Božje sveznjanje

Uvod

U članku "Božje pokajanje" smo se bavili biblijskom doktrinom Božjeg pokajanja. Razmatrajući biblijske izveštaje o Božjem pokajanju, diskutovali smo pitanje da li Bibija naučava da Bog može da se predomisli i da se pokaje za neke svoje odluke i dela. Mi smo pokazali da doslovno tumačenje tekstova o Božjem pokajanju jeste hermeneutički zdravo tumačenje. Takođe smo pokazali da Biblija naučava da je Božje sveznanje, posebno predznanje budućnosti, ograničeno. Međutim, zar ne bi takvi tekstovi bili u protivrečnosti sa opštim biblijskim učenjem da je Bog sveznajuć, kao i proročkim tekstovima gde je očito da je Bogu poznata budućnost? Ovaj članak se upravo bavi ovim važnim pitanjem i pokazuje da se biblijska doktrina o Božjem pokajanju ne protivreči sa učenjem da je Bog sveznajuć.

U klasičnoj hrišćanskoj teologiji Bog apsolutno sve zna i to znanje uključuje predznanje svih događaja. Pojam Božjeg sveznanja je podrazumevao da Bog unapred zna sve događaje u najmanje detalje. Tokom reformacije, u protestantskoj teologiji se vodio spor oko pitanja odnosa Božjeg predznanja i predodređenosti (ili predestinacije), u kome se predodređenost shvatala kao Božje određivanje budućih događaja. U tom sporu su se razvila dva glavna pogleda:

1. Kalvinizam
2. Arminijanizam

Kalvinizam smatra da se Božje sveznanje bazira na njegovom predodređenju svih događaja. Posledica takvog pogleda se vidi u njihovoj doktrini bezuslovnog izbora svetih, po kojoj je Bog bezuslovno izabrao neke ljude za spasenje, dok je druge bezuslovno odredio za pakao. Reč je o bezuslovnom izboru jer ne ovisi od ljudskih planova i delatnosti. Arminijanizam, sa druge strane, smatra da Božji izbor ljudi za spasenje jeste uslovan jer se temelji na njegovom predznanju: on je izabrao sve one ljude za koje je znao da će verovati i prihvatiti evanđelje Hristovog spasenja. Dakle, predestinacija spašenih je radije posledica Božjeg sveznanja.

Obe teorije sveznanja imaju jednu zajedničku pretpostavku, koju uzimaju zdravo za gotovo, naime da su svi događaji, do najmanjih detalja, bili unapred poznati Bogu i da je budućnost u potpunosti poznata Bogu.

Međutim, u zadnje vreme se pojavila nova hrišćanska teologija sveznanja koja ne deli takvu pretpostavku klasične teologije. Ta nova teologija je poznata pod raznim imena, kao npr. neo-arminijanizam, otvoreni teizam, teologija slobodne volje i sl. Mi ćemo u ovom članku koristiti izraz otvoreni teizam kada govorimo o ovom novom obliku teologije sveznanja.

Otvoreni teizam je značajan jer je to jedina hrišćanska teologija koja uzima veoma ozbiljno biblijske izveštaje o Božjem pokajanju tako što ih shvata doslovno. Istovremeno ona insistira da Božje sveznanje nije umanjeno, nego je u potpunosti savršeno. Cilj ovoga članka jeste da objasni kako se dosledno može tvrditi da Bog ima savršeno sveznanje a da se istovremeno prihvata doslovno tumačenje biblisjkih izveštaja o Božjem pokajanju. Takođe ćemo razmatrati pitanje Božjeg sveznanja u odnosu na doktrinu Božjeg izbora svetih.

Teologija sveznanja i otvoreni teizam

Svi hrišćanski teolozi se slažu da je Bog sveznajuć, ali se ne slažu u shvatanju pojma sveznanja. Postoje nekoliko različitih teorija o Božjem sveznanju u zavisnosti od toga kako se shvata Božje predznanje.

