Pričest

Hleb i vino - doslovno ili simbolično shvatanje Hristovog tela i krvi?

Uvod

Na poslednjoj večeri sa svojim učenicima, Gospod Isus Hrist je ostavio svojim sledbenicima uredbu pričešća kao spomen na njegovo stradanje dokle on opet ne dođe. Uredba se sastojala od konzumiranja hleba i vina, koji su se delili između vernih u zajednici. Od tada pa do danas ona se doista sprovodi u hrišćanskim zajednicama, mada ne pridaje joj se svuda isto značenje: postoje podele među zajednicama oko prirode hleba i vina.

Dok jedni hrišćani, poput nazarena, smatraju da hleb i vino samo predstavljaju Hristovo telo i krv, drugi hrišćani, pravoslavni i rimokatolički, smatraju da se prilikom pričešćivanja doslovno konzumira Hristovo telo i krv. Oni veruju da se prilikom Bogosluženja (Evharistije ili Liturgije) hleb i vino čudnovato pretvaraju u Hristovo telo i krv; stoga se pričešče oslovljava kao Tajna Svetog Pričešća.

U oltaru se vrši najstrašnija i najtajanstvenija sveštena radnja u celoj Liturgiji, kada ono što je prineto na žrtvu Tvorcu [hleb i vino] postaje stvarno ona ista Žrtva, koju je Iskupitelj na Golgoti prineo za sve ljude. Hleb i vino, koji su do sada samo predstavljali Telo i Krv, sada su pravo Telo i Krv Hristova. U oltaru se tri puta priziva Sveti Duh (grčki: epikleza). U trenutku, u kome osvećuje Svete Darove, sveštenik treba da ima na umu, da se sama suština hleba i vina pretvara u suštinu istinitog Tela i Krvi Hristove dejstvom Svetog Duha.

Na Prestolu [sada] ne leži slika ili vid tela, nego samo Telo Gospodnje, koje je stradalo na zemlji, trpelo šamare, bilo ispljuvano, raspeto, sahranjeno, vaskrslo, vazneto na Nebo, i koje sedi sa desne strane Oca... Na časnom Prestolu leži žrtvovan Gospod Isus Hristos, Njegovo Sveto Telo i Krv, kojima ćemo mi uskoro, ako smo se dostojno pripremili, da se pričestimo.¹

"Nedostatak vere"

Često se oni koji hleb i vino posmatraju samo kao simboličnu predstavu Hristovog tela optužuju za neverovanje i za preterano oslanjanje na razum. Navodno, ti hrišćani odbijaju da se suoče sa stihovima koji nedvosmisleno govore u prilog toga da su hleb i vino pravo Hristovo telo i krv, jer se njihov razum protivi samoj ideji da se pravo telo i krv mogu konzumirati. Razum se isprečio njihovoj veri, te oni odbijaju da veruju.

Čovek svojim razumom ne može da shvati Tajnu Svetog Pričešća. Tu jedino može da se veruje ili ne veruje. ... Među onima koji u to ne veruju su i sektaši svih vrsta. A oni kažu da veruju samo onome što piše u Svetom Pismu.

Međutim, ako se postavi alternativa: Sveto Pismo ili ljudski razum, šta onda odabrati? A na pitanju Pričešća baš ta alternativa se postavlja u svoj svojoj oštrini. Jer Sveto Pismo nam otkriva mnoge Nebeske tajne koje nadmašuju moći našeg razumnog shvatanja... Prema tome, kad on [Hristos] kao Bog kaže da je blagosloveni hleb Njegovo Telo, a blagosloveno vino Njegova Krv, onda je to tako. Za onog ko želi da se smatra Hrišćaninom i Hristovim vernikom nema tu nikakvog kolebanja i bežanja ispred Njegove tvrdnje. U tome upravo i jeste greh sektaša što tako jasno i odlučno izrečenu Hristovu tvrdnju koja se tiče večnog života i spasenja pokušavaju da mimoiđu i izopače, svodeći je samo na običnu uspomenu.²

Ovakve optužbe nisu osnovane. Razlog neprihvatanja takvog verovanja nije u tvrdoglavom odbijanju da se prihvate "jasni stihovi" o prirodi hleba i vina, ma koliko oni, navodno, čudnovati bili. Mi doista verujemo da Biblija govori o stvarima koje su teško dokučive, ili pak nisu dokučive uopšte, jer su tajne (vidi: 1. Tim 3:16; Ef 5:32). Mi verujemo u te stvari bez obzira što ne možemo sasvim da ih razumemo. Štaviše, mi verujemo u te stvari baš zato što ne možemo da ih razumemo. Prema tome, zašto bi ova "tajna" bila izuzetak?

