Sola Skriptura

Dovoljni i konačni autoritet Pisma

Uvod

Mi verujemo da Sveto pismo, takođe poznato kao Biblija, predstavlja skup spisa koje su napisali proroci i apostoli nadahnuti Svetim Duhom. Preko Božjih izabranih proroka i apostola Gospod je preneo svoju reč čovečanstvu i uputio svoje ljude da sačuvaju ove spise u zbirci knjiga poznatoj kao Sveto pismo. Sveto pismo predstavlja Božje otkrivenje njegove volje čovečanstvu: posredstvom Svetog pisma mi upoznajemo Boga i učenja njegovog moralnog zakona. Božji zakon nam pokazuje šta moramo činiti da bismo imali ispravan odnos sa njim, s drugim ljudima i sa svetom u kome živimo. Drugim rečima, Sveto pismo nas uči kako da živimo jedan svrsishodan i autentičan život koji bi bio ugodan Bogu.

Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen. (2 Tim 3:16-17)

Mi verujemo da je Sveta Biblija jedini nepogrešivi i konačni autoritet za Crkvu. Drugim rečima, mi verujemo u načelo Sola Skripture (latinski Sola Scriptura, "Samo Pismo"): Sveta Biblija je jedini nepogrešivi izvor Božjeg otkrivenja za postapostolsku Crkvu.¹ Hrišćanske denominacije koje se ne pokoravaju načelu Sola Skripture nalaze se na opasnom tlu: one ne stoje na tradiciji apostolskog učenja. Ta tradicija se sastoji od učenja apostola putem njihovih reči i pisanih poslanica. Mi treba da se držimo samo apostolske tradicije.

Tako dakle, braćo, stojte i držite uredbe kojima se naučiste ili rečju ili iz poslanice naše. (2 Sol 2:15)

Važna napomena o implikacijama Sola Skripture jeste da ova postavka ne naučava načelo Solo Skriptura (ili Nuda Skriptura, lat. Nuda Scriptura, "Golo Pismo"). Prema Solo Skripturi, "Sveto pismo je jedini osnov i autoritet u životu hrišćanina. Tradicija je beskorisna i varljiva, a načela verovanja i crkvena pravila jesu posledica ljudskih tradicija".² Mnogi evanđeoski hrišćani i protestanti pogrešno shvataju Sola Skripturu, u smislu da treba potpuno da ignorišemo tradiciju.

Ovo predstavlja žalostan položaj mnogih evanđeoskih ili fundamentalnih protestanata koji pogrešno shvataju Sola Skripturu, verujući da ono znači da je istorijski vakuum idealno mesto na kom vernici mogu pronaći autoritet i protumačiti Sveto pismo, zanemarujući bilo kakvu tradiciju koja bi mogla da obaveže njihovo razmišljanje ili utiče na njega. Ne samo da ovo podriva ulogu Svetoga Duha u životima vernika iz prošlosti već je to arogantan stav koji uzdiže razum pojedinca na položaj konačnog autoriteta. Ovakav stav takođe zanemaruje činjenicu da je nemoguće tumačiti u vakuumu.

Protestanti imaju mnoge autoritete u svojim životima, bilo da su to roditelji, vlada, crkva ili tradicije. Doktrina Sola Skripture ne znači da mi nemamo i druge autoritete ili čak izvore otkrivenja već da je jedino Sveto pismo konačni i jedini nepogrešivi izvor – ono je krajnji izvor.³

Stoga je ključna reč u formulaciji Sola Skripture reč nepogrešivost: Biblija je jedini nepogrešivi autoritet za postapostolsku Crkvu. Ovo znači da možemo konsultovati i druge autoritete, kao što su tradicija, istorija, komentari koje su napisali stručnjaci, i svoje sposobnosti razmišljanja i zdravog razuma. Međutim, svi ovi autoriteti su pogrešivi, pa se zato moraju podvrgnuti proveri i testovima.

Diskutovaćemo o validnosti načela Sola Skripture ispitujući važne argumente koji se javljaju u raspravi njegove legitimnosti. U našoj raspravi pokazaćemo da je ovo načelo implicitno u Bibliji – tj., do njega se može doći iz izvesnih biblijskih zapažanja – i pružićemo odgovore na tipične primedbe protiv njega, primedbe koje obično iznose rimokatolici i pravoslavci. Međutim, naša rasprava o Sola Skripturi je ograničena na kontekst ove rasprave među fundamentalnim hrišćanima. To znači da nećemo uzeti u obzir liberalne teorije inspiracije Biblije, gde se ne priznaje nepogrešivost Biblije. Fundamentalni hrišćani su hrišćani koji se pozivaju na hrišćanski fundamentalizam. Izraz hrišćanski fundamentalizam ovde se koristi u politički neutralnim terminima i odnosi se na hrišćane koji prihvataju nepogrešivost Biblije, ne samo u pogledu vere i morala nego i u doslovnom istorijskom zapisu, smatrajući kao suštinski deo hrišćanstva verovanje u takve doktrine kao što su stvaranje sveta, devičansko rođenje, Hristova žrtva izmirenja, telesno vaskrsenje i Drugi dolazak. Ovako shvaćen, hrišćanski fundamentalizam je interdenominacionalni, obuhvatajući hrišćane iz različitih tradicija, kao što su rimokatolička, pravoslavna, protestantska, anabaptistička, itd. Fundamentalni hrišćanin, dakle, veruje u nepogrešivost Biblije, ali može da odbaci njen dovoljan autoritet (npr. tradicionalno rimokatoličko gledište). Mi ćemo, dakle,  proučiti važne argumente koji se javljaju u ovoj raspravi, gde su obe strane u raspravi fundamentalni hrišćani.

Prvo, pokazaćemo da je Sola Skriptura implicitno naučavana u Bibliji, tj., do nje se može doći iz izvesnih biblijskih zapažanja. Drugo, kratko ćemo se pozabaviti odnosom između pogrešivosti Crkve i nepogrešivosti Biblije. Treće, pozabavićemo se prigovorima da Biblija nikako ne može biti dovoljna, pošto nas ona navodno ne može uputiti u pogledu ispravnog kanona. Naš odgovor na ovu primedbu jeste da je sama njena pretpostavka pogrešna. Jednostavno nije istina da Biblija ćuti povodom pitanja ispravnog kanona. Sasvim suprotno, ona nam pruža principe vodilje koji nam pomažu da odredimo ispravan kanon.

Preostali deo naše rasprave odnosi se na pitanje podele među zastupnicima Sola Skripture. Uobičajena primedba koju iznose rimokatolički i pravoslavni hrišćani jeste da Biblija ne može nikako biti dovoljan autoritet u Crkvi, u svetlu činjenice da ima toliko mnogo doktrinarnih podela među sledbenicima Sola Skripture. Mi ćemo pokazati da isto tako ima mnogo podela među hrišćanima koji odbacuju Sola Skripturu, i da među hrišćanima koji se drže principa Sola Skripture postoji veliko jedinstvo.
[Vratite se na Sadržaj]

Da li Biblija naučava Sola Skripturu?

Princip Sola Skriptura je metabiblijski princip, tj., on govori nešto o samoj Bibliji. Ne bismo očekivali da Biblija, kao kolekcija knjiga napisanih od strane različitih pisaca u različitim vremenima, izričito govori o knjigama koje još nisu bile sačinjene. Ne bismo to očekivali jer takva izjava nužno iziskuje završetak kanona. Sola Skriptura pretpostavlja ideju završenog kanona, zato što ovo načelo ima smisla jedino u kontekstu kada neko pokrene pitanje dovoljnog i konačnog autoriteta Svetog pisma u svojstvu ustanovljene i zaključene zbirke knjiga. Istorijska pozadina formulacije ovog načela jeste protestantska Reformacija, kada je centralno pitanje bilo koliko je autoritativna ova zbirka Svetog pisma: da li je ona jedini nepogrešivi i konačni autoritet za Crkvu. Ovo pitanje nužno pretpostavlja završeni kanon.