Bog jeste sveznajuć. On zna sve činjenice, kao na primer broj zvezda u svemiru, totalni broj svih atoma u univerzumu, broj dlaka naše kose (vidi Matej 10:30), sve zakone prirode. On ima savršeno znanje svih zakona prirode (na pr. zakoni fizike, biologije, hemije, itd.), kao i zakone i činjenice ljudske kulture i društva (na pr. statistički zakoni i čijenice sociologije, psihologije, antropologije, itd.), a to nas ni ne bi trebalo čuditi jer je Bog stvoritelj svekolikog sveta: od najsićušnih subatomskih čestica kvantne mehanike do gigantskih astronomskih objekata svemira. Bog savršeno zna istoriju čitavog kosmosa, sve prošle kao i sadašnje događaje. On takođe zna sve buduće događaje koji se mogu predvideti.

Međutim, da li možemo iz svega toga zaključiti da su Bogu svi događaji predvidljivi? Da li Bog u najmanje detalje zna kako će se budućnost odvijati? Odgovor na takva pitanja Božjeg predznanja zavisi od tipa univerzuma koje je Bog stvorio. Ovde treba primetiti da se pitanje Božjeg sveznanja svodi na metafizičko¹ pitanje prirode strukture stvarnosti i univerzuma koje je Bog stvorio jer diskusija o Božjem sveznanju nije nezavisna od prirode objekta Božjeg sveznanja. Dakle, pitanje Božjeg sveznanja veoma zavisi od pitanja prirode svekolikog univerzuma koje je Bog stvorio.

Ako je Bog stvorio deterministički univerzum, tj. univerzum u kome vladaju samo deterministički zakoni koji u potpunosti određuju sve događaje, onda je odgovor očigledno potvrdan, tj. svi događaji su Bogu predvidljivi. Deterministički zakoni su zakoni koji u potpunosti opisuju kauzalne² odnose u svetu, gde ti odnosi potpuno određuju sve događaje. Jedan idealan posmatrač može, primenom tih zakona, opisati kauzalni lanac uzroka i posledice, u kome svaki događaj jeste potpuno određen njegovim mestom u tom lancu. U determinističkom univerzumu, svaki današnji događaj je nužna posledica nekog prošlog događaja, a prošli događaji, kao i sadašnji, su nužni uzroci budućih događaja. Primenom tih zakona, kao i poznavanjem svih činjenica prošlosti i sadašnjosti, jedan idealan posmatrač može sa savršenom preciznošću predvideti sve buduće događaje. Recimo Laplasov deterministički bog može matematički proračunati buduće kretanje svih tela, i time predskazati buduće događaje koji su prouzrokovani tim kretanjem. Drugim rečima, svi događaji su predodređeni primenom determinističkih zakona univerzuma. Predodređenost događaja se shvata slično kretanju nebeskih tela pri čemu astronomi mogu tačno proračunati buduću poziciju nekog nebeskog tela primenom zakona klasične mehanike. Dakle, svi događaji u determinističkom univerzumu se mogu (idealno) odrediti unapred. To pak nije slučaj u indeterminističkom univerzumu, gde se postuliraju nepredvidljivi događaji, tj. događaji koji po svojoj prirodi se ne mogu predvideti unapred. Ako se pretpostavlja da je stvoreni univerzum indeterminističan, kao što nas moderna kvantna teorija fizike to uči, onda budućnost ne može biti u potpunosti predvidljiva čak ni Bogu.

Većina današnjih fizičara smatra da zakoni koji vladaju prirodom nisu deterministički, tj. da se, u principu, ne mogu svi događaji predvideti primenom tih zakona. U pitanju je Hajzenbergov princip neodređenosti, koji je fundamentalan princip kvantne mehanike, tj. on se tiče subatomskih proceza i čestica. Princip tvrdi "da određeni parovi fizičkih svojstava, kao što su pozicija i momenat, ne mogu da budu istovremeno poznati sa arbitrarno visokom preciznošću. Drugim rečima, što je preciznije jedno svojstvo izmereno, to se manje precizno drugo svojstvo može izmeriti".³ Princip govori o fundamentalnim svojstvima kvantnih sistema, a ne o ograničenosti našeg tehnološkog dostignuća.

