrosti u svom propovedanju vaskrslog Hrista!

Ključno pitanje jeste: da li bi Petar mogao uverljivo da svedoči o Hristovom vaskrsenju ako je Isusovo telo i dalje trulilo u grobnici? Slušaoci su mogli lako pobiti Petrov govor time što bi pokazali Isusovo mrtvo telo u grobnici. Prema izveštaju o Petrovom propovedanju, čitamo dalje, da je 3000 ljudi poverovalo Petrovoj propovedi i da su oni postali prvi kršteni hrišćani Jerusalimske crkve:

Koji dakle rado primiše reč njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša. I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama. I uđe strah u svaku dušu; jer apostoli činiše mnoga čudesa i znake u Jerusalimu. (Djela Ap. 2:41-43)

Ne bi bilo moguće da toliko ljudi poveruje u Petrovu propoved da Isusova grobnica nije bila prazna. Uspeh Petrove propovedi leži upravo u činjenici da je vest o nestanku Isusovog tela bila jedna velika senzacija u Jerusalimu. Senzacionalnost se ogleda u tome što je reč bilo o nestanku tela jednog velikog čudotvorca, koji je bio razapet kao kriminalac. Ljudi su se radoznalo pitali i špekulisali oko vesti nestanka Isusovog tela: šta se desilo sa Isusovim telom? kako je nestalo? da li su Isusovi neprijatelji ukrali Isusovo telo? da li su Isusovi učenici ukrali njegovo telo da bi širili propagandu o Isusovom čudesnom vaskrsenju? da li je Isus zaista vaskrsnuo?

Sva ova pitanja nas vode ka sledećoj tački koja uverljivo pokazuje da Isusovo vaskrsenje jeste jedino dobro objašnjenje o uzroku Isusove prazne grobnice.
[Povratak na sadržaj]

3. Mučenička smrt za svedočanstvo o vaskrslom Hristu

Postoje samo tri moguće teorije o Isusovoj praznoj grobnici:

1. Isusovi neprijatelji su ukrali njegovo telo
2. Isusovi učenici su ukrali njegovo telo
3. Isus je zaista vaskrsnuo iz mrtvih

Prva teorija nije verovatna, jer bi onda neprijatelji vrlo rado pokazali Isusovo mrtvo telo javnosti i time "u samom korenu" suzbili širenje hrišćanstva. Hrišćanstvo u prvim godinama jeste bila jedna nova i neugledna sekta u okviru Judaizma. Ipak, hrišćanstvo se sve više i više širilo, jer niko nije mogao na uverljiv način da demantuje apostolsko svedočanstvo o vaskrslom Hristu.

Druga teorija ima problema da objasni činjenicu da su prvi hrišćani bili mučki proganjani i ubijani za svoje svedočanstvo o Hristvom vaskrsenju. Ako su apostoli, tj. Isusovi bliski učenici, ukrali Isusovo telo, onda to znači da je njihovo svedočanstvo jedna velika prevara. Pod tom pretpostavkom, oni su bili i te kako svesni da je njihovo svedočanstvo o Hristovom vaskrsenju jedna laž koju su oni sami izmislili. Postavlja se pitanje kako su mogli dati svoje živote za jednu prevaru koju su oni sami izmislili? Neko može da bude spreman da bude ubijen za neku ideju, bilo da se to radi o političkim ili religioznim motivima. Međutim, ovde je reč o spremnosti da se žrtvuje život ne za jednu ideju, već za jednu prevaru koja se zasniva na izmišljenim događajima. Vrlo je neverovatno, psihološki skoro nemoguće, da grupa ljudi može da bude spremna da žrtvuje svoje živote za jednu prevaru koju su sami izmislili.

Međutim, ova druga teorija nas upravo moli da prihvatimo tako vrlo neverovatnu mogućnost, naime da su apostoli jednostavno izmislili priče o njihovom susretu sa vaskrslim Hristom. Kako su onda mogli biti spremni da žrtvuju svoje živote za jednu svesno osmišljenu prevaru, tim više ako se radi o mučeničkoj smrti?

Znamo da je hrišćansko propovedanje podstaklo ljude ka visokom moralu, uzvisujući moralne vrline kao što su istinoljubljivost, pravednost i hrabrost. Hrišćani su čak bili spremni da se mole Bogu za njihove progonitelje, i da blagosiljaju svoje neprijatelje, što svedoči o njihovom visokom moralu. Da li je onda psihološki moguće da prvi hrišćani baziraju svoje visoko moralno učenje na jednoj svesno izmišljenoj prevari za koju su bili spremni da budu mučki ubijeni?

