Vodeno krštenje

Krštenje - slika našeg vaskrsenja u Hristu

Uvodna reč

U članku "Hristovo vaskrsenje - temelj naše vere", videli smo da je temelj naše hrišćanske vere istorijska činjenica Hristovog telesnog vaskrsenja. Pokazali smo dobre razloge za verodostojnost evanđeoskih izveštaja Hristovog vaskrsenja.

Ovde ćemo razmotriti praktične posledice verovanja u istoričnost Hristovog vaskrsenja - kakvo ono ima lično značenje u našim životima ako smo dosledni naše vere u Hristovo vaskrsenje. Videćemo da krštenje simbolično predstavlja celovitost te lične dimenzije smisla Hristovog vaskrsenja u našim životima. Kao što je Hristos vaskrsnuo tako ćemo i mi ako smo Njegovi verni sledbenici. Simbolika krštenja prikazuje karakter vere u Hrista izražene kroz našu vernost i poslušnost. Ono takođe prikazuje nadu naše vere, naime u slavnu budućnost dolaska Hristovog carstva u kome će smrt konačno biti pobeđena kroz vaskrsenje svih svetih koji su umrli u Hristu.

Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt. (1. Kor. 15:52-54)

Uništiće smrt zauvek, i utrće Gospod Gospod suze sa svakog lica, i sramotu naroda svog ukinuće sa sve zemlje; jer Gospod reče. (Is. 25:8)

Govor o vaskrsenju pretpostavlja govor o smrti jer je reč o čudesnom povratku u život. Hristos je svojim vaskrsenjem stekao preobraženo telo. On nije bio dobio neko novo telo, nego obnovljeno telo kome fizička smrt nije mogla više nauditi. Tako ćemo i mi biti obnovljeni našim vaskrsenjem. Međutim, da bi to vaskrsenje bilo moguće, naša stara grešna priroda mora umreti tako da bi stekli novu prirodu u Hristu.

Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi. (Jov. 12:24)

Tada Isus reče učenicima svojim: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće svoju dušu da sačuva, izgubiće je; a ako ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mat. 16:24-26)

A Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće. (Mat. 16:24-26; Jov. 11:25)

Tu novu prirodu možemo već sada primiti duhovnim nanovorođenjem.

Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. (...) Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. (Jov. 3:3, 5)

Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade. (2 Kor. 5:17)

Kao nanovorođeni mi smo tretirani od Boga kao spašena deca Božja. Naša nova priroda će kulminirati vaskrsenjem, kada će naša tela ustati i biti preobražena u slavna nebeska tela. Krštenje upravo obznanjuje tu istinu naše nade. Kroz krštenje mi dajemo dve izjave: (1) smrt naše stare grešne prirode, i (2) naše vaskrsenje u Hristu. Kako to?
[Povratak na sadržaj]

Osnovne činjenice o krštenju

U ranoj crkvi (u prvome veku) bio je običaj da se novoobraćeni vernici odmah krste. Razlog tome jeste da je krštenje bila jedna javna izjava da je neko postao sledbenik Isusa Nazarećanina. Tom izjavom se izrazila vera u Hristovu iskupljujuću smrt i Njegovo vaskrsenje. Upravo kroz tu veru mi postajemo izmireni sa Bogom: Bog nam oprašta naše grehe i mi postajemo spašena Božja deca. Krštenje je upravo bio jedan javan izraz te spasonosne vere i zato su novoobraćeni vernici bili odmah kršteni. Nije se uopšte docnilo sa time. Posledica takve prakse je bila da su se vera i krštenje shvatili usko povezani tako da se nije moglo zamisliti da je neko verovao a da nije bio kršten! Čitajući izveštaje o praksi hrišćana iz prvog veka u našim Biblijama, mi nećemo naći nijedan primer da se docnilo sa krštenjem novoobraćenika. Svi biblijski primeri nam pokazuju da su oni odmah bili kršteni čim su poverovali. U sledećem poglavlju ćemo razmotriti te primere.