Naravno, naša teologija ne treba da bude pod uticajem savremenih naučnih teorija, jer, na kraju krajeva, moguće je da su naše naučne teorije pogrešne. Poenta jeste da teološka shvatanja , tj. naše predstave o Bogu, zavise od naše metafizike, tj. o našim dubokim filozofskim uverenjima o strukturi stvarnosti i univerzuma. Ako je stvarnost u suštini deterministička, tj. svi događaji su predvidljivi, onda Bog može sa apsolutnom preciznošću da zna sve buduće događaje. To nije slučaj u indeterminističkom univerzumu u kome nisu svi događaji predvidljivi. Bog može puno toga predvideti u takvom univerzumu, kao, recimo, predvideti za bilo koji budući trenutak tačnu poziciju svih nebeskih tela u čitavom svemiru, jer takvi događaji su uglavnom bazirani na determinističkim zakonima klasične mehanike, koji takođe vladaju u indeterminističkom univerzumu. Međutim, postoje događaji koji se ne vladaju po klasičnim mehanicističkim zakonima, kao recimo procesi i zbivanja kvantne mehanike, i postavlja se pitanje da li Bog može predvideti takve događaje. Tradicionalna teologija bi tvrdila da je Bogu sve predvidljivo i da Hajzenbergov princip ne važi za Boga. Međutim ima mnogo hrišćanskih teologa, poznati kao teolozi otvorenog teizma,⁴ koji smatraju da postoje neki budući događaji koji su u suštini nepredvidljivi, tj. njihova nepredvidljivost jeste stvar njihove stvorene prirode, i kao takvi ne mogu biti predvidljivi čak ni od Boga. Da bi bolje shvatili da se takvo teološko uverenje ne protivreči sa biblijskim učenjem da je Bog sveznajuć, trebalo bi najpre da se osvrnemo na biblijsko učenje da je Bog svemoguć (vidi recimo Matej 19:26), jer sveznanje se može shvatiti kao jedan vid Božje svemogućnosti.

Božje sveznanje i svemoć

Svi hrišćanski teolozi se slažu da je Bog svemoguć. Takođe se svi hrišćanski teolozi slažu da Božja svemogućnost ne obuhvata moć da se učine radnje koje su u biti nemoguće, kao, na primer, da Bog samog sebe uništi ili da počini greh. Takve radnje su metafizički nemoguće jer je njihov opis protivrečan, tj. njihova nemogućnost je bazirana na njihovoj prirodi.

Spomenuli smo dva primera metafizičke nemogućnosti. Prvi primer tiče se neosporne teološke istine da je Bog neuništiv. Neuništivo biće, po svojoj prirodi, se ne može uništiti. Pojam uništenja neuništivog bića jeste očigledno protivrečan. Zato zaključujemo da Bog, kao neuništivo biće, ne može samog sebe uništiti. Ipak, nemogućnost Boga da uništi samog sebe ne umanjuje Božju moć. Baš naprotiv, Božja moć je time savršena.

Drugi primer se tiče neosporne biblijske istine da Božja priroda nije grešna. Bibija tvrdi, između ostalog, da je Bogu nemoguće da slaže (Jevrejima 6:18). Tvrditi da je Bogu moguće da slaže jeste isto što i tvrditi da je Božja priroda lažljiva, a samim time grešna. Međutim, Bog nije grešan (lažljiv) jer on ne može da počini greh, kao recimo laganje. Da li je ovime Božja moć umanjena u pogledu savršenosti? Naravno da nije, nego je radije veličanstvena u svojoj savršenoj bezgrešnosti, jer savršena bezgrešnost jeste takođe moć, naime moć da se ne počini greh. Dakle, savršena bezgrešnost jeste izraz Božje svemoći da uvek čini moralno savršena dela.