Međutim, Sola Skriptura je implicitno naučavana u Bibliji, tj., do nje se može doći iz izvesnih biblijskih zapažanja. Sledeći navodi jesu spisak logičnih zaključivanja koji pokazuju istinu načela Sola Skripture.

1. Zabranjeno je dodavati Božjim zapovestima i uklanjati bilo šta iz njih (5. Moj. 4:2, 12:32).
2. Zabranjeno je dodavati Božjoj reči (Priče 30:5–6).
3. Božje otkrivenje se sastoji od celokupnih Božjih otkrivenih reči i zapovesti.
4. Božja nadahnuta uputstva preko proroka i apostola su nepogrešiva.
5. Ljudska uputstva su pogrešiva.
6. Imajući u vidu premise 1–5, zabranjeno je dodavati bilo kakva nova ljudska uputstva Božjem otkrivenju, kada se takva uputstva smatraju za nepogrešivi autoritet.
7. Temelj Crkve je nepogrešiva reč data od strane proroka i apostola (Ef. 2:20).
8. Crkva je podložna jedino tradiciji apostolskog učenja: učenja apostola preko njihovih izgovorenih reči i zapisanih poslanica (2. Sol. 2:15).
9. Nema apostola u postapostolskoj Crkvi; prema tome, nemamo novih apostolskih učenja u postapostolskoj Crkvi.⁴
10. Isto tako, u postapostolskoj Crkvi nema proroka koji su veliki po autoritetu kao biblijski proroci Isaija i Jeremija. Drugačije formulisano, u postapostolskoj Crkvi nema proroka koji izriču verbalna proroštva koja imaju kanonski autoritet.⁵
11. Imajući u vidu premise 9 i 10, nama su ostavljene jedino zapisane reči proroka i apostola.
12. Zapisane reči proroka i apostola sačuvane su u zbirci Svetog pisma.
13. Imajući u vidu premise 6, 11 i 12, nema novih nepogrešivih autoritativnih uputstava koja treba dodavati Božjem otkrivenju u postapostolskoj Crkvi.
14. Drugim rečima, imamo istinu načela Sola Skripture.

Argument koji je pomenut gore prikladno se naziva Argument isključivosti proročkog temelja, zato što se poziva na ideju da samo prava proroštva – tj., proroštva nadahnuta od Boga –  predstavljaju izvor nepogrešivog božanskog otkrivenja, pa stoga ona čine jedini nepogrešivi autoritet za Božji narod. Ovaj argument je validan jer njegov zaključak (14) sledi logično iz premisa 1–13. Podesno pitanje je da li je ovo zdrav argument. Argument je zdrav ako njegov zaključak sledi iz istinitih premisa. Ispitajmo sada premise ovog zaključka. Naše ispitivanje ovih premisa biće ograničeno u okviru konteksta rasprave o principu Sola Skripture među fundamentalnim hrišćanima (gde je izraz hrišćanski fundamentalizam definisan već pomenutim terminima). Mi ćemo, dakle, proučiti ove premise u kontekstu rasprave između onih koji odbacuju ovo načelo i onih koji ga prihvataju kao istinito, gde su obe strane fundamentalni hrišćani.

Premise 1 i 2 su biblijske istine (vidi 5. Moj. 4:2, 12:32, Priče 30:5–6) i, kao takve, prihvaćene su od obe strane u raspravi. Premisa 3 tiče se Božjeg posebnog otkrivenja a ne Božjeg prirodnog otkrivenja (vidi Rim. 1:20). Shvaćena kao izjava o posebnom božanskom otkrivenju, ona je neutralna u raspravi i može čak biti uzeta kao definicija posebnog otkrivenja. Premisa 4 je neosporna među fundamentalnim hrišćanima. Premisa 5 je o čistom ljudskom nadahnuću kome nedostaje direktno božansko vođstvo ili direktni božanski uticaj. Poezija je primer takvog nadahnuća. Pesnik može čak biti inspirisan Božjom tvorevinom ili istinama Božjeg posebnog otkrivenja tokom sastavljanja pesme, ali ovakva vrsta inspiracije nije rezultat direktnog božanskog vođstva ili uticaja. Premisa 6 je validna kao posledica premisa 1 do 5. Premise 7 i 8 su biblijske istine (up. Ef. 2:20, 2. Sol. 2:15). Premise 9 i 10 slobodne su od pretpostavki cezacionista. Većina kontinuacionista složila bi se da se služba apostola prvenstveno odnosila na iznošenje svedočanstva o Hristovom telesnom vaskrsenju; dakle, to je bila jedinstvena služba koja je bila jedino moguća u apostolsko doba Crkve, tj., u prvom veku posle Hrista (vidi endnote 4 i 5). U ovom kontekstu, termin apostol nije korišćen kao sinonim za misionara – kao što neki savremeni hrišćani imaju običaj da ga koriste – već na mnogo uži i tradicionalniji način. Niko ne poriče postojanje misionara već radije postojanje misionara koji imaju proročki autoritet jednak kanonskom autoritetu drevnih biblijskih proroka. Poricanje premisa 9 i 10 protivrečilo bi gledištu o završenom kanonu, a to je nešto što bi veoma mali broj fundamentalnih hrišćana podržao. (Za više o odnosu između stanovišta o završenom kanonu i kontinuacionizma vidi odeljak "Kanon i Sola Scriptura" u članku "Kraj harizmatskih darova".) Premisa 11 sledi iz devete i desete. Premisa 12 je neosporna među fundamentalnim hrišćanima. Premisa 13 sledi iz premisa 6, 11 i 12. Zaključak u premisi 14 sledi iz premise 13.

Takođe bi trebalo da se prisetimo da je apostol Pavle naučavao doktrinu o dovoljnosti Svetog pisma u pogledu spasenja; on je rekao Timoteju da Sveto pismo može čoveka "umudriti na spasenje kroz veru koja je u Hristu Isusu".

I budući da iz malena umeš sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje u Hristu Isusu. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen. (2 Tim 3:15-17)

Činjenica da Sveto pismo može spasti čoveka ukazuje na to da su njegova učenja o spasenju dovoljna. Prema tome, imamo izjavu o njegovoj dovoljnosti u stvarima koje se tiču spasenja, što nije mala stvar, imajući u vidu da 95 procenata Svetog pisma ima veze sa soteriologijom – doktrinama koje su potrebne da bi se čovek spasao od duhovne smrti.⁶ Ovo ne znači da je 2. Timoteju 3:15–17 dokaz doktrine Sola Skripture, pošto nisu sve doktrine (kao što su eshatološka doktrina o poslednjim danima, doktrina o paklu itd.) bile potpuno oformljene u vreme pisanja Druge poslanice Timoteju. I pored toga, praktično rečeno, 2. Timoteju 3:15–17 je snažna izjava o dovoljnosti Svetog pisma kao konačnog i nepogrešivog autoriteta u pogledu svih pitanja o doktrinama koje se tiču spasenja. Dakle, nije nam potrebno ništa izvan samog Svetog pisma što bi nam poslužilo kao nepogrešivo uputstvo za spasenje. Drugim rečima, u pogledu svih stvari koje se tiču pitanja spasenja, mi imamo istinu Sola Skripture.

Za istorijsko svedočanstvo o Sola Skripturi, molimo vas pročitajte članak Majkla Patona (Michael Patton): "U odbranu Sola Skripture – deseti deo – istorijska odbrana" ("In Defense of Sola Scriptura – Part 10 – A Historical Defense"), što je deo njegove odlične serije članaka koji brane Sola Skripturu.
[Vratite se na Sadržaj]

Kako je iz pogrešive Crkve mogla da proistekne nepogrešiva Biblija?

Poenta Sola Skripture je u tome da moramo preispitati svaku doktrinu i praksu nepogrešivim standardom Biblije. Naše tradicije i tumačenja mogli bi da budu pogrešni, pa ih stoga ne treba uzimati zdravo za gotovo. Dakle, Crkva je sa svojim tradicijama pogrešiva; nije imuna na greške. Kako je onda pogrešiva Crkva mogla da stvori nešto nepogrešivo kao što je Biblija?