Tumačeći isključivo bukvalno Isusove reči, Nanić postavlja dilemu: razum ili Sveto pismo? Međutim, zar se razum i Sveto pismo ne mogu složiti? U razmatranjima biblijskog teksta koji slede, videćemo da može – ako se odlomci tumače simbolično. Alternativna i prihvatljiva tumačenja itekako postoje, i njih ne treba odbaciti samo zato što apeluju na zdravo rasuđivanje.

Postoji, dakle, jednostavnije objašnjenje zašto odbijamo da prihvatimo takvo uverenje: smatramo da se određeni stihovi pogrešno tumače.

Kontekst, kontekst, kontekst

Postoje dve grupe stihova na koje se pravoslavni i rimokatolički vernici pozivaju kada tvde da su hleb i vino doslovno telo i krv Hristova. U nastavku razmatraćemo kontekst Hristovih reči, odnosno stihova, da bi pokazali da njegove reči treba simbolički razumeti a ne bukvalno.

"Hleb koji je sišao s neba"

Razmotrimo odlomak iz Jovanovog evanđelja, koji M. Nanić citira, u kome Isus izjavljuje da je hleb života.

Isus reče Judejcima: Zaista, zaista vam kažem, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam Moj Otac dade istiniti hleb sa neba. Jer Božji hleb je onaj što silazi s neba i daje život svetu ... Ja Sam Hleb Života ... Ovo je hleb koji silazi s neba, da se od njega jede i ne umre, Ja Sam Živi Hleb koji je sišao sa neba. Ako ko jede od ovog hleba živeće do veka; i hleb koji ću Ja dati, jeste Telo Moje - za život sveta. A Judeji se prepirahu među sobom govoreći: kako On može da nam daje Svoje Telo da jedemo?

Tada im Isus reče: zaista vam kažem ako ne jedete Tela Sina Čovečjeg i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Ko jede Moje Telo i pije Moju Krv - ima život večni i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer Moje Telo je pravo jelo i Krv Moja je pravo piće. Ko jede Moje Telo i pije Moju krv - ostaje u Meni i Ja u njemu ...

Čuvši to mnogi od Njegovih učenika rekoše: tvrda je ovo beseda, ko može da je sluša? ...

Od tada mnogi od Njegovih učenika odoše natrag i nisu više išli s Njim. A Isus reče dvanaestorici: da nećete i vi da idete? Odgovori Mu Simon Petar: Gospode, kome da idemo? Ti imaš reči večnoga života ... (Jn. 6,48-68)³

Miroslav Nanić daje sledeće tumačenje gornjeg odlomka:

Ove Hristove reči, Jevreji koji su ih čuli, shvatili su bukvalno, što se vidi iz njihovog čuđenja: kako ovaj nama može dati Svoje Telo da jedemo!? Hristos ih ne ukoreva zbog zablude da su Ga pogrešno razumeli, nego naprotiv ponavlja Svoje reči uz uzvik: zaista, zaista vam kažem. Dakle, te reči Hristos nije rekao u nekom prenosnom smislu, nego uverava slušaoce da je njihovo bukvalno shvatanje ovih reči ispravno, ma koliko izgledalo čudnovato i nepojmljivo.

Isto tako Hristos je znao da Njegovi Učenici negoduju zbog takve Njegove besede, pa ipak i ne pokušava da se povuče na racionalističke pozicije i da to nekako objasni u nekom prenosnom smislu reči. On čak radije pušta da Ga mnogi učenici napuste zbog tako "tvrde besede", nego da je umekša nekim naknadnim metaforičkim smislom.⁴

Da, zaista: Jevreji i učenici su bukvalno razumeli Hristove reči! Međutim, nije istina da ih Hristos ne pokušava razuveriti: gornjem citatu događaja i komentaru Hristovih reči nedostaje jedan ključan stih koji nam jasno baca svetlo na smisao njegovih reči. On glasi:

Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život. (Jov 6:63)

Na čije telo je Isus mislio izgovarajući ove reči? Svakako, na svoje telo, o kome sve vreme priča. Grčka reč koju ap. Jovan sve vreme koristi za telo jeste sarks, i ona označava fizičko telo, kao nešto što stoji nasuprot nematerijalnom, tj. duhu (ista reč se, npr., koristi i u Mat 16:17, Mar 14:38, Luka 24:39, Ef 2:11, 1 Jov 4:2-3). Isus ovim rečima svojim učenicima poručuje da bukvalno jedenje njegovog tela neće ništa pomoći; ono što će dati život i spasiti jeste slušanje i verovanje njegovih reči. Ovo, na koncu, sažima ap. Petar u svom uskliku: "Ti imaš reči večnoga života" (stih 68). Jesti njegovo telo znači verovati u njega (stihovi: 29, 35, 40 i 47).

Drugi stih koji takođe treba uzeti u obzir jeste i 62:

A kad vidite sina čovečjega da odlazi gore gde je pre bio?

Šta je Isus ovim rečima hteo da kaže? Između ostalog i to da njegovo telo neće biti pristupačno da bi moglo biti konzumirano. Pročitajmo sledeće komentare na ovaj stih:

Oni su se bili uvredili zato što je [Isus] rekao da je on sišao s neba. Umesto da im to pojasni, on nastavlja izlagajući drugu doktrinu podjednako uvredljivu za njih - da će se vazneti na nebo. ... S obzirom da se Isus trebao vazneti na nebo, bilo je jasno da on nije mislio bukvalno da oni trebaju da jedu njegovo telo.⁵

Adam Klark u svom komentaru parafrazira Isusa:

Vi ne treba da se spotičete o to što sam rekao povodom jedenja moga tela i pijenja moje krvi, jer ćete uskoro imati potpuni dokaz da je to figurativno rečeno, zato što ću se vazneti u istom telu u kome ću vaskrsnuti iz mrtvih; prema tome, daleko od toga da će moje telo i krv biti jedeno od strane ljudi: ono se, štaviše, neće ni nalaziti među njima.⁶

Ako pogledamo i širi kontekst Isusovog govora o "jedenju njegovoga tela" i "pijenju njegove krvi", videćemo da tom govoru predhodi čudo, kada je od pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Ljudi su fascinirani tim čudom, ali na telesan način. Umesto da ga traže zbog reči koje on propoveda, oni su ga tražili radi ovozemaljske hrane. Isus smišljeno odlazi u Kapernaum, mesto poznato po proizvodnji mlinova, i kroz priču o jelu Isus pokušava svojim slušaocima da skrene pažnju da je bolje da se staraju za duhovno jelo, a ne za telesno, jer on nije došao da bi hranio telesnom hranom, već da bi im dao večni život propovedajući reč.

Govorenje u pričama i simbolima nije bilo strano Isusovom načinu obraćanja uprkos tome što su ga njegovi sagovornici često bukvalno razumevali. Recimo, samo dva poglavlja ranije, u Isusovom razgovoru sa Samarjankom, on govori u o vodi koju daje, a od koje se ne može ožedneti. Reakcija Samaranke je ista kao i reakcija Jevreja: "Gospode! daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu" (Jov 4:6-15; up. Jov 6:34; vidi i: Jov 2:19-22; Jov 11:11-14; Mat 16:5-12).

"Ovo je telo moje"

Stihovi koji slede pripadaju još jednoj grupi stihova koji se koriste u dokazivanju da je Isus mislio da su hleb i vino doslovno njegovo telo i krv. Kao i gore, stihovima ćemo pridružiti i komentar, tj. obrazlaganje onih koji tako veruju.