Iz gornjih primera vidimo da Božja svemogućnost ne obuhvata moć da se čine metafizički nemoguće radnje. Isto tako može se zaključiti da Božje sveznanje, koje je jedna vrsta svemoći, ne može obuhvatiti znanje o nečemu koje je nemoguće steći ili posedovati, kao, recimo, znanje o lažnim činjenicama ili predznanje o događajima koji su u suštini, po svojoj prirodi, nepredvidljivi. Lažne činjenice ne postoje jer pojam lažne činjenice jeste protivrečan pojam.⁵ Zato se znanje o njima ne može steći čak ni od strane sveznajućeg Boga. Istovaži i za predznanje o budućim događajima koji su hipotetički nepredvidljivi. Ako je neki događaj u suštini nepredvidljiv, onda logički sledi da takav događaj jeste apsolutno nepredvidljiv, tj. on se ne može predvideti ni od koga, pa ni od Boga.

Ono o čemu se vodi spor jeste da li postoje događaji koji su u suštini nepredvidljivi. Teolozi otvorenog teizma smatraju da postoji klasa događaja koji imaju takvu nepredvidljivu prirodu, kao što su događaji koji se baziraju na odlukama slobodne volje moralnih i racionalnih agenata. Otvoreni teizam smatra da odluka koja je bazirana na slobodnoj volji jeste u nekim slučajevima nepredvidljiva. Vrlo je važno istaći da odluke bazirane na slobodnoj volji nisu uvek nepredvidljive, nego su one to samo u izvesnim okolnostima. O kojim je to okolnostima reč? Reč je o okolnostima u kojima su razlozi za razne alternative podjednako jaki i gde je odluka u potpunosti proizvoljna.⁶ Takvi slučajevi su retki, ali su, po otvorenom teizmu, mogući. Otvoreni teizam time može dosledno da prihvati da je Bogu moguće da predvidi mnoštvo budućih događaja jer je većina ljudskih odluka predvidljiva.

Dakle, iz gornjih razmatranja zaključili smo da Bog ne može da ima predznanje o budućim događajima koji su nepredvidljivi. Ipak, iz toga ne bi trebalo brzopleto da zaključimo da Bog ne može znati da će se ti događaji dogoditi, iako su oni u suštini nepredvidljivi. Mi možemo sa logičkom doslednošću da zamislimo da Bog može znati o tim događajima, ali ne putem svog božanskog predznanja, nego radije svojom (hipotetičkom) bezvremenitosti, kojom su Bogu simultano prisutni prošlost, sadašnjost i budućnost.⁷ Takvo znanje nije, striktno rečeno, predznanje, jer predznanje pretpostavlja vreme u kome razlika između prošlosti i budućnosti ima smisla. U bezvremenskom stanju nema razlike između prošlosti i budućnosti, jer su sva vremena podjednako prisutna pred jednim bezvremenim bićem. Metaforički rečeno, takav Bog vidi sve događaje u istom mahu, tj. prošli, sadašnji i budući događaji su simultano prisutni pred Bogom.

Dakle, logički je moguće da Bog poznaje sve događaje kroz transcedenciju vremena, kroz prevazilaženje ili nadilaženje vremena. Bog bi time bio izvan vremena, i kao takav bio bi bezvremenit.⁸ Ali da li bi takav Bog bio Bog Biblije? Da li Biblija daje takvu sliku Boga? Iako možemo zamisliti da je Bog bezvremenit, mi bi kao hrišćani ipak trebalo da se zapitamo da li je naša zamisao o Bogu u skladu sa biblijskim otkrivenjem Boga. Naš odgovor je da Biblija radije otkriva da je Bog suštinski u vremenu, a ne van vremena, i da se ta istina lako može zaključiti čitajući mnogobrojne izveštaje o Božjem pokajanju, kao što smo to videli u članku "Božje pokajanje".

Ako prihvatimo da biblijski izveštaji zaista uče da Bog može da promeni svoje mišljenje ili da se pokaje , onda takođe moramo prihvatiti da je Bog u suštini temporalan, tj. da je njegovo božansko biće suštinski u vremenu, a samim tim i da je njegovo predznanje ograničeno.

