Trojstvo i spasenje

Uvod

Doktrina Trojstva jeste neizostavna u hrišćanskoj teologiji i praksi. Ona je posebno važna ako se želi razumeti doktrina spasenja. Spasenje čovečanstva od strane Boga ne bi bilo moguće ukoliko Bog ne bi bio tripersonalan, tj. trojedini Bog koji se ispoljava kao Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh. Konkretno, Hristova zastupniča smrt ne bi imala moć da spasi čovečanstvo ukoliko On nije bio utelovljenje Boga. tj. “Bog [koji] se javi u telu” (1. Timoteju 3:16). Učenje da je Hrist utelovljenje Boga pretpostavlja doktrinu Trojstva.

U ovom članku pokazaćemo da spasenje čovečanstva od zla greha nije moguće ukoliko Trojstvo nije fundamentalna božanska stvarnost.

Doktrina spasenja

Centralna nit Bibije jeste istorija spasenja koja se tiče Božije izbaviteljske aktivnosti u ljudskoj istoriji. Njegov cilj jeste da spasi čovečanstvo od zlih posledica greha. Nama je potrebno spasenje zbog naše grešne prirode. Biblija kategorički tvrdi da “svi sagrešiše i izgubili [su] slavu Božiju” (Rimljanima 3:23). Greh je, po definicji, stav ili namera koja je protiv Božijeg moralnog zakona. Greh je moralna izopačenost koja je potpuno strana Božijoj prirodi. Greh je takođe stran ljudskom dostojanstvu, jer je ljudsko dostojanstvo načinjeno po ugledu na Božije: “I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih” (1. Mojsijeva 1:27). Greh je sila koja gasi svetlost Božijeg obličja u nama. Zato što je naša grešna priroda potpuno strana Božijoj prirodi, mi ne možemo prići blizu Boga. Božija pravda traži da su naši gresi kažnjeni, a kazna se sastoji od toga da smo uklonjeni od Božjeg životodavnog prisustva za celu večnost. Zbog naših greha, mi smo osuđeni da budemo večno odvojeni od zajedništva sa Bogom. Greh je velika prepreka između Boga i nas.

Osnovna poruka Evanđelja jeste je Bog utro put pomirenju, uklanjajući užasne posledice greha. Sada sledi sažeto objašnjenje kako je pomirenje s Bogom moguće:

Božja pravda traži da su naši gresi kažnjeni. Kazna za greh je smrt (Rimljanima 6:23). Grešnici zaslužuju, od strane Boga, večnu kaznu u paklu zbog njihovog greha i krivice. Božji sveti gnev je uperen (Rimljanima 1:18) protiv svih onih koji su sagrešili i koji su izgubili Božiji slavu (Rimljanima 3:23). Ali ipak, zbog Božije velike ljubavi, on je poslao Hrista da ponese kaznu za naše grehe. Hrist je umro umesto nas, uzeo na sebe naše grehe (2. Korinćanima 5:21) i krivicu (Galaćanima 3:10), i preuzeo našu kaznu da bismo mi primili oproštenje greha.¹

Temelj Božijeg pomirenja jeste Hristova iskupljujuća smrt za naše grehe. Ipak, Hristova iskupljujuća smrt ne bi imala snagu da nas spasi od Božijeg svetog gneva ukoliko Hrist nije bio savršeno utelovljenje Boga. Hrist, međutim, ne bi mogao da bude utelovljenje Boga ako ovaj Bog nije trojedini Bog. Dodatno, hrišćanske prakse koje se odnose na naše spasenje – krštenje i molitva – pretpostavlju obožavanje trojedinog Boga. Sledeća dva odeljka će detaljnije objasniti fundamentalnost Trojstva za hrišćanske doktrine i prakse koje se odnose na spasenje.

Utelovljenje

Dve fundamentalne doktrine hrišćanske vere – doktrina utelovljenja i doktrina otkupljenja – ne mogu biti pravilo shvaćenje bez Trojstva. Ove dve doktrine jesu fundamentalne zato što je njihovo poricanje ravno poricanju hrišćanske vere: neko ko poriče ove doktrine nije hrišćanin. Obe ove doktrine se tiču doktrine spasenja. Ako poričemo ove bazične doktrine, pitanje je da li možemo biti spašeni, zato što se poricanje tiče odbacivanja temelja Božijeg spasenja.