U ovom kontekstu, mi koristimo termin pogrešiva Crkva da bismo ukazali na Crkvu koja nema nepogrešive tumače Biblije. Nepogrešivi tumači jesu osobe koje imaju proročki autoritet bilo da izreknu nova božanska otkrivenja ili da protumače ova otkrivenja. I obratno, Crkva je nepogrešiva ako su neki od njenih članova nepogrešivi tumači. Mi verujemo da je Biblija data posredstvom proroka i apostola, tj., posredstvom nepogrešivih tumača. Prema tome, nije pogrešiva Crkva ta koja je stvorila nepogrešivu Bibliju već nepogrešiva Crkva u periodima proroka i apostola.

Stari zavet je bio dat posredstvom drevnih izrailjskih proroka. Novi zavet je bio dat posredstvom proroka i apostola iz apostolskog perioda Crkve. Crkva više nije nepogrešiva, pošto je osnivački rad apostola i proroka završen krajem prvog veka.⁷
[Vratite se na Sadržaj]

Kako može Biblija biti dovoljan vodič kada nas ne može uputiti u pogledu ispravnog kanona?

1. Pogrešne pretpostavke

Ovo pitanje iznosi pretpostavku da nam Biblija ne može biti vodič u pogledu ispravnog kanona, što je pogrešna pretpostavka. Kao što ćemo videti, Biblija pruža opšte kriterijume koji nam pomažu da prepoznamo koje knjige pripadaju kanonu.

Kanon Svetog pisma je spisak knjiga koji se smatra autoritativnim kao Sveto pismo, skup spisa koji se smatra nepogrešivo autoritativnim. Pitanje ispravnog kanona tiče se izbora knjiga koje se smatraju kanonskim. Šta jednu knjigu čini kanonskom? Odgovor je jednostavan: mora da bude napisana od strane pravog proroka koji ju je napisao pod Božjim nadahnućem. Ovaj odgovor je korolar (prirodna posledica) Argumenta isključivosti proročkog temelja,⁸ što je biblijski argument, tj. argument zasnovan na relevantnim biblijskim tekstovima. Prema tome, Biblija nam daje opšti odgovor na ovo pitanje koji nam pomaže da prepoznamo kanonsku knjigu. Kao posledica toga, pitanje ispravnog kanona svodi se samo na zadatak određivanja koje knjige su napisali Božji proroci. Kako određujemo da li je neku knjigu napisao prorok? Proročko autorstvo knjige se određuje putem pouzdanih istorijskih svedočanstava.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Protestantsko gledište o kanonu

Što se tiče toga koja je knjiga kanonska, mi sledimo protestantsko gledište o kanonu. Prema protestantskom gledištu o biblijskom kanonu, šezdeset šest knjiga sačinjavaju kanon Svetog pisma. Smatra se da je svaka knjiga božanski nadahnuta i, prema tome, napisana od strane pravog proroka.⁹ Biblijski kanon je podeljen na dva dela: Stari zavet i Novi zavet.

U pogledu starozavetnog kanona, protestanti slede jevrejski kanon, koji je formalno ustanovljen od strane jevrejskih rabina krajem prvog veka posle Hrista. Glavni razlog sleđenja ovog kanona jeste to što je Bog izabrao Jevreje kao čuvare hebrejskih svetih spisa (up. Rim. 3:2; 9:4). Dakle, jevrejski rabini predstavljaju izvor pouzdanog istorijskog svedočanstva o formiranju starozavetnog kanona.

Protestantski starozavetni kanon isti je po sadržaju kao jevrejski starozavetni kanon (poznat kao Tanah). Jedina razlika je kako su knjige raspoređene i spojene.

Tanah je takođe poznat kao mazoretski tekst ili mikra. Naziv "Tanah" je hebrejski akronim sastavljen od početnih hebrejskih slova tri tradicionalne potpodele mazoretskog teksta, gde spadaju: Tora ("Učenje", takođe poznato kao Pet knjiga Mojsijevih), Nevim ("Proroci") i Ketuvim ("Spisi") – i otuda TaNaH [slovo "k" na kraju reči postaje "h"]. Naziv "mikra" je hebrejska reč za Tanah, u značenju "ono što se čita", a potiče od reči kara, u značenju "čitati naglas" ("Tanakh", Wikipedia)

Tanah sadrži istih trideset devet knjiga koje su kao standard prihvaćene od strane protestanata danas, ali one su raspoređene drugačije. Savremene verzije Tanaha imaju na spisku trideset devet odvojenih knjiga, kao i protestantski Stari zavet. Tradicionalni jevrejski način računanja trideset devet knjiga kao dvadeset četiri čini se spajanjem dvostrukih knjiga (1. i 2. Samuilova, 1. i 2. Carevima, 1. i 2. Dnevnika i Jezdra i Nemija) i računajući čitav niz dvanaest malih proroka kao jednu knjigu (poznatu kao Dvanaestorica).¹⁰ U Isusovo vreme, ove knjige su se računale kao dvadeset dve, gde se svaka dvostruka knjiga računala kao jedna, dvanaest malih proroka kao celina, a Sudije-Ruta, Jezdra-Nemija i Jeremija-Plač Jeremijin uzimane su zasebno kao jedna knjiga.¹¹ Jevrejski rabini su odbacili Septuagintu (LXX), što je grčka verzija Starog zaveta, zajedno s njegovim dodatnim knjigama (apokrifama), koje nisu deo mazoretskog teksta. (Mazoretski tekst je autoritativni hebrejski tekst jevrejske Biblije koji se smatra gotovo univerzalno zvaničnom verzijom Tanaha.) Pošto jevrejski kanon ne uključuje apokrife, ne sadrži ih ni protestantski Stari zavet.

U pogledu novozavetnog kanona, svi hrišćani slede sabor u Hiponu (393. posle Hrista) i Treći kartaginski sabor (397. posle Hrista). Na ovim dvama saborima, Novi zavet, u obliku kakvog ga znamo danas, kao zbirka dvadeset sedam knjiga, bio je zvanično priznat kao Sveto pismo nadahnuto od Boga. Za ove novozavetne knjige smatralo se da ih je napisao ili apostol ili saradnik apostola. Pomenuta dva sabora predstavljaju pouzdano istorijsko svedočanstvo formiranja novozavetnog kanona, zato što izražavaju gledište većine ranih hrišćana. Takođe verujemo da je Bog vodio rane hrišćane da prepoznaju koja je knjiga bila kanonska, što je dovelo do zvaničnog formiranja kanona na ovim dvama saborima. Verovanje da je Bog vodio rane hrišćane ka zvaničnom formiranju novozavetnog kanona zasniva se na biblijskim obećanjima o božanskom očuvanju Božje reči.

Reči su Gospodnje reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno. Ti ćeš nas, Gospode, odbraniti, i sačuvati nas od roda ovog doveka. (Ps 12:6-7)

Jer je dobar Gospod; milost je Njegova uvek, i istina Njegova od kolena na koleno. (Ps 100:5)

Dela su ruku Njegovih istina i pravda; verne su sve zapovesti Njegove; Tvrde su za va vek veka, osnovane na istini i pravdi. (Ps 111:7-8)

Doznah da šta god tvori Bog ono traje doveka, ne može mu se ništa dodati niti se od toga može šta oduzeti; i Bog tvori da bi Ga se bojali. (Propovednik 3:14)

Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našeg ostaje doveka. ( Isa 40:8)

Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći. (Mat 24:35)

Iz ovoga proizilazi da je Bog taj koji je stvorio novozavetni kanon a ne Crkva, zato što je Bog bio taj koji je uputio Crkvu da prepozna koje su knjige bile proročki nadahnute.