Druga karakteristika krštenja jeste da se krštavalo podronjenjem. Sama reč "krštenje" je prevedeno od grčke reči "βαπτισμα" (baptisma) koja znači zaronjenje, zagnjurenje. Glagol "krstiti" je od "βαπτιζω" (baptizo) koja znači (a) zaroniti, uroniti, zagnjuriti, ili (b) kupanje, ili (v) umakanje, umočiti, zamočiti. Ideja jeste da je nešto pod vodom. Reč nikako ne označava prskanje. To vidimo kroz učenje apostola Pavla o značenju krštenja, naime da ono simbolično predstavlja sahranu naše grešne prirode: "Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt" ('Rim. 6:1-11). Ta ideja sahrane nikako se nebi mogla simbolizirati kroz čin prskanja, nego upravo kroz čin podronjenja. Zbog važnosti te ideje, citiram ceo odlomak u celini da bi videli kontekst.

Šta ćemo dakle reći? Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat umnoži? Bože sačuvaj! Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu? Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim, znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire. Smrt više neće ovladati njime. Jer šta umre, grehu umre jedanput. A šta živi, Bogu živi. Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem. (Rim. 6:1-11).

Treća karakteristika krštenja jeste da se samo odrasli ljudi mogli krstiti. Nijedan biblijski izveštaj nam ne daje jasan primer krštenja dece.

Generalno rečeno, mi evanđeoski hrišćani smatramo da se naša hrišćanska praksa mora uvek bazirati na jasnim biblijskim primerima. Nikada ne bi trebali da uzmemo našu tradiciju i crkvenu praksu zdravo za gotovo. Moramo se uvek pitati da li se naše hrišćanske prakse mogu utemeljiti na jasnim biblijskim primerima ili apostolskim instrukcijama. Jasni biblijski primeri ili instrukcije za neku praksu su biblijski izveštaji koji nam ne daju nikakvu sumnju u istinitost obavljanja dotične prakse.

Razlog što poričemo ispravnost krštavanje dece jeste što nas Biblija naučava da je uslov krštenja vera: (a) kandidat treba da razume bitni sadržaj evanđelja, (b) da veruje u Isusovo evanđelja i (c) da dobrovoljno postane Isusov sledbenik. U sledećem poglavlju ćemo razmatrati biblijske odlomke i primere koji pokazuju navedene karakteristike krštenja. Jedino odrasle osobe mogu ispuniti gornje navedene uslove.
[Povratak na sadržaj]

Biblijski izveštaji o krštenju

Mi možemo studirati o praksi vodenog krštenja rane crkve iz najranijih izveštaja koje možemo naći u knjizi Djela Apostolska. Djela Apostolska jeste najraniji istorijski dokumenat o počecima Crkve i praksi Hrišćana u prvome veku. To je, takođe, peta knjiga Novog Zaveta Biblije. U našoj studiji navešćemo odlomke iz knjige Djela Apostolska koje govore o krštenju raznih grupa i pojedinaca. Videćemo iz tih odlomaka da su se novoobraćenici odmah krstili posle uzverovanja u evanđelje. Takođe ćemo videti da je posedovanje vere u Hrista bila nužan uslov za krštenje. (Skraćenica "Djela Ap." jeste za Djela Apostolska).
[Povratak na sadržaj]

1. Krštenje prvih novoobraćenika u Jerusalimu

Pedeset dana nakon Hristovog vaskrsenja, apostol Petar je hrabro propovedao evanđelje, svedočeći o Hristovom vaskrsenju. Mnogi ljudi su poverovali u Petrovu propoved. Dj. Apostolska izveštavaju da se 3000 novoobraćenih krstilo tog dana. Mnogi slušaoci su bili stanovnici Jerusalima koji su bili glasali da se Isus osudi na smrt raspećem. Apostol Petar im je predočio njihovo saučesništvo u ubistvu jednog nevinog čoveka. Kakva je bila reakcija slušaoca te istorijske propovedi?