Doktrina utelovljenja jeste učenje da je Isus Hrist savršeno ljudsko utelovljenje Boga, tj. Hrist je manifestacija Boga u ljudskom telu; “Jer u njemu živi svaka punina Božanstva tjelesno” (Kološanima 2:9); “I, kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se na svijetu, uznese se u slavi” (1. Timoteju 3:16). On je istinski Bog i istinski čovek.

Međutim, veoma je važno da razumemo šta mislimo kada kažemo da je Hrist istinski Bog i istinski čovek. Mi ne mislimo da je Bog Otac postao ljudsko biće, već radije da je Bog Sin postao čovek. Bez razumevanja ove razlike, utelovljenje bi bila zbnjujuća doktrina, jer se ne bi posmatrala kroz trinitarnu perspektivu Boga.

Nije Otac taj koji se utelovio, niti Sveti Duh, već Sin. Isti pristup se primenjuje i na Hristovu iskupljujuću smrt. Sin je taj koji je umro na krstu, a ne Otac. Ako se utelovljenje ne shvati kroz trinitarnu perspektivu imali bi mnogo kontradikcija. Pretpostavimo da Bog nije trojedini Bog, ali da se On utelovio kao čovek. U tom slučaju, Hrist bi bio istovetan Ocu. Otac i Sin ne bi bile dve različite osobe, već jedna te ista. Samim tim, Hristova molitva ne bi imala smisla, jer bi se On molio samome sebi. Međutim, kroz trinitarnu perspektivu, u kojoj su Otac i Sin različite osobe Božanstva, Hristova molitva ima potpuni smisao, s obzirom da se molio svome Ocu, a ne samome sebi. Isto tako, Hristova iskupljujuća smrt ne bi imala puno smisla, jer kako bi Hristova smrt bila ta koja donosi pomirenje zbog naših greha, ako Otac nije taj sa kojim, putem iskupljujuće žrtve, treba da se pomirimo?

Učenje da je Hrist utelovljenje Boga, tj. da je On podjednako Bog i čovek jeste temeljna doktrina hrišćanske vere, zato što naše spasenje zavisi od verovanja u nju.

Zašto je utelovljenje fundamentalno za naše spasenje?

Ako Hrist nije bio istinski Bog, On ne bi mogao da ima moć da izbavi čovečanstvo kroz svoju telesnu smrt na krstu. Ako On nije bio istinski čovek, on ne bi mogao biti predvodnik iskupljenog čovečanstva.

Zašto Hristova smrt ne bi imala snagu da iskupi čovečanstvo ako On ne bi istinski bio Bog? Iskupljenje čovečanstva zahteva nevini život od neprocenjive vrednosti. Jedino je Božiji život od neizmerne vrednosti. Iskupljujuća smrt konačnog bića nema snagu da iskupi milijarde grešnih ljudi i žena celokupne istorije čovečanstva. Međutim, iskupljujuća smrt Hrista ima moć da iskupi čovečanstvo, s obzirom da je Hristov božanski život od neizmerne vrednosti.

Iz ovog razloga, Hristovo iskupljenje za naše grehe ne bi se moglo postići ukoliko On zaista nije bio savršeno utelovljenje Boga. Upravo zato što je on istinski Bog i istinski čovek, Hrist može da bude naš posrednik između Nebeskog Oca i čovečanstva (1. Timoteju 2:5; Jevrejima 8:6; 9:15; 12:24). Kao što David Meklid (David J. MacLeod) primećuje: “On je savršeni ‘čovek-posrednik’ između Boga i grešnika. Zbog svoje ljudske prirode On smrću može da ponese naše grehe; zbog svojeg božanstva, njegova smrt ima neprocenjivu vrednost.”²

Gornji način argumentacije u prilog Hristove podjednako božanske i ljudske prirode prvi je osmislio Anselmo Kenterberijski (Anselm of Canterbury, 1033-1109). Anselmo je pitao: “Cur Deus Homo?”, tj. zašto je Bog postao čovekom? Razmišljajući o doktrini utelovljenja, Anselmo je gledao da pruži objašnjenje zašto je Božije utelovljenje zapravo bilo neophodno za spasenje.