U našem članku "Božje pokajanje" smo pokazali da Biblija naučava da Bog može da se pokaje ili da promeni svoje mišljenje. Doktrina Božjeg pokajanja pokazuje da Bog ima ograničeno predznanje. U ovom članku smo pokazali da Bog Biblije može da ima ograničeno predznanje, ali da to ograničenje ne umanjuje njegovo sveznanje. Dakle, doktrina Božjeg pokajanja jeste u harmoniji sa doktrinom Božjeg sveznanja. Sledeće pitanje jeste kako shvatiti Biblijska proroštva? Da li su obistinjena biblijska proroštva dokaz da je Božje predznanje neograničeno? Sledeća sekcija će pokazati da to nije slučaj.

Biblijska proroštva

Kako otvoreni teizam shvata biblijska proroštva koja su se obistinila? Da li su oni dokaz da je Božje predznanje neograničeno, tj. da je budućnost potpuno poznata Bogu?

Otvoreni teizam shvata obistinjenje biblijskih proroštva na dva načina.

1. Obistinjenje proroštva može biti bazirano na predvidljivosti prorečenog događaja.
2. Obistinjenje proroštva može biti bazirano na Božjem planu budućnosti, po kome je on odredio da neki događaji moraju da se ispune nezavisno od ljudskih planova.

Objašnjenje prve tačke

Bog je mogao predvideti da će se prorečeni događaji nužno desiti, a njihova nužnost je bazirana na poznavanju svih faktora i okolnosti koji će prouzrokovati prorečene događaje. Otvoreni teizam može dosledno prihvatiti da je mnoštvo događaja predvidljivo. Tvrdnja da je mnoštvo događaja predvidljivo nije isto što i tvrdnja da su svi događaji predvidljivi.

Primeri proroštava koja su bazirana na predvidljivosti su Isusovo proroštvo Petrovog odricanja Hrista (vidi Matej 26:34, paralelni Marko 14:30, Luka 22:34) i Agavovo proroštvo o globalnoj gladi koja će se desiti i koja se ispunila za vreme cara Klaudija (vidi Djela Apostolska 11:28). Što se tiče Petrovog odricanja Hrista, Isus je mogao da predvidi da će izvesne slabosti u Petrovom karakteru da navedu Petra da se odrekne Hrista odmah nakon hapšenja Hrista; a za Agavovo proroštvo Bog je mogao da vidi sve socijalno-političke faktore koje su prouzrokovale globalnu glad za vreme cara Klaudijusa.

Objašnjenje druge tačke

Jedan važan primer takvih proročanstava jesu tzv. mesijanska proroštva koja su unapred nagovestili Hristov dolazak. Takozvana eshatološka proroštva takođe su primer proroštava baziranih na Božjem planu budućnosti. Eshatološka proroštva se tiču budućnost zadnjih dana istorije čovečanstva u kome će se Antihrist pojaviti. Zatim proroštva koja nagoveštavaju Božje blagoslove ili kazne nad raznim narodima su još jedan primer proroštva bazirana na Božjem planu budućnosti. Bog je Bog istorije koji suvereno može da odredi globalni tok istorije. Ovde je važno napomenuti da iako Bog ima suvereno pravo da odredi globalni tok istorije, on ne određuje detalje individualnih izbora ljudi. Ljudi poseduju individualnu slobodu izbora koja nije umanjena predodređenim globalnim tokom istorije. U tom smislu, Bog je, na primer, odredio dan dolaska Hrista Spasitelja u istoriji čovečanstva, ali je na nama lično da li ćemo izabrati Božje spasenje kroz Hrista.

Doktrina Božjeg izbora

Biblija veoma jasno uči da je Bog izabrao neke ljude za spasenje pre postanka sveta. Ti ljudi su u Novom Zavetu poznati kao "izabrani Božiji" (vidi Rimljanima 8:33, Tit 1:1).