Crkva nije stvorila Bibliju. Njeno nadahnuće je božansko, ne crkveno. Ona stoji ili pada zbog svog odnosa s Bogom, ne sa Crkvom. Štaviše, bilo kakvo zvanično delovanje Crkve je kasno. Ne nalazimo ga pre poslednjeg dela četvrtog veka. Međutim, dotada je kanon – sa svim svojim namerama i ciljevima – već bio utvrđen.¹²

Stiven Vurvind (Stephen Voorwinde) zapaža značaj upotrebljenih reči u saborskim odlukama:

Sam izbor reči u saborskim odlukama takođe je značajan ovde. Ove odluke nikada nisu u ovom obliku: "Ovaj sabor odlučuje da odsada ove i ove knjige treba da budu kanonske." Crkva nikada nije pokušala da uspostavi kanon. Crkva nije dala autoritet kanonu, ona je zapravo potvrdila njegov autoritet. Otuda saborske odluke imaju ovaj oblik: "Ovaj sabor objavljuje da su ovo knjige za koje se uvek smatralo da su kanonske." Bilo bi, dakle, istinitije reći da je kanon izabrao sebe nego da ga je Crkva izabrala. Kanon je nešto u samoj Knjizi, nešto što joj je Bog dao, a ne poseban status koji joj je Crkva dodelila.¹³

[Vratite se na Sadržaj]

Sola Skriptura i pogrešivost ljudskog tumačenja

1. Potreba za nepogrešivom institucijom?

Važna posledica Sola Skripture jeste da je naše tumačenje Svetog pisma pogrešivo – mi možemo pogrešiti u našem razumevanju Božjeg otkrivenja. Upravo zbog naše pogrešive prirode i našeg ograničenog znanja, postoje neslaganja u tumačenju Svetog pisma, naročito u pogledu doktrine: da li je određena doktrina naučavana u Bibliji, npr. kalvinizam nasuprot arminijanizmu, božanski determinizam nasuprot otvorenom teizmu, stanovište anabaptista o krštenju nasuprot stanovištu protestanata, itd.

Kako može Sveto pismo biti dovoljan vodič posmatrano u svetlu naših pogrešivih tumačenja i neslaganja? Ako je naše razumevanje Božjeg otkrivenja pogrešivo, kako možemo biti sigurni da je naše razumevanje ispravno? Ne iziskuje li to potrebu za institucijom u Crkvi koja nudi nepogrešiva autoritativna tumačenja Svetog pisma, kao što su npr. rimokatolički Magisterijum, vaseljenski sinodi, itd.? Nazovimo takvu instituciju nepogrešivom institucijom. Pitanje je da li je nama potrebna nepogrešiva institucija da nas čuva od pogrešnog tumačenja Svetog pisma.

Sledeće crkve naučavaju da postoji potreba za nepogrešivom institucijom usled svog odbacivanja Sola Skripture:

• Rimokatolička crkva
• Istočne pravoslavne crkve
• Orijentalne pravoslavne crkve
• Istočne katoličke crkve
• Asirijska crkva istoka
• Hrišćani sv. Tome (takođe poznati kao malabarski hrišćani), koji su još podeljeni u četiri grupe:
  • Siromalabarski
  • Siromalankarski
  • Sirijski jakobiti
  • Hrišćani crkve Mar Toma

Mi ćemo zato u ovom članku oslovljavati ove crkve terminom katoličko-pravoslavne crkve. Zanimljivo je zapaziti da postoji podela i neslaganje među crkvama koje odbacuju Sola Skripturu, imajući u vidu činjenicu da je upravo želja da se sačuva jedinstvo podstakla njihovo odbacivanje Sola Skripture. Prema tome, čini se da nepogrešiva institucija, ili nepogrešivi autoritet, ne može sačuvati apsolutno jedinstvo u Crkvi. U narednom odeljku pažljivije ćemo pogledati podele u katoličko-pravoslavnim crkvama – podele koje imaju fundamentalno drugačiji karakter od onih među crkvama koje se drže načela Sola Skripture.

Katoličko-pravoslavne crkve insistiraju na svom apostolskom nasleđu: na tvrdnji da njihovi episkopi (biskupi) predstavljaju direktnu, neprekinutu liniju kontinuiteta od apostola Isusa Hrista. Prema ovom učenju, episkopi poseduju određena posebna ovlašćenja koja su im predata od apostola; ova se sastoje prvenstveno u pravu da se konfirmišu crkveni članovi, da se rukopolažu sveštenici, da se postavljaju drugi episkopi, i da se vlada nad sveštenstvom i crkvenim članovima u njihovoj parohiji (oblast koja se sastoji od nekoliko crkvenih zajednica).¹⁴ Međutim, treba napomenuti da se ne drže samo katoličko-pravoslavne crkve doktrine apostolskog nasleđa; Švedska luteranska crkva i anglikanske crkve takođe prihvataju istu doktrinu i veruju da jedinu pravu službu obavljaju episkopi čije je zaduženje preneto nasleđem od apostola. Ovo, međutim, ne znači da svaka od ovih grupa neophodno prihvata obrede drugih grupa kao legitimne. Rimokatolici, na primer, uopšteno smatraju obrede Istočnih pravoslavnih crkava za legitimne, dok u isto vreme ne prihvataju anglikanske obrede.¹⁵

Ako se smatra da je apostolsko nasleđe nepogrešiva institucija¹⁶ koja čuva jedinstvo Crkve, onda je jadno uspela u svom poslu, gledajući u svetlu razdora crkvi koje tvrde da njihovo poreklo vodi sve do Dvanaest apostola. Međutim, nije neophodno držati se uverenja da je apostolsko nasleđe nepogrešiva institucija, pošto izvesne luteranske crkve prihvataju i načela Sola Skripture i doktrinu apostolskog nasleđa. Prema protestantskom shvatanju, apostolsko nasleđe je nasleđe izvornog apostolskog učenja.

Iz protestantske perspektive, ovaj autoritet i ovo učenje ne ogleda se u neprekinutoj liniji nasleđa već u svom učenju koje se nalazi u Svetom pismu. Drugim rečima, protestanti veruju u apostolsko nasleđe, ali veruju da se ovo nasleđe tiče učenja a ne nužno osobe.¹⁷

Još jedan kandidat za status nepogrešive institucije jeste institucija ekumenskih sabora (ili sinoda). Uopšte uzev, crkveni sabor (ili sinod) je sastanak episkopa sazvan da bi se raspravila i utvrdila pitanja crkvene doktrine i prakse. Ako bi se na crkvenom sastanku našli episkopi cele hrišćanske Crkve, takav sabor je označavan kao vaseljenski (ekumenski). Pa ipak, postoje neslaganja među hrišćanima koji tvrde da imaju apostolsko nasleđe u pogledu toga koje odlike treba da budu sastavni deo vaseljenskih sabora. Na primer, prema rimokatoličkoj doktrini, sabor nije vaseljenski bez prisustva pape, niti su njegove odluke obavezujuće dok ne budu zvanično objavljene od strane pape. Sve druge crkve hrišćanstva odbacile bi takvu doktrinu.

Naredni odeljci oslovljavaju ove probleme svojstvene gledištu da postoji potreba za nepogrešivom institucijom.
[Vratite se na Sadržaj]

2. Problemi sa izvorom nepogrešivosti ljudskih institucija

Problem sa nepogrešivošću ljudskih institucija u postapostolskoj eri Crkve jeste da ne postoji punovažan izvor njihove nepogrešivosti. Jedino jemstvo koje može da osigura nepogrešivost jeste ako su članovi te institucije proroci. Jedino proroci imaju autoritet da izreknu nepogrešive, istinite izjave. Može se dokazati da bi biblijski kanon bio otvoren kada bi proročka služba i dalje bila na snazi.¹⁸ Takođe se može dokazati da ako prihvatimo kontinuacionizam u pogledu proročke službe, bili bismo promorani da prihvatimo gledište da novi proroci imaju isti autoritet kao kanonski proroci, poput Jeremije i apostola Jovana.¹⁹ Nova otkrivenja data preko savremenih proroka imala bi kanonske odlike, tj. mogla bi da se smatraju kao sveta i nepogrešiva. Međutim, izgledi za osnivanje nepogrešive institucije su nemogući ako više nema proroka. Pa ipak, zašto ne bi nepogrešivu instituciju mogli da predstavljaju ekumenski sabori (ili sinodi), ili zašto ne bi mogla da bude u formi apostolskog nasleđa?