Neko bi možda o Anselmovoj nameri razmišljao na sledeći način: on je gledao da objasni zašto Hrist baš mora biti i Bog i čovek da bi taj Hrist, Mesija, bio Spasitelj a njegova iskupljujuća smrt uspešna. Anselmo izražava suštinu svog odgovora na ovo pitanje na jednom mestu na sledeći način, govoreći da “je nužno da Bogočovek treba da ispašta” za greh, s obzirom da “niko drugi ne može da ispašta osim Boga, i niko drugi ne bi trebalo da ispašta osim čoveka” [Anselm, Cur Deus Homo 2.6].³

Ipak, ne bi trebalo samo da se zaustavimo na Anselmovom pitanje “Cur Deus Homo?”, već i da postavimo slično pitanje koje je prvi ozbiljno razmatrao Brus Ver (Bruce A. Ware):

Cur Deus Trinus? tj. zašto Bog mora da bude trojedin da bi spasenje bilo postignuto? … Mora li Bog biti trojedin da bi Mesija bio naš iskupljujući Spasitelj i da bi njegova iskupljujuća smrt bila uspešna? Drugim rečima, da li je neophodno da Bog koji spašava bude trinitarno božanstvo hrišćanske vere?⁴

Ovo pitanje, “Cur Deus Trinus?”, biće više razmatrano kada se budemo bavili hristološkim pitanjem Božijeg utelovljenja, gde ćemo se fokusirati na Hristovu ljudsku prirodu. Ovo je tema narednog odeljka.

Hristova ljudska priroda

Da ponovimo, kao savršeno ljudsko utelovljenje Boga, Hrist je istinski i Bog i istinski čovek. Ipak, kada kažmo da je Hrist podjednako Bog i čovek, važno je da ne naglasimo božansku prirodu Hrista nauštrb Njegove ljudske prirode i obratno.

Prenaglašavanje Hristove božanske prirode na račun Njegove ljudske prirode može odvesti u lažnu gnostičku doktrinu doketizma, tj. učenje da je Hrist samo prividno bio čovek. Kao i sva ljudska bića, Hrist je takođe prolazio kroz rast i razvoj, kao što nas Luka izveštava u svome kratkom pregledu Hristovog detinjstva: “A dijete rastijaše i jačaše duhom” (up. Luka 1:80). Hrist je imao udela u svakom vidu ljudskog iskustva. Primera radi, Isus je plakao (up. Jovan 11:35); spavao (up. Marko 4:38); bio umoran, gladan i žedan (Jovan 4:6-8; Matej 4:2 uporedo Luka 4:2). Hrist je imao sva ljudska ograničenja izuzev greha, što ga je načinilo savršenim poglavarom svešteničkim svog naroda: “Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim grijeha” (Jevrejima 4:15).

Da li su Hristova čovečija ograničenja umanjila Njegovu božansku prirodu? Kada je hodao među nama, kao utelovljeni Bog, On je mogao, da je želeo, da ispolji svoje božanske osobine, poput svemoćnosti ili sveznanja. Međutim, On je voljno izabrao ne samo da podredi sebe čovečijim ograničenjima, već i da sebe učini slugom radi nas.

Koji, ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovjek, Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove. (Filipljanima 2:6-8)

"Smrt krstova" ne bi bila moguća ako Hrist nije bio čovek. Zbog ovog razloga, iskupljenje čovečanstva ne bi bilo moguće osim ako to nije bio čovek koji je umro na krstu. Ali, u Njegovoj smrti je velika tajna: On je dao svoj život koji je u svojoj suštini od neizmerne vrednosti s obzirom da je božanski život. Hristova ljudska slabost i smrt paradoksalno su otkrili Božiju snagu i život! On je platio cenu dajući svoj život koji je od neprocenjive božanske vrednosti: Njegov život ima božansku moć da iskupi čovečansvo od strahovitih posledica greha. On je platio cenu da mi ne bismo morali umreti. Ako se ne pokajemo u dogledno vreme, mi ćemo iskusiti dolazeći Božiji gnev koji očekuje nepokajani ljudski rod. Jedino kroz Hristovu preveliku žrtvu možemo biti iskupljeni i spašeni od užasnih posledica naših greha.