A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite, jedite, ovo je Telo Moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče: pijte iz nje svi, jer ovo je Krv Moja Novoga Zavjeta, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova. (Mat. 26: 26-28)

Pravoslavci shvataju gornji odlomak na sledeći način:

Jedino objašnjenje ... dao je Učenicima na Tajnoj Večeri, pokazavši im u kom vidu će oni jesti Njegovo Telo i piti Njegovu Krv: u vidu hleba i vina. Pa i ovom prilikom Hristos govori o tome tako jasno i određeno, da ne dopušta ni senku sumnje u bukvalni smisao Svojih reči. ... On nije rekao: ovo je simbol Mojega Tela i Moje Krvi... On prosto kaže: "ovo je Moje Telo" i "ovo je Moja Krv".⁷

Mi smatramo da ove Hristove reči, uprkos "jasnom i određenom" smislu, njegovi učenici nisu razumeli bukvalno. To smatramo iz dva razloga:

1. Isus referiše na prirodu hleba i vina. On ne govori da će se hleb i vino pretvoriti u njegovo telo i krv i tako koegzistirati sa njim - tj. ne govori o takvoj prirodi hleba i vina, već govori o prirodnom poreklu hleba i vina, odnosno vina:

Kažem vam pak da neću odsad piti od ovoga roda vinogradarskoga do onog dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega (stih 29).

Isus ovim rečima jasno pokazuje da vino koje piju on i njegovi učenici jeste rod vinove loze a ne njegova sopstvena krv u obliku vina.

2. Tačno je da Isus nije rekao "ovo je simbol mojeg tela i krvi", ali to ne znači da njegove reči treba razumeti bukvalno.

Pričitajmo još i ove misli Adama Klarka:

Neka se obrati pažnja da, u jevrejskom, haldejskom i haldejsko-sirijskom jeziku, koji se koriste u Bibliji, ne postoji izraz kojim se izražava obeležje, značenje, mada oba, grčki i latinski, obiluju njima: stoga Jevreji koriste figuru, i kažu: to jeste, za: to označava. Tako u 1 Moj 41:26-27, sedam krava jesu (t.j. predstavljaju) sedam godina. ... U Dan 7:24 deset rogova jesu (t.j. označavaju) deset careva ...

Prateći ovaj jevrejski idiom, premda je delo napisano na grčkom, mi nailazimo u Otkrivenju 1:20: Deset sveća jesu (predstavljaju) anđele sedam crkava; i sedam svećnjaka jesu (predstavljaju) sedam crkava. Ista forma govora se koristi i u niz drugih mesta u Novom zavetu, kada se ovaj smisao nužno mora dodeliti reči. U Mat 13:38-39, njiva jeste (predstavlja) svet; dobro seme jesu (predstavljaju ili označavaju) sinove carstva: a kukolj jesu (označava) sinove zla. Neprijatelj jeste (označava) đavola; žetva jeste (predstavlja) posledak ovog sveta; žeteoci jesu (označavaju) anđele. ...

No, ova forma govora je uobičajena čak i u našem sopstvenom jeziku, premda mi imamo dovoljno termina da popunimo ove praznine. Pretpostavimo da jedan čovek ulazi u muzej, koji je nakićen ostacima drevnih grčkih skulptura: njegove poglede su privukle brojne čudesne biste; i, raspitujući se šta one jesu, saznaje da je ovo Sokrat, ono Platon, a treći Homer; ostali su: Hesiod, Horacije, Vergilije, Demosten, Ciceron, Herodot, Livije, Cezar, Neron, Vespazijan, i.t.d. Da li je on obmanut ovom informacijom? Ne, nipošto: on dobro zna da biste koje vidi nisu identične sa osobama tih drevnih filozofa, pesnika, oratora, istoričara i careva, nego samo predstave njihovih lica u skulpturi, između kojih i originala jeste suštinska razlika kao što je između ljudskog tela ... i komada mermera.

Kada je, dakle, Hrist uzeo komad hleba, izlomio ga, i rekao, ovo je moje telo, ko drugi, do najbudalastiji između smrtnika, bi pomislio da je on, istovremeno, lomio i delio svoje sopstveno telo! Zar ne bi svaka osoba, prostog, zdravog razuma, videla veliku razliku između čoveka Isusa Hrista, i komada hleba, kao što je razlika između komada mermera i filozofa kojeg on predstavlja? ... Istina je, jedva da postoji uobičajena forma govora u bilo kom jeziku do: ovo jeste, za: ovo predstavlja, ovo označava. I kao što naš Gospod upućuje, celom ovom radnjom vezanom za obred pashe, mi možemo njega zamisliti kako govori: "Ovaj hleb je sada moje telo, u tom smislu kao što je pashalno jagnje do sada bilo; i ova čaša jeste moja krv Novoga zaveta, u istom smislu u kom je krv bikova i jaraca bila moja krv pod Starim zavetom: 1 Moj 24; Jev 9. I kao što je pashalno jagnje i škropljenje krvi predstavljalo moju žrtvu do današnjih dana, tako će hleb i vino predstavljati moje telo i krv ubuduće; stoga, ovo činite meni na spomen".⁸

Kao što se vidi iz ovih komentara, postoji još jedno tumačenje Hristovih reči – simbolično. Za koje se od ova dva (bukvalnog ili simboličnog) tumačenja opredeliti, jer biblijski tekst pruža mogućnost da se na dva načina protumači?