A kad čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo? A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha. Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš. I drugim mnogim rečima svedočaše, i moljaše ih govoreći: Spasite se od ovog pokvarenog roda. Koji dakle rado primiše reč njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša. I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama. (Djela Ap. 2:37-42)

Vidimo da je 3000 ljudi poverovalo Petrovoj propovedi i kao novoobraćenici se odmah tog istog dana krstili.
[Povratak na sadržaj]

2. Krštenje novoobraćenika u Samariji

Hrišćanstvo se počelo širiti kada su nastala velika progonstva. Hrišćani iz Jerusalima su morali da beže u druge gradove i zemlje da ne bi bili ubijeni. Prva progonstva su bila jevrejskog karaktera jer se ticalo pitanja ispravnosti hrišćanstva kao sekte unutar judaizma. Prvi hrišćani su bili Jevreji koji su bili smatrani kao opasna sekta unutar judaizma od strane jevrejske vlasti, Sinedriona. Sinedrion je bila jevrejska skupština i ujedno vrhovni sud koji se sastojao od 71 člana. Članovi Sinedriona su bili veoma ugledni ljudi izabrani po svojoj učenosti Mojsijevog zakona. Odlukom Sinedriona hrišćani su postali progonjeni - bivali su hapšeni i kamenovani do smrti.

Prva žrtva progonstva jeste bila mučenička smrt Stefana, koji je bio jedan od poznatih đakona Jerusalimske crkve (vidi Djela Ap. 7:54-60). Smrću Stefana hrišćanstvo se najpre raširilo u Samariji, naročito zbog propovedanja apostola Filipa. Dj. Apostolska nam izveštavaju o tim počecima širenja Hrišćanstva u Samariji.

A Savle je pustošio crkvu, ulazeći u kuće odvlačio je ljude i žene i predavao ih u tamnicu. A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč. A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. A narod je jednodušno pazio na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše. ... Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. (Djela Ap. 8:3-6, 12)

Iz ovog odlomka možemo zaključiti dve stvari: (1) Novoobraćenici su posedovali veru u Hrista - bili su spremni da budu Hristovi sledbenici; (2) Novoobraćenici su se odmah krstili.
[Povratak na sadržaj]

3. Krštenje prvog Etiopljanina

Biblijski primer koji pokazuje koji su bitni uslovi krštenja jeste izveštaj krštenja prvoga Etiopljanina, koji je bio kršten od apostola Filipa.

A anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: ustani i idi na podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je. I ustavši pođe. I gle, čovek Etiopljanin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice etiopske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu. ... A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo. Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim? A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. (Djela Ap. 8:26-27, 35-38)

Kao u prethodnom odlomku vidimo da je (1) Etiopljanin imao veru Hrista, i da se (2) odmah krstio. Dalje vidimo koji su bili nužni uslovi krštenja. Etiopljaninu je bilo dozvoljeno da se krsti jer je verovao u "jevanđelje Isusovo" koja je bila izražena njegovom izjavom: "Verujem da je Isus Hristos Sin Božji." Njegova vera nije bila puka vera uma, nego je to morala biti vera srca: "Ako veruješ od svega srca svog, možeš." Vera srca jeste vera koja je izražena kroz lične stavove, odluke i dela. U Bibliji, srce predstavlja centar našeg života, srž našeg bića. Dakle, veruje se srcem, a ne samo umom.
[Povratak na sadržaj]

4. Krštenje Savla, bivšeg progonitelja crkve

Jedan od velikih progonitelja crkve je bio Savle, koji je bio učenik Gamaliila, jednog od članova Sinedriona (vidi Djela Ap. 5:34; 22:3). Djela Apostolska nam izveštavaju o njegovom susretu sa vaskrslim Hristom.