Hristova spremnost da sebe podredi ljudskim ograničenjima je u biti bilo božansko delo ljubavi. Njegova dobrovoljna potčinjenost otkriva božansku dimenziju koja pokazuje u kojoj meri je on kao Bog velik. Da, on je toliko velik da je zaista dostojan naše hvale! Njegova nesebična žrtva je učinlila mogućim pomirenje između Nebeskog Oca i čovečanstva; Njegov krst je mesto susreta Božije milosti i svete pravde. Otac može da nam oprosti grehe bez narušavanja Njegovog svetog standarda pravde zato što je Hrist platio cenu.

Mesijanstvo Sina kroz silu Duha

Još jedna važna istina u pogledu Hristove ljudske prirode jeste da Hrist nije sam od sebe isceljivao ljude i činio čuda. Hristova čuda su radije bila proizvod opunomoćenosti od strane Svetog Duha upravo zato što je On bio Mesija (up. Matej 12:28; Luka 4:14, 18; Dela Apostolska 10:38). Pojam mesija dolazi iz jevrejskog jezika i doslovno znači “pomazanik” i odnosi se na izraelske sveštenike, proroke i careve koji su bili pomazani uljem i time osveštani za svoje specijalne službe. Ovaj čin pomazanja simbolizuje opunomoćenje Božijeg Svetog Duha (up. 1. Samuel 16:13; Isaija 61:1 citiran u Luki 4:18; Dela Apostolska 10:38). Drugim rečima, služba mesijanstva bila je služba formirana vođstvom i snagom Božijeg Duha. Hristos je grčki prevod jevrejskog pojma mesija.⁵

Ono što izdvaja hrišćansku veru od vere rabinskog Judaizma jeste prepoznavanje Isusa Hrista kao obećanog Mesije. Prvi hrišćani bili su Jevreji koji su poverovali da je Isus iz Nazareta bio obećani Mesija opažajući da su sva mesijanska proročanstva bila ispunjena u Njemu.⁶ Važno je da imamo na umu da Isus ne bi mogao da nastupi kao Mesija bez pomazanja Svetog Duha, tj. bez moćnog ispunjenja i vođstva Božijeg Duha. Tek kroz vođstvo Božijeg Duha Hrist izvršava svoju misiju spašavanja čovečanstva savršeno se povinujući Božijem Zakonu. Njegovo ispunjenje Zakona (up. Matej 5:17-18) učinilo ga je savršenim posrednikom između čovečanstva i Boga Oca. Ovde vidimo neophodnu ulogu Svetog Duha u spasenju:

1. Mesijanska proroštva ne bi bila moguća bez delovanja Božijeg Duha koji je nadahnuo drevne jevrejske proroke.

2. Isus ne bi bio obećani Mesija (Hrist) bez pomazanja Božijeg Duha.

3. Isusova čuda i dela isceljenja ne bi bila moguća bez sile Svetog Duha.

4. Hrist je ispunio čitav Zakon kao čovek koji je bio vođen Svetim Duhom.

5. Crkva jeste telo sastavljeno od verujućih koje je opunomoćeno od strane Svetog Duha.

Iz ovoga možemo da zaključimo da spasenje ne bi bilo moguće bez vođstva i moći Svetog Duha. Vidimo i da spasenje jednako zavisi i od milosti i ljubavi Nebeskog Oca: “Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni” (Jovan 3:16); a već smo pokazali da spasenje zavisi od Sinovljevog iskupljujućeg dela: On je jedinstveni posrednik između Boga i čoveka. Drugim rečima, spasenje je delo Svete Trojice. Prepoznajući kako sve tri osobe Boga imaju jedinstvenu ulogu u spasenju odgovorili smo na pitanje “Cur Deus Trinus?”