Istorija crkve nas uči da institucija apostolskog nasleđa nije sačuvala crkvu od doktrinarnih neslaganja među svojim episkopima. S druge strane, vaseljenski sabori su bili oformljeni upravo da bi se pronašla rešenja za brojne doktrinarne sukobe među episkopima. Iz tog razloga, nećemo se posebno osvrtati na doktrinu apostolskog nasleđa nego ćemo se radije osvrnuti na vaseljenske sabore, i na to da li oni mogu imati ulogu nepogrešive institucije koja ima vlast da uspešno vodi crkvu ka jedinstvu. Naš odgovor na pitanje o vaseljenskim saborima je negativan zbog sledećeg razloga: nema jemstva da će Bog uvek voditi članove sabora da dođu do pravih odluka.

Da li je svaki crkveni sinod (sabor) nepogrešiv? Da li je Sveti Duh "dužan" da se spusti na učesnike sabora, jednostavno zato što oni koji su okupljeni jesu episkopi? Samo zato što Sinod nastoji da bude prozvan i priznat kao "Vaseljenski", da li to znači da je Sveti Duh zato "dužan" da učini pravosnažnim odluke sabora? Da li su odluke crkvenog sinoda obavezujuće za hrišćane – kao zapovesti generala svojim podređenima – ako su te odluke u sukobu s Verom i doktrinom crkve do tog vremena?²⁰

Ima mnogo jasnih primera ekumenskih sabora koji nisu bili vođeni od Boga, gde su sinodske odluke bile u potpunoj protivrečnosti s prethodnim sinodskim odlukama. Na primer, na Prvom nikejskom saboru (325), koji se takođe smatra za prvi vaseljenski sabor hrišćanske Crkve, nikejsko načelo verovanja je formulisano i arijanizam²¹ je bio osuđen kao jeres. Međutim, na četiri crkvena sabora održana u Sirmijumu (347, 351, 357. i 358) arijanizam je dobio podršku.²² Na dvostrukom saboru u Riminiju i Seleukiji (takozvanim "dvojnim sinodima") koji je 359. god. sazvao car Konstancije - i sam uvereni arijanista - u cilju okončanja spora oko arijanizma, arijansko načelo verovanja još jednom je bilo prihvaćeno, što je bilo u suprotnosti sa Prvim nikejskim saborom.²³

Međutim, neko bi mogao prigovoriti ističući da su odluke koje su bile donete na crkvenim saborima u Sirmijumu i na dvojnim sinodima bile osuđene na Prvom konstantinopoljskom saboru, gde je nikejsko načelo verovanja ponovo stupilo na snagu. Neko bi još mogao da istakne da ovi proarijanski sabori nisu bili smatrani vaseljenskim saborima. Na takve prigovore mogli bismo da odgovorimo pitanjem: "Po kojim kriterijumima bi proarijanskim saborima trebalo uskratiti status vaseljenskih sabora?" Oni očigledno nisu bili lokalni sabori već sabori na koje su svi episkopi Rimskog carstva bili pozvani od strane samog cara. Dakle, zašto ne bismo smatrali ove proarijanske sabore vaseljenskim? Šta čini Prvi nikejski sabor vaseljenskim, za razliku od ovih proarijanskih sabora? Doktrinarni kriterijum, koji kaže da su ovi sabori širili lažnu nauku, ne može se koristiti (pod pretpostavkom da je Sola Skriptura pogrešan princip), zato što je čitava poenta sa vaseljenskim saborima u tome da oni deluju kao konačni autoritet o doktrinarnim pitanjima, ili kao krajnje uporište za rešenje doktrinarnih sporova. Institucija ekumenskih sabora uzima ulogu konačnog sudije u pogledu istine baš zato što se odbacuje dovoljnost Biblije kao konačnog sudije u pogledu istine. Dakle, u ovom kontekstu, problem sa kojim se suočavaju katolički i pravoslavni hrišćani kada odbacuju validnost proarijanskih sabora jeste što za takvo odbacivanje čini se nemaju nikakvih osnova. Po kojim osnovama se arijanizam može odbaciti kada imamo kontradiktorne crkvene sabore povodom ovog pitanja? Pozvati se na Bibliju bilo bi problematično, zato što obe skupine tvrde da Biblija nije dovoljna da razreši ovo pitanje. Međutim, ako je Biblija dovoljna da razreši ovo pitanje, putem primene ispravnih načela tumačenja, onda je izlišno pozivati se na saborski autoritet.

Naredni mogući prigovor na naše istorijsko zapažanje jeste da su proarijanski sabori bili pristrasni zbog političkog uticaja proarijanskog cara Konstancija. Međutim, isto se može reći o Prvom konstantinopoljskom saboru, pošto je car Teodosije, koji je bio veliki pristaša nikejskog načela verovanja, sazvao Prvi konstantinopoljski sabor. On i njegova supruga vodili su snažnu kampanju za okončanje arijanizma.

Treba zapaziti da je nikejski sabor bio neuspešan u okončavanju kontroverze u pogledu hristologije, pošto su arijanizam i semiarijanizam bili dve glavne sile u četvrtom veku; mnogi episkopi istočnih provincija dovodili su u pitanje izbor reči u nikejskom načelu verovanja. Nikejsko načelo verovajanja uči da Sin Božji deli istu božansku prirodu kao Bog. Upravo je ovaj pojam istovetnosti, na grčkom homousija, bio osporavan.²⁴ Prema tome, Prvi vaseljenski sabor nije bio smatran dovoljno autoritativnim da okonča sve hristološke sporove povodom Hristove božanske prirode. Kao posledica toga, katolički i pravoslavni hrišćanin se suočava sa istim problemom razdora usled nedovoljnosti vaseljenskih sabora – tj. njihovog nepogrešivog pravila vere – da okonča sve sporove.

Ovo pokazuje da postoji fundamentalno neslaganje u pogledu toga koje sabore treba smatrati vaseljenskim; ovo neslaganje je fundamentalnog karaktera, jer se u krajnjem smislu tiče pitanja pravila vere, što je glavna tema narednog odeljka.

Poenta jeste da nema jemstva da je Bog vodio episkope na ekumenskim skupovima da dođu do ispravnih doktrinarnih zaključaka. Ova poenta je validna, uzimajući u obzir činjenicu da nema neutralnog doktrinarnog osnova za poricanje vaseljenskog statusa onim saborima koji su proklamovali lažne doktrine, kao što su proarijanski sabori. Prema tome, zaključak svega dosad rečenog o ovome jeste da se nepogrešiva institucija ne može osnivati na odlukama vaseljenskih sabora.

Potpuno je ironično to što je glavni pokretački faktor odbacivanja Sola Skripture sam problem doktrinalnih nesloga koje su takođe prisutne među katoličkim i pravoslavnim hrišćanima. Prema tome, katoličko-pravoslavno opovrgavanje Sola Skripture je samoopovrgavajuće, s obzirom da se ono zasniva na činjenici doktrinalnih nesloga, jer nisu ni vaseljenski sabori dovoljna zaštita od razdora među hrišćanima. Poenta nedovoljnosti vaseljenskog sabora kao zaštitnika od doktrinarne nesloge može biti generalizovana, što znači da nepogrešivost nije jemstvo apsolutnog jedinstva u Crkvi. Ova opšta poenta je tema narednog odeljka.
[Vratite se na Sadržaj]

3. Neslaganja katolika i pravoslavaca u poređenju s neslaganjem među pristalicama Sola Skripture

Glavni prigovor katolika i pravoslavaca protiv Sola Skripture jeste da Sveto pismo samo po sebi ne može da sačuva Crkvu od razdora i doktrinarnih neslaganja. Međutim, pristalica Sola Skripture može isto tako da ukaže na to da je Sveto pismo zajedno sa navodno nepogrešivom institucijom (ili nepogrešivim tumačem) takođe nemoćno da sačuva Crkvu od podela.