Mi smatramo da je simboličko tumačenje prihvatljivije od bukvalnog: ne samo što je ono sasvim jednostavno i razborito, nego i zato što bukvalno tumačenje ima niz problema. Gornjim razmatranjima Adama Klarka pridružimo i sledeće primedbe bukvalnom tumačenju:

1. Ako – očigledno simbolične – Hristove reči o jedenju tela i pijenju krvi treba bukvalno razumeti, postavlja se pitanje koje stihove ne treba bukvalno shvatiti. Primera radi, da li treba bukvalno da shvatimo Isusove reči upućene samarjanki – da će joj dati vode od koje neće ožedneti – upravo onako kako ga je ona razumela? Ili, da će on srušiti jevrejski hram i za tri dana ga podignuti? Ili, da se treba čuvati farisejskog kvasca – kako su pomislili apostoli. U ovim i drugim primerima Isusovi sagovornici su ga bukvalno razumeli. Ako, uprkos tome, Isusa ne treba doslovno shvatiti u ovim slučajevima, zašto bi to onda radili u slučaju pričesti, kada Isus kaže da su hleb i vino njegovo telo i krv?

2. Vrlo je interesantno da je opis događaja večere takav kao da se ništa spektakularno ne dešava sa hlebom i vinom. Mi bivamo obavešteni o mnogim pojedinostima večere, kao što je Isusovo pranje nogu svojih učenika, otkrivanje izdaje, itd., ali nema ni reči o nečem tako vanrednom kao što je epikleza i transsupstancijacija. Zaista je čudno kako se tako značajnoj stvari kao što je transsupstancijacija ne pridaje ni malo pažnje.

Svrha pričesti

Radi čega je ustanovljena uredba pričesti?

Ako prilikom uzimanja pričesti mi ne konzumiramo doslovno Isusovo telo i krv, šta se onda odigrava? Koji je smisao pričesti? Da li simboličnost toga čina oduzima od njegove ozbiljnosti i važnosti kakvu ima ako su, navodno, hleb i vino pravo telo i krv Hristova?

Razmatrajući stihove koji se bave ovom temom, videćemo da svi oni govore u prilog toga da pričešće jeste uredba koja nam je ostavljena da bi se sećali Hristove žrtve. U tim stihovima nema govora o nekakvom pretvaranju (transsupstancijaciji) hleba i vina u telo i krv Hrista. Takva doktrina potpuno je strana Novom zavetu, čak i na onim mestima na kojima bi očekivali da makar malo bude spomenuta - kao što je događaj Gospodnje večere!

Kao što smo rekli, uredba pričesti jeste uredba sećanja na žrtvu našeg Spasitelja Isusa Hrista. Možda hleb i vino jesu samo simbolična predstava Isusovog tela i krvi, no naše živo podsećanje na njegovu patnju i smrt uključuje celo naše biće u ljubavi i zahvalnosti na dobrom delu njegove žrtve radi našeg spasenja. Vera u tu žrtvu je ono što spasava, a ne jedenje tela.

Fusnote

¹ Mirko I. Nanić, Sveto pričešće - lek besmrtnosti, (Srbska pravoslavna zajednica Šid, Šid, 2008), pp. 37-38, 40 [Povratak na tekst]

²Ibid., pp. 50, 55 [Povratak na tekst]

³Ibid., pp. 50-51 [Povratak na tekst]

⁴Ibid., pp. 50-51 [Povratak na tekst]

⁵ Albert Barnes, Notes on the Bible, [Povratak na tekst]

⁶ Adam Clarke, Commentary on the Bible, [Povratak na tekst]

⁷ Mirko Nanić, Op. cit., pp. 51-52 [Povratak na tekst]

⁸ Adam Clarke, Op. cit.[Povratak na tekst]