Prema najranijim hrišćanskim tradicijama, svi apostoli, izuzev apostola Jovana, su bili ubijeni za svoje svedočanstvo. Apostol Jovan je umro prirodnom smrću u Efesu, u trećoj godini vladavine cara Trajana. Međutim, ostali apostoli su bili ubijeni na razne načine: Apostoli Petar, Andrija, Jakov Alfejev, Filip, Simeon Kananit i Vartolomijev su bili razapeti. Jakov (Isusov brat) je bio kamenovan. Matej, Jakov Zevedejev i Toma su bili ubijeni mačem, dok je Tadija ubijen strelama. Sličnu sudbinu su doživeli učenici apostola i evanđelisti Marko i Luka. Marko je bio ubijen u Aleksandriji, Egiptu, tako što su ga do smrti konji vukli ulicama. Luku su obesili u Grčkoj zbog njegovog vatrenog propovedanja. Biti svedok Hristovog vaskrsenja je značilo biti mučenik. Zanimljivo je da grčka reč "martyrion" može da znači ili svedok ili mučenik. Prvi svedoci vaskrslog Hrista su zaista bili veliki mučenici. Njihova mučenička smrt je takođe ubedila druge ljude da je njihovo svedočanstvo zaista istinito. Na takav način mnogi ljudi su poverovali u evanđelje i postali hrišćani. Širenje hrišćanstva u prvom veku je doista bilo utemeljenona prolivenoj krvi prvih hrišćanskih mučenika; na mučeništvu koje potkrepljuje verodostojnost njihovog svedočanstva Hristovog vaskrsenja.
[Povratak na sadržaj]

Zaključak

S obzirom na snažne dokaze u prilog istoričnosti Hristovog vaskrsenja, pouzdano se možemo osloniti i na druga svedočanstva evanđelja kao što su devičansko rođenje Isusa Hrista, Njegova mnogobrojna čuda i spektakularna iscelenja bolesnih. Ako možemo da prihvatimo dokaz Hristovog telesnog vaskrsenja, onda ne bi trebalo da imamo sumnje u druge izveštaje očevica Hristovih izvanrednih dela zapisanih u evanđeljima. Značaj ovih čudesnih dela jeste da ukazuju na Njegovo jedinstveno mesijanstvo s obzirom na činjenicu da su drevni izraelski proroci prorokovali o Hristu mnogo vekova pre Njegovog rođenja. Oni su predvideli mesto Njegovog rođenja (naime da će biti rođen u Vitlejemu),⁷ da će biti rođen od strane device,⁸ da će biti kraljevski potomak Davidove dinastije,⁹ da će na čudesne načine izceljivati bolesne od svih njihovih bolesti.¹⁰ Najvažnije, oni su prorokovali da će Hristos umreti,¹¹ ali da će pobediti smrt Svojim telesnim vaskrsenjem.¹² Sva ova proroštva o Hristu su poznata kao mesijanska proroštva.

Isus Hrist je ispunjenje mesijanskih proroštava: On je obećani mesija oglašen u svetim spisima jevrejskih proroka. U svojoj ulozi Mesije, Hrist je spasitelj čovečanstva. On je vrhunac Božijeg otkrovenja zato što je On sam Bog koji je uzeo oblik ljudskog tela. Njegova božanska priroda je pokazana kroz Njegovo telesno vaskrsenje. Iz tog razloga trebalo bi da pazimo na ono šta je govorio i činio. Njegovo učenje tiče se spasenja naših duša od smrti i greha. Trebalo bi da verujemo Njegovom učenju zato što je On utelovljeni stvoritelj sveta: "Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroza Nj i za Nj sazda. I On je pre svega, i sve je u Njemu" (Kol. 1:16-17).

Istorijska pouzdanost Hristovog vaskrsenja bi trebalo da ima praktično značenje za nas. Trebalo bi da pokrene promenu u našim životima podređujući nas Hristovom učenju. Kroz Njegovo učenje razumećemo da smo zgrešili protiv Boga i da smo zaslužili da budemo odstranjeni od Božijeg veličanstvenog carstva. On nas je upozorio o večnom prokletstvu pakla i da je jedini put našeg spasenja verovanje u Njega. "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni" (Jov. 3:16). Kroz veru mi možemo da postanemo pravedni pred Bogom zbog Hristove iskupljujuće smrti za grehe sveta.

Isus je rekao: "Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me" (Jov. 14:6). Trebalo bi da mu verujemo zato što je On jedini učitelj religije koji je pobedio smrt.
[Povratak na sadržaj]

Fusnote