Sveto pismo je jedino pravilo vere za hrišćane koji prihvataju načelo Sola Skripture. S druge strane, hrišćani koji odbacuju Sola Skripturu imaju drugačije pravilo vere. Kardinalni problem za katoličke i pravoslavne hrišćane jeste definisanje vlastitog pravila vere. U procesu definisanja ovog pravila, ima mnogo podela među njima. To ima za posledicu da su se podelili na nekoliko crkava sa posebnim formama obreda i crkvenim vlastima.²⁵ Evo nekih problema po kojim se dele katoličko-pravoslavne crkve:

• pitanje koje sabore treba slediti
• pitanje koji od njih su nepogrešivi
• neslaganja povodom crkvenih vlasti

Na primer, Orijentalne pravoslavne crkve slede jedino prva tri ekumenska sabora nepodeljene Crkve, dok Istočne pravoslavne crkve slede sedam vaseljenskih sabora.²⁶ Sve ove crkve tvrde da njihovo poreklo vodi sve do apostola, ali se ipak ne slažu u pogledu temeljnih pitanja pravila vere. Prema tome, vidimo da (tobožnje) apostolsko nasleđe ne može da sačuva Crkvu od podela.

Tip neslaganja koji smo razmatrali gore bilo je neslaganje u grupi crkvenih organizacija. Međutim, ima mnogo sporova i unutar svake crkvene organizacije. Na primer, ima podela među rimokatolicima.

Katolici se ne slažu jedni s drugima. (...) Neki tumače Bibliju više alegorijski, neki doslovnije. Neki su kreacionisti i veruju da je Zemlja mlada planeta. Neki su evolucionisti i veruju da je Zemlja jako stara. Neki veruju da je papska nepogrešivost primenjena dvaput u crkvenoj istoriji. Drugi veruju da je primenjivana mnogo češće. Katolici se ne slažu jedni s drugima povodom predestinacije, spasenja onih koji nisu katolici, povodom toga koji gresi su smrtni, povodom eshatologije, duhovnih darova, i još mnogo drugih pitanja.²⁷

U poređenju sa protestantskim neslaganjima, rimokatolici nisu ni u kakvoj prednosti.

Kao što ortodoksni katolici dobro znaju, skandal liberalizma velik je unutar katoličke crkve kao i izvan nje. Kada katolički branioci tvrde da ima značajno više doktrinarnog slaganja među katolicima nego među protestantima, oni mora da misle na ortodoksne katolike i sve protestante (ortodoksne i neortodoksne) – što, naravno, nije pravično poređenje. Tek kada neko odluči da uporedi stvari kao što su način krštenja i ko može biti kandidat za krštenje, crkvene vlasti, stanovišta o euharistiji, i druge manje bitne doktrine, može se reći da postoje veće razlike među ortodoksnim protestantima.

Međutim, kada uporedimo razlike kod ortodoksnih katolika i ortodoksnih protestanata ili kod svih katolika i svih protestanata povodom mnogo bitnijih doktrina, tada katolicizam nije u značajnoj prednosti. Ova činjenica poništava vrednost navodne nepogrešivosti učenja Magisterijuma u rimokatoličkoj crkvi. U stvarnosti, čini se da su protestanti podjednako kao i katolici složni u pogledu suštinskih doktrina, imajući jedino nepogrešivu Bibliju, bez nepogrešivih tumača Biblije!²⁸

Džejson Engver (Jason Engwer) izneo je zanimljivo zapažanje povodom rimokatoličke primedbe o podelama među pristalicama Sola Skripture. Rimokatolički branioci vrlo su brzi da istaknu kako među pristalicama Sola Skripture ima brojnih podela, dok u rimokatoličkoj crkvi vlada jedinstvo. Međutim, takvo poređenje je pogrešno, pošto rimokatolici upoređuju jednu organizaciju s grupom organizacija. Očekivali bismo da jedna organizacija ima veće organizaciono jedinstvo od grupe organizacija. Međutim, kada poredimo jednu organizaciju s drugom, rimokatolička crkva nije u prednosti.

Kada protivnici sola skripture ukažu na veliki broj različitih organizacija koje zastupaju sola skripturu, pa uporede to s jedinstvom među članovima svoje organizacije, oni prave loše poređenje. Ono što oni govore je sledeće: "Naša organizacija ima bolje organizaciono jedinstvo nego grupa vaših organizacija." Naravno da ima. Jedna organizacija uvek ima, po definiciji, bolje organizaciono jedinstvo nego grupa organizacija. I ne može biti nikako drugačije. Nema veliku težinu reći da katolici, na primer, imaju organizaciono jedinstvo jedni s drugima, a da ga evanđeoski hrišćani nemaju. Po definiciji, biti katolik podrazumeva da neko pripada rimokatoličkoj denominaciji. Bilo bi nemoguće da rimokatolici nemaju organizaciono jedinstvo jedni s drugima. Slično tome, svaki član baptističke ili metodističke denominacije ima organizaciono jedinstvo sa svakim drugim članom te organizacije. Ipak, unutar svake organizacije, uključujući i one koje odbacuju sola skripturu, može biti svakojakih neslaganja među liberalima, umerenima i konzervativcima.²⁹

Postoji mnogo ozbiljnije neslaganje među rimokatolicima, poput sledećeg, koje pokazuje da su pristalice Sola Skripture zapravo u prednosti:

Istina je da grupe kao što su rimokatolicizam i pravoslavlje imaju neslaganja među sobom, baš kao što ima neslaganja među onima koji se drže sola skripture. U tom smislu, svi mi smo u jednakom položaju. Međutim, ima još jedan aspekt u kojem su pristalice sola skripture zapravo u prednosti.

Evanđeoski hrišćani se slažu povodom toga šta je njihovo pravilo vere.  Oni slede kanon Svetog pisma od 66 knjiga. Ali šta je pravilo vere među onima koji odbacuju sola skripturu? Ne samo da se ne slažu u tumačenjima svog pravila vere, kao što je slučaj među zastupnicima sola skripture, već se na prvom mestu ne slažu među sobom o tome šta je njihovo pravilo vere. Katolici se, na primer, ne slažu među sobom o tome koje su papske naredbe, saborske odluke, itd. nepogrešive a koje nisu. Ne samo da se katolici ne slažu jedni s drugima u tumačenju svog pravila vere nego se takođe ne slažu o kanonu tog pravila vere. Katolik, Istočni pravoslavac, ili anglikanac mogao bi da kaže kako poštuje "crkvu" ili "tradiciju", ali nije u stanju da definiše šta je to u stvari. On ne može da citira nešto što se može porediti sa evanđeoskim kanonom od 66 knjiga.

Ako ne mogu čak ni da definišu šta je njihovo pravilo vere, a nema posebnih, uverljivih dokaza da je njihovo pravilo vere nepogrešivo – šta god ono bilo – nisu li oni u još goroj situaciji od evanđeoskih hrišćana koje kritikuju? (…) Stoga postavljam ovo pitanje protivnicima sola skripture. Šta je vaše pravilo vere, i kako ga možete potvrditi i protumačiti a da se ne suočite sa istim poteškoćama koje kritikujete u vezi sola skripture?³⁰

Džuli Stejpls (Julie Staples) iznosi slično zapažanje u svojoj debati sa Apoloniom Latarom (Apolonio Latar) o rimokatoličkoj koncepciji tradicije:

Činjenica je: rimokatolički pojam tradicije nikada nije definisan precizno od strane rimokatoličkih pobornika. Umesto toga, tradicija je veoma nejasan i promenljiv termin koji poprima onakav oblik kakav je u datom trenutku potreban braniocu katolicizma.

(...)