A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju. Jer koje unapred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom. A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi. (Rimljanima 8:28-30)

Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi, odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti volje svoje. (Efescima 1:4)

Petar, apostol Isusa Hrista, izabranima koji stranstvuju u rasijanju po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji; Po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duha za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: Blagodat i mir da vam se umnoži. (1 Petrova 1:1-2, Sinodov prevod)

Kako otvoreni teizam razume doktrinu Božjeg izbora spašenih? Kakav je odnos između Božjeg izbora i njegovog predznanja u okviru otvorenog teizma?

Otvoreni teizam razume Božji izbor spašenih na sličan način kao Arminijanizam: Bog ne bira pojedince, nego grupu ljudi koji ispunjavaju jedan uslov, a taj uslov je vera u Hrista. Ovde treba zapaziti dve odlike ovog izbora:

1. Izbor je uslovan, i zato se u teologiji naziva kao uslovan izbor.
2. Izbor je kolektivan, jer se bira grupa ljudi. Takav pojam izbora se naziva korporativan ili kolektivan izbor.

Primetite takođe da je korporativan izbor isključivo uslovan, jer sama pripadnost određenoj grupi predstavlja uslov izbora. U našem slučaju je pripadnost grupi ljudi koji veruju u Hrista upravo uslov izbora.

Svi gore navedeni biblijski odlomci se mogu tumačiti na arminijanistički način, jer tekstovi koriste množinu kada govore o izabranicima. ("Onima koji ljube" u Rim. 8:28; "Kao što nas izabra" u Efe. 1:4; "izabranima" 1 Pet.1:1; "blagodat i mir da vam se umnoži" 1 Pet. 1:2.) Otvoreni teisti takođe tumače na takav način, ali sa jednom značajnom razlikom. Arminijanisti smatraju da tekstovi kažu da je Božji izbor baziran na Božjem predznanju. ("Jer koje unapred pozna" Rim 8:29; "Po predznanju Boga Oca" 1 Pet. 1:2.) Otvoreni teizam se slaže da je Božji izbor baziran na Božjem predznanju, ali ne shvata Božje predznanje na arminijanistički način, nego više na kalvinistički način. Grčka reč proginosko, koja je iza reči "predznanje", može da znači i "predodređenje", "planiranje unapred". Dakle, to je predznanje bazirano na planiranju ili predodređivanju budućnosti. Tu bi se i kalvinisti složili. Međutim kalvinisti smatraju da su apsolutno svi događaji predodređeni od Boga. Isto tako smatraju da je Bog bezuslovno predodredio koji pojedinci će biti izabrani za spasenje. Božji izbor pojedinaca je (neprikosnoveno) suveren i bezuslovan; on ne zavisi ni od jednog uslova koji bi ljudi trebalo da ispune da bi bili izabrani.

Takav pojam predodređenosti je veoma stran otvorenom teizmu. Prema otvorenom teizmu, pojam Božje predodređnosti je u harmoniji sa Božjom prirodom, naime da je Bog ljubav (up. 1 Jovanova 4:8, 16). On je predodredio ili planirao da ima zajedništvo sa svim ljudima koji imaju ljubav prema Bogu izraženu kroz veru i poverenje. On je bio spreman da spase čovečanstvo u slučaju ako bi ljudi pali u greh, kao što to i jeste bio slučaj. On je odredio da izabere sve ljude koji imaju Božju ljubav izraženu kroz veru u njega, uprkos padu. Isto tako bi Božji plan bio očigledno ostvaren i da ljudi nisu pali u greh, jer bi svi ljudi imali ljubav prema Boga. U svakom slučaju Božji plan bi se ostvario. Na osnovu tog plana ili predodređenja, Bog je unapred znao koje će ljude izabrati, naime ljude koji ispunjavaju uslov vere u Hrista.

Takvo shvatanje je sasvim u saglasnosti sa tekstovima u kome se Božje predznanje spominje u kontekstu Božjeg izbora.

Tekst u 1. Petrovoj jednostavno kaže da su izabrani "po predznanju Boga Oca", ali ništa ne govori o sadržaju tog znanja. Otvoreni teista bi rekao da su oni izabrani upravo zbog Božjeg predznanja baziranog na predodredjenju ili planu da ima zajedništvo sa svim ljudima koji poseduju Božju ljubav.