A Savle još dišući pretnjom i smrću na učenike Gospodnje pristupi prvosvešteniku, i izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nađe neke pristalice ove nauke, ljude i žene - da ih svezane dovede u Jerusalim. A kad beše na putu i dođe blizu Damaska, ujedanput obasja ga svetlost s neba, i padnuvši na zemlju ču glas gde mu govori: Savle! Savle! Zašto me goniš? A on reče: Ko si Ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus, kog ti goniš: teško ti je protivu bodila praćati se. A on drhćući od straha reče: Gospode! Šta hoćeš da činim? I Gospod mu reče: Ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti. A njegovi saputnici su se čudili, jer su glas slušali, ali nikoga nisu videli. Tada Savle usta sa zemlje; iako su mu oči bile otvorene, nije ništa video. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. Tri dana je bio slep, i nije jeo niti pio. (Djela Ap. 9:1-9)

Razlog što je Savle sreo vaskrslog Hrista jeste što ga je Gospod izabrao za jednu posebnu službu, naime da postane "Hristov apostol mnogobošcima." Hristovi apostoli su bili glavni svedoci Hristog vaskrsenja da bi mogli širiti svoje svedočanstvo kao misionari Hristovog evanđelja. Savle je bio izabran da bude apostol mnogobošcima, tj. da širi Hristovo evanđelje svojim svedočanstvom mnogobožačkim narodima - Grcima, Rimljanima, Krićanima i drugim narodima van Izraela.

Čitamo dalje kako je bio primljen od hrišćana i o njegovom vodenom krštenju:

A u Damasku beše jedan učenik, po imenu Ananija, i reče mu Gospod u viziji: Ananija! A on reče: Evo me, Gospode! A Gospod mu reče: Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer gle, on se moli Bogu. I Savle vide u viziji čoveka, po imenu Ananiju, gde uđe i metnu ruku na nj da progleda. A Ananija odgovori: Gospode! Ja čuh od mnogih za tog čoveka kolika zla počini svetima tvojim u Jerusalimu. I ovde ima ovlašćenje od prvosveštenika da sveže sve koji prizivaju ime tvoje. A Gospod mu reče: Idi, jer mi je on izabrano oruđe da iznese ime moje pred mnogobošce i careve i sinove Izrailjeve. A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje. I pođe Ananija i uđe u kuću, i metnuvši ruke na nj reče: Savle, brate! Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetog. I odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt, i odmah progleda, i ustavši krsti se. I pošto pojede okrepi se; i bi Savle nekoliko dana s učenicima koji behu u Damasku. (Djela Ap. 9:10-19)

Šta možemo zapaziti u gornjem odlomku što je relevantno za našu studiju krštenja? Dve stvari: (1) Savle je postao Hristov sledbenik jer ga Anananija naziva bratom i što je mogao primiti Božjeg Duha; (2) Savle se mogao krstiti jer su uslovi krštenja u njegovom slučaju bili ispunjeni: imao je veru u Hrista. Taj isti Savle će kasnije dobiti novo ime i biti poznat kao apostol Pavle. Od 27 knjiga Novog Zaveta Biblije, 14 je zapisano od apostola Pavla.
[Povratak na sadržaj]

5. Krštenje Kornilija, prvog rimskog hrišćanina

Kornilije je bio Rimski kapetan čete koji je živeo u Ćesariji. Bio je veoma pobožan čovek i zbog njegove pobožnosti Gospod Bog je poslao apostola Petra da mu propoveda evanđelje. Dok je Petar propovedao evanđelje, Kornilije je poverovao Petrovom propovedanju i postao prvi rimski hrišćanin.

A dok još Petar govoraše ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu reč. I udiviše se verni iz obrezanja koji behu došli s Petrom, videći da se i na mnogobošce izli dar Duha Svetog. Jer ih slušahu gde govorahu jezike, i veličahu Boga. Tada odgovori Petar: Može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane kod njih nekoliko dana. (Djela Ap. 10:44-48)

Ovde zapažamo da se Kornilije odmah krstio kada se utvrdilo da je poverovao u Petrovu propoved evanđelja. Ali, kako su utvrdili da je on postao novoobraćeni sledbenik Hrista? Odgovor leži u