Obično primećujemo da se rimokatolici pozivaju na tradiciju jedino u opštem smislu. Njihovo pozivanje na tradiciju nikada ne izlazi iz ovih okvira, što nas ostavlja da se upitamo da li postoji nekakav vanbiblijski Pavlov ili Jovanov oblik tradicije. Neko bi pomislio da su najvažnije doktrine takve tradicije sačuvane i da se lako mogu opisati u glavnim crtama; drugim rečima, da bih ja mogla pouzdano da povežem dogme o Mariji s Pavlovim učenjem, s vanbiblijskom tradicijom, itd. Ovo stavlja rimokatolike u prilično nezgodan položaj; jer ako ne mogu sažeto da definišu tradiciju, onda ne postoji način da znamo da je neko odan toj tradiciji. Stoga možemo izvući zaključak da "Tradiciji" nedostaje pouzdan dokaz apostolskog nasleđa. Kako onda rimokatolik može biti siguran da je to nadahnuto pravilo vere?³¹

Robert Godfri (Robert Godfrey) raspravlja na sličan način:

Naši rimokatolički oponenti pridaju veliku važnost tradiciji, ali zapravo nikako neće da definišu tradiciju ili vam kažu koji je njen sadržaj. Tradicija je reč koja se može koristiti na različite načine. Može ukazivati na školu razumevanja Svetog pisma, kao što je luteranska tradicija. Može ukazivati na tradicije – navodno od apostola – kojih nema u Bibliji. Može ukazivati na razvojne tradicije u istoriji crkve koje svakako nisu drevne po svom poreklu. Uobičajeno je u [spisima] drevnih crkvenih otaca da reč "tradicija" ukazuje na standardno tumačenje Biblije među njima. A mi protestanti cenimo takvu tradiciju.³²

Očigledno je da postoje podele među rimokatolicima i da je bilo brojnih raskola usled unutarkatoličkih sporova. U nekim periodima bilo je čak dvojice papa! Tokom istorije katoličke crkve bilo je mnogo sporova, koji su vodili  do mnogih raskola (šizmi): Nestorijanski raskol, kalcedonski raskol, Fotijev raskol, Istočno-zapadni raskol, Zapadni raskol, itd. Istočno-zapadni raskol, na primer, navodi na pitanje: zašto ne bismo sledili Istočnu pravoslavnu crkvu, koja se takođe poziva na apostolsko nasleđe? Kako da odredimo koja je tradicija ona prava?

Istorijska činjenica o raskolima je slikovit primer brojnih unutarkatoličkih sporova među biskupima i kardinalima. Na primer, Zapadni raskol (ili papski raskol) bio je prouzrokovan unutarkatoličkim sporovima među kardinalima zbog političke moći. Sama ova činjenica pokazuje da katolička tradicija nije imuna na podele i sporove, te kao takva, čini se da je nedovoljno autoritativan vodič za Crkvu. Vrlo je upečatljivo da rimokatolička primedba protiv sledbenika Sola Skripture koja ističe njihovu neslogu zapravo samoopovrgavajuća, imajući u vidu činjenicu da sama katolička tradicija nije imuna na neslaganja među svojim biskupima i kardinalima. Kao što Piter Rakman (Peter Ruckman) pronicljivo zapaža:

Nepogrešive pape često su imali poteškoće da se slože u tome šta je nepogrešivo a šta nije.

Aleksandar V je rekao da je Gregorije XII jeretik (Catholic Encyclopedia, I, str. 28); Klement VII spalio je sve katoličke biblije koje je odobrio papa Siksto V (Catholic Encyclopedia, II, str. 411, 412; XIV, str. 110); Klement XI osudio je sve predloge Pija X (Catholic Dictionary, str. 82).³³

Što se tiče jezuitskog misionarskog rada u Kini, Rakman zapaža sledeće:

U Kini Jezuiti su prihvatali svakojake paganske ceremonije i prakse da bi što brže stekli "obraćenike". Kad su to činili, neki od dominikanaca i franciskanaca prigovarali su tome; njih je podržavao nepogrešivi papa (Inoćentije X, 1645), ali je tu odluku odmah poništio drugi nepogrešivi papa (Aleksandar VII, 1656).³⁴

Da, rimokatolička crkva ima jedinstvo, ali imaju ga i druge hrišćanske tradicije, kao što su različite anabaptističke: menoniti, huteriti, bohemijska braća, slobodna braća, evanđeoski baptisti, itd. Neslaganja između anabaptističkih grupa hrišćana zaista su neznatna; u stvari, podele među hrišćanima anabaptističke i Bratske tradicije mogu se uporediti s onima među brojnim rimokatoličkim redovima. Ove grupe poštuju jedni druge i mogu imati zajedništvo jedni s drugima. Oni takođe imaju dugu zajedničku istoriju teškog progonstva od strane rimokatolika i protestanata. Ono što je zajedničko svim ovim grupama jeste pacifizam – njihovo odbijanje da idu u rat protiv ljudi drugih veroispovesti, što može biti pripisano njihovoj poslušnosti Hristovoj Besedi na gori.

Prema tome, na kraju završavamo pitanjem o tumačenju: čije tumačenje je ispravno? Rimokatoličko odbacivanje Sola Skripture je, uostalom, stvar tumačenja istog Svetog pisma koje je prihvaćeno kao apsolutno nepogrešivo.
[Vratite se na Sadržaj]

4. Apsolutno jedinstvo nasuprot fundamentalnom jedinstvu

Videli smo da niti Sveto pismo samo po sebi niti Sveto pismo zajedno sa "nepogrešivim tumačem" ne može sačuvati Crkvu od doktrinarnih podela. Međutim, jesu li podele u suštini loše? Nisu, dok god se održava fundamentalno jedinstvo Crkve. Stvar je u tome da mi nismo zabrinuti za apsolutno jedinstvo već za fundamentalno jedinstvo Crkve. Apsolutno jedinstvo Crkve ne dopušta bilo kakvo razmimoilaženje u mišljenju povodom doktrine i prakse Crkve, dok fundamentalno jedinstvo Crkve dopušta neznatna neslaganja, tj., neslaganja u neznatnim ili sekundarnim pitanjima. Kako se čuva fundamentalno jedinstvo Crkve? Odgovor je vrlo jednostavan: osnovni principi tumačenja osigurava fundamentalno jedinstvo Crkve. Kao što ispravan argument sledi principe logike, tako i razumno tumačenje sledi osnovne principe tumačenja.
[Vratite se na Sadržaj]

Zaključak

Videli smo da je Sola Skriptura biblijski zasnovan princip i da je lako opovrgnuti prigovore protiv njega. Takođe smo videli da glavna primedba Sola Skripturi jeste samoopovrgavajuća: podele među pristalicama načela Sola Skripture ne mogu biti razlog za odbacivanje tog načela, uzimajući u obzir brojne podele među katoličko-pravoslavnim hrišćanima (gde se termin katoličko-pravoslavni hrišćani odnosi kako na rimokatoličke tako i na mnoge različite pravoslavne tradicije; pogledajte spisak katoličko-pravoslavnih crkava na početku odeljka "Sola Skriptura i nepogrešivost ljudskog tumačenja" i endnotu 25). Katoličko-pravoslavne podele slikovito pokazuju da "nepogrešivi tumač" ne može obezbediti jedinstvo Crkve. Takođe smo videli da tradicije koje se drže Sola Skripture imaju onoliko jedinstva koliko i rimokatolička crkva. Štaviše, nije cilj održati apsolutno jedinstvo Crkve, gde nije dozvoljeno nikakvo razmimoilaženje u mišljenju, već je cilj radije očuvati fundamentalno jedinstvo Crkve, gde su dopuštena neznatna neslaganja, ali ne neslaganja o temeljnim doktrinama. Drugim rečima, dok god je očuvano fundamentalno jedinstvo, doktrinarna neslaganja o sporednim pitanjima su dopuštena. Biblija pruža dovoljno smernica za hrišćane da čuvaju fundamentalno jedinstvo Crkve. Takođe smo videli kako se fundamentalno jedinstvo Crkve održava, naime, sleđenjem zdravih načela tumačenja Svetog pisma.
[Vratite se na Sadržaj]

Endnote

¹ Postapostolska Crkva je Crkva u periodu posle smrti poslednjeg apostola. To je period koji počinje krajem prvog veka i koji se završava uzećem Crkve u budućnosti. [Povratak na tekst]

² Michael Patton, section "Solo Scriptura" in: "In Defense of Sola Scriptura - Part One - Authority Across the Spectrum" [Povratak na tekst]

³ Ibid. [Povratak na tekst]