Tekst u Rimljanima kaže za one koje "unapred pozna", da ih je odredio da budu "jednaki obličju Sina njegovog". Otvoreni teista bi rekao da tekst ništa ne govori o načinu kako ih Bog "unapred pozna". Ne kaže se, na primer, da ih je unapred pojedinačno poznao. Izraz "jer koje unapred pozna" može se shvatiti isto kao "jer koje unapred izabra", gde je Božji izbor shvaćen na korporativan način. Takav izbor podrazumeva neko predznanje u obliku planiranja budućnosti. Dakle, kroz korporativan izbor, Bog ih "unapred pozna". Za tu posebnu izabranu grupu ljudi, tekst nam kaže, Bog je odredio "da budu jednaki obličju Sina njegovog".

Zaključak

U ovom članku smo pokazali da doktrina Božjeg pokajanja jeste sasvim u skladu sa doktrinom Božjeg sveznanja. Razmatrali smo ukratko različite teologije sveznanja i jedina teologija sveznanja koja uzima ozbiljno biblijske izveštaje o Božjem pokajanju jeste teologija otvorenog teizma. Prema otvorenom teizmu, Bog je stvorio indeterministički svet u kome je budućnost "otvorena", tj. budućnost nije fiksirana (zatvorena) samo jednom granom mogućnosti, nego je otvorena ka više alternativnih mogućnosti u zavisnoti kakve se odluke donose. Većinom su naše odluke predvidljive, ali u izvesnim okolnostima, kada postoje podjednako jaki razlozi za više alternativa, odluka postaje nepredvidljiva. U takvim okolnostima, budućnost je otvorena ka više alternativa.

Mi smo pokazali da takvo shvatanje je filozofski i biblijski koherentno. Filozofska teorija u kome je otvoreni teizam koherentan jeste metafizički libertijanizam,⁹ a što se tiče biblijske koherencije, objasnili smo kako biblijska proroštva, kao i doktrina Božjeg izbora svetih, ne predstavljaju problem u otvorenom teizmu. Otvoreni teista može dosledno da veruje u bibijska proroštva, a da istovremeno shvata Božje predznanje ograničeno. Što se tiče doktrine Božjeg izbora svetih, otvoreni teizam prihvata Arminijanističku perspektivu izbora, u kome je izbor uslovan i korporativan, ali ne prihvata njegov tradicionalan pojam sveznanja. Bog je uvek imao u planu da ima zajedništvo sa ljudima, i shodno tom planu, on je izabrao sve ljude koji će ispuniti uslov vere u Hrista.

Endnote

¹ Metafizika je filozofska disciplina koja se bavi generalnim pitanjima suštine bića i postojanja. Jedno od važnih pitanja metafizike jeste šta čini stvarnost. Primer jednog takvog pitanja o stvarnosti jeste pitanje kriterijuma pomoću kojih mi određujemo da nešto postoji u stvarnosti. [Povratak na tekst]

² Kauzalnost ili uzročnost jeste pojam koji se tiče odnosa uzroka i posledice. Kauzalni odnosi među događajima su upravo odnosi uzroka i posledice. [Povratak na tekst]

³ "Relacije neodređenosti", Srpska Wikipedija, (https://sh.wikipedia.org/wiki/Relacije_neodređenosti) pristupio 25. Mart 2016. [Povratak na tekst]

⁴ Poznati teolozi otvorenog teizma su Gregory Boyd, Clark Pinnock, i David Basinger. Klasična antalogija članaka posvećenih otvorenom tezimu jeste The Openness of God (InterVarsity Press, Downers Grove, IL, 1994). [Povratak na tekst]

⁵ Činjenice su, po definiciji, istinite tvrdnje o svetu u kome živimo. [Povratak na tekst]

⁶ Takav tip slobode je u filozofiji poznat kao liberum arbitrium indifferentiae, što je pojam slobode metafizičkog libertijanizma. Libertijanizam (metafizički) jeste filozofija koja osporava determinizam i istovremeno postulira da ljudi, kao slobodni agenti, poseduju liberum arbitrium indifferentiae. [Povratak na tekst]