Krštenje i molitva

Dve važne prakse u hrišćanskoj veri koji pretpostavljaju obožavanje trojedinog Boga jesu krštenje i molitva. Ove dve prakse povezane su sa našim spasenjem. Krštenje je povezano sa našim spasenjem time što je ono snažno ispovedanje naše spasonosne vere. Važno je da naglasimo da se mi ne krstimo da bismo se spasli. Naprotiv, mi prvo moramo biti spašeni da bismo mogli biti kršteni. Molitva je povezana sa našim spasenjem time što kroz nju imamo zajedništvo sa Bogom; bez ovog zajedništva ne možemo imati ispravan duhovni rast. I ovde je važno da naglasimo da molitva za oproštenje, u kojoj ispovedamo svoje grehe Bogu i pokazujemo naše kajanje, jeste izraz našeg spasonosne vere. Ovakva molitva je neophodna za naše spasenje.

Kroz krštenje mi simbolično sahranjujemo starog čoveka (pogruživanjem – potpunim potapanjem pod vodu) i ispovedamo naše verovanje u vaskrsenje (izranjanjem iz vode), up. Kološanima 2:12.⁷ Razlog zašto krštenje pretpostavlja Trojstvo leži u rečima koje se izgovaraju prilikom krštenja. Kao što je Isus učio, krštenje se čini u “ime Oca, Sina i Svetoga Duha”, up. Matej 28:19. Ove reči ne bi imale mnogo smisla ako Bog nije trojedin Bog. Primeti da se krštenje ne izvodi u imenima (množini) svetih osoba Boga, već u ime (jednina), naznačavajući činjenicu da su svete osobe božanstva jedno Biće. Kao što David Meklid (David J. MacLeod) primećuje:

Novi sledbenici Hrista treba da se krste “u ime”, ili doslovno “unutar imena [jednina]” (εισ το ονομα, eis to onoma). … Ono što je značajno za temu koju ispitujemo jeste jednina “ime”. Isus ne kaže εισ τα ονοματα (“u imenima”, eis ta onomata, množina). Niti kaže “U ime Oca, u ime Sina i u ime Svetoga Duha”, kao da govori o trima različitim Bićima. … [Isus] daje izjavu jedinstva trojice tako što ih sve udružuje pod okrilje jednog Imena; a zatim izlazi sa naglašavanjem različitosti svakog od njih predstavljajući ih imenovanjem svakog člana: “U ime Oca, Sina i Svetoga Duha.”⁸

U istom duhu Džojs (G. Joyce) opaža:

Teško je za poverovati da bi se fraza “u ime” ovde mogla primeniti ako sve imenovane Osobe nisu jednako božanske. Štaviše, korišćenje jednine “ime” a ne množine, pokazuje da ove Tri Osobe jesu Jedan Svemogući Bog u koga su apostoli verovali.⁹

Vredno je pomenuti da su i Otac i Duh bili prisutni kada je Jovan Krstitelj krstio Hrista:

A kad se krsti sav narod, i Isus pošto se krsti i moljaše se Bogu, otvori se nebo, I siđe na nj Duh sveti u tjelesnome obliku kao golub, i ču se glas s neba govoreći: ti si sin moj ljubazni, ti si po mojoj volji. (Luka 3:21-22)

S obzirom na činjenicu da su sve tri osobe bile prisutne na važnom događaju Hristovog krštenja možemo da zaključimo da su sve tri osobe različite i posebne: Otac nije Sin, Otac nije Sveti Duh i Sin nije Sveti Duh. Ipak, njima je zajednička božanska priroda ili suština: sve su jednako večne i poseduju iste Božanske osobine.

Molitva je oblik zajedništva sa Bogom kroz Božiji Duh u kojoj se mi obraćamo Nebeskom Ocu u Isusovo ime (Matej 6:6-13; Jovan 14:13: 15:16; 4:23-24; Rimljanima 8:26: Efežanima 2:18). Molitva vođena Svetim Duhom u kojoj se Ocu obraćamo u Isusovo ime jeste istinski trinitarna zato što su svi članovi Trosjtva uključeni u molitvi. Kao što Brus Var (Bruce A. Ware) primećuje: “Hrišćanski molitveni život mora s pravom prepoznati uloge Oca, Sina i Duha, s obzirom da se molimo Ocu, kroz Sina i u snazi Duha.”¹⁰

Fusnote