⁴ Deveta premisa je nezavisna od pretpostavki cezacionista, tj. pretpostavka da su natprirodni darovi Sv. Duha prestali posle apostolskog perioda crkve (apostolski period crkve jeste prvi vek posle Hrista). Suprotno cezacionizmu jeste kontinuacionizam, tj. doktrina da su natprirodni darovi Sv. Duha i dalje prisutni u postapostolskoj crkvi. Većina kontinuacionista složila bi se da je služba apostola prvenstveno bila vezana za svedočenje o Hristovom telesnom vaskrsenju, te je stoga to bila jedinstvena služba moguća jedino u apostolsko doba Crkve, tj., u prvom veku posle Hrista. Kao što je gore napomenuto, postapostolska Crkva je Crkva u periodu posle smrti poslednjeg apostola. To je period koji počinje krajem prvog veka i koji se završava uzećem Crkve u budućnosti. Za više o apostolskoj službi vidi odeljak "Apostolstvo i svedočanstvo o Hristovom vaskrsenju". [Povratak na tekst]

⁵ Deseta premisa je nezavisna od pretpostavki cezacionista. Većina kontinuacionista složila bi se da nema više proroka koji mogu da izreknu kanonska proroštva. Za objašnjenje pojmova "cezacionizam" i "kontinuacionizam", vidi gornju endnotu 4. [Povratak na tekst]

⁶ Spasenje od duhovne smrti je spasenje od pakla, tj. večnog odvojenja od Boga. [Povratak na tekst]

⁷ Ako vas zanima pitanje o prestanku harizmatskih darova, pogledajte naš članak "Kraj harizmatskih darova" i naš doprinos članku na Vikipediji "Cessationism versus Continuationism". [Povratak na tekst]

⁸ Pogledajte odeljak "Da li Biblija naučava Sola Skripturu?", gde je ovaj argument prvi put naveden. [Povratak na tekst]

⁹ Prema takvom gledištu, sve knjige Starog zaveta bile su date putem proročkog nadahnuća, up. 2. Timoteju 3:16. Isto tako, sve knjige Novog zaveta bile su napisane putem božanskog nadahnuća, što znači da su bile proročki nadahnute. Prema našem gledištu o apostolskoj službi, svi apostoli su imali dar proroštva, pa su stoga oni bili i proroci. Oni pisci koji nisu bili apostoli bili su bliski saradnici apostola, i bili su osposobljeni darom proroštva. Evanđelista Marko je bio saradnik i apostola Pavla i apostola Varnave, up. Dela 14:14, Dela 12:25, Dela 15:37–40, Kol. 4:10, 2. Tim. 4:11. Evanđelista Luka bio je saradnik apostola Pavla, up. 2. Tim. 4:11. [Povratak na tekst]

¹⁰ Vidi Richard Amiel McGough, "Christian OT and the Jewish Tanakh" [Povratak na tekst]

¹¹ Vidi Robert C. Newman, "The Council of Jamnia and The Old Testament Canon". [Povratak na tekst]

¹² Leon Morris, "Canon of the New Testament," The Encyclopedia of Christianity, volume 2, edited by G.G. Cohen, Marshallton, Delaware: The National Foundation for Christian Education, 1968, 337, quoted in: Stephen Voorwinde, "The Formation of the New Testament Canon." [Povratak na tekst]

¹³ Stephen Voorwinde, "The Formation of the New Testament Canon.", section B2 "The Role of the Church." [Povratak na tekst]

¹⁴ "apostolic succession." Encyclopaedia Britannica. Encyclopaedia Britannica Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopaedia Britannica, 2010. [Povratak na tekst]

¹⁵ Ibid. [Povratak na tekst]

¹⁶ Na primer, ako se tvrdi da je autoritet Dvanaestorice apostola nasleđen i ako se smatra da je ovaj autoritet nepogrešiv, onda bi apostolsko nasleđe bilo smatrano za nepogrešivu instituciju. Rimokatoličko gledište o sukcesiji rimokatoličkih papa primer je takve nepogrešive vrste apostolskog nasleđa. [Povratak na tekst]

¹⁷ Michael Patton, "In Defense of Sola Scriptura - Part Six - Apostolic Succession?". [Povratak na tekst]

¹⁸ Za argumente cezacionista koji pokazuju da bi biblijski kanon bio otvoren kada bi proročka služba proroka i dalje bila na snazi, pogledajte odeljke "Proročka služba (Korolar iz biblijskih zapažanja)" i "Proroštvo i kanon" u članku: "Kraj harizmatskih darova". Za objašnjenje pojma "cezacionizam", vidi gornju endnotu 4. [Povratak na tekst]

¹⁹ Idem [Povratak na tekst]

²⁰ Veb sajt pravoslavnih hrišćana Svetog manastira Pantokratora, "Are all Ecclesiastic Synods Valid/Infallible?" [Povratak na tekst]

²¹ Arijanizam je doktrina koja je prvi put izneta u četvrtom veku od strane aleksandrijskog sveštenika Arija. Ona je tvrdila da Hrist nije istinski božanski, već da je stvoreno biće. Doktrina suprotna arijanizmu je trinitarizam, koji tvrdi da se Božije Biće sastoji od tri različite božanske osobe: Oca, Sina i Svetoga duha. Svaka od ovih osoba božanstva jeste nestvorena i večna. [Povratak na tekst]

²² Vidi Vikipedijin članak "Council of Sirmium". [Povratak na tekst]

²³ Vincent McCann, "What Happened After Arius?". Takođe vidi članak objavljen na sajtu Svetog manastira Pantokratora: "Are all Ecclesiastic Synods Valid/Infallible?". [Povratak na tekst]

²⁴ Arijanizam uči da Sin nije sličan (anhomoios) Ocu, dok semiarijanizam uči da je Sin sličan (homoios) Ocu. [Povratak na tekst]

²⁵ Da ponovimo spisak crkava koje odbacuju načelo Sola Skripture i koje tvrde da imaju apostolsko nasleđe: (1) Rimokatolička crkva, (2) Istočne pravoslavne crkve, (3) Orijentalne pravoslavne crkve, (4) Istočne katoličke crkve, (5) Asirijska crkva istoka i (5) Hrišćani sv. Tome (takođe poznati kao malabarski hrišćani), koji su još podeljeni u četiri grupe: (i) Siromalabarski, (ii) Siromalankarski, (iii) Sirijski jakobiti, i (iv) Hrišćani crkve Mar Toma. [Povratak na tekst]

²⁶ Za više informacija vidi sekciju "Oriental Orthodox Churches" u Vikipedijinom članku "Eastern Christianity" kao i Vikipedijin članak "Orthodox Church". [Povratak na tekst]

²⁷ Džejson Engver (Jason Engwer), "Jason Engwer: First Rebuttal" in the debate with Phil Porvaznik on the question, "Was the Roman Catholic Church Established by Christ?" [Povratak na tekst]

²⁸ Norman L. Geisler and Ralph E. MacKenzie, "WHAT THINK YE OF ROME? (Part Three)" [Povratak na tekst]

²⁹ Sa Džejson Engverovog predhodnog vebsajta, koji je sada ugašen. [Povratak na tekst]

³⁰ Sa Džejson Engverovog predhodnog vebsajta, koji je sada ugašen. Džejson Engver je podjednako koristio ovakav tip argumenta u svom prvom opovrgavanju Fila Porvaznika - koje je deo debate: "Was the Roman Catholic Church Established by Christ?" [Povratak na tekst]

³¹ Julie Staples' Opening Statement in: "Sola Scriptura Debate: Julie Staples vs. Apolonio Latar". [Povratak na tekst]

³² Džuli Stejpls (Julia Staples) citira Roberta Godfrija (Robert Godfrey) u njenoj uvodnoj izjavi debate "Sola Scriptura Debate with Apolonio Latar". [Povratak na tekst]

³³ Peter S. Ruckman, The History of the New Testament Church, Vol I, p. 382, coupled with footnote 28 for Chapter 17. 2nd printing 1989, Bible Baptist Bookstore. [Povratak na tekst]

³⁴ Ibid. [Povratak na tekst]