⁷ Pojam Božje bezvremenitosti se u tekstu tretira kao logički moguć radi neutralnosti, mada je pojam veoma kontroverzijalan. Mnogi filozofi religije i teolozi, kao što su Nelson Pike, Stephen T. Davies, Joshua Hoffman, Garry S. Rosenkrantz, Richard Swinburne, Anthony Kenny, itd., smatraju da je pojam inkoherentan i da se može svesti na protivrečnost. Pitanje koherentnosti pojma je dosta vođena rasprava u hrišćanskoj filozofiji. [Povratak na tekst]

⁸ Vidi endnotu 7. [Povratak na tekst]

⁹ Vidi endnotu 6. [Povratak na tekst]

Dodatak: Problem patnje i otvoreni teizam

Otvoreni teizam u odnosu na druge teologije sveznanja ima apologetsku prednost kada je reč o pitanju patnje: Zašto je Bog stvorio svet ako je znao da će svet postati pun nepravde i patnje? Odgovor bi bio da pri stvaranju sveta, Bog ustvari nije znao da će svet postati pun patnje. Biblija nas naučava da je uzrok patnje bila ljudska slobodna volja, kojom su ljudi radije izabrali da slede svoje sebične želje, ne obazirući se na Božju volju i njegov moralni zakon. Zanimljivo je da Biblija izveštava da se Bog pokajao. Zašto se Bog pokajao? Bog se pokajao što je stvorio svet, jer je svet postao pun patnje.

U prethodnom pasusu, razmatrali smo Božje ograničeno sveznanje u odnosu na pitanje problema patnje. Problem je bio formulisan u odnosu na Božje sveznanje. Klasična formulacija je u odnosu na Božju svemoć:

Ako je Bog i dobar i svemoćan, zašto dozvoljava patnju? To pitanje se svodi na dilemu čija je premisa: Bog je svemoćan i dobar. Te božanske osobine su suštinski atributi, tj. Bog ne bi bio Bog bez posedovanja ovih atributa. Međutim, (a) ako Bog može da spreči patnju, onda on nije dobar, jer patnja postoji; (b) ako ne može da spreči patnju, onda on nije svemoćan. U oba roga dileme, Bog ne poseduje jedan od svojih suštinskih atributa. Sledi da Bog ne postoji, jer ne postoji biće koje je i svemoćno i dobro, a koje takođe može da spreči patnju.

Problem postojanja patnje se sastoji u zadatku da se nađe rešenje ove dileme. Mi smatramo da tradicionalna teologija nije u stanju da nađe rešenje, dok teologija otvorenog teizma ima rešenje problema. Rešenje je prihvatiti drugi rog dileme, tj. priznati da Bog ne može da spreči patnju, a istovremeno insistirati da to nije degradacija Božje svemoći. Kako to da Božja svemoć nije degradirana ako se prihvata drugi rog dileme? Tako, jer se patnja shvata kao posledica ljudske slobode kojom ljudi svojim odlukama biraju moralno zle radnje. Da bi Bog sprečio patnju, on bi trebao da spreči slobodne ljude koji biraju zlo, tj. da ih spreči tako što bi ih primoravao da biraju samo Božju volju. Međutim, Bog ne može da primorava ljude da čine samo njegovu dobru volju, a da istovremeno sačuva njihovu slobodnu volju. "Primoravati slobodne ljude" bi bila logička protivrečna tvrdnja, jer kombinacija pojmova primoravati i slobodni ljudi jeste kontradiktorna. Kao što smo diskutovali u poglavlju o Božjoj svemoći (koje je poglavlje članka "Božje sveznanje"), Bog ne može činiti metafizički nemoguće radnje, tj. radnje čiji opis jeste logički protivrečan. "Primoravati slobodne ljude" se svodi na logičku protivrečnost, a time je takva radnja metafizički nemoguća. Dakle, nemogućnost Bogu da primorava slobodne ljude nije degradacija Božje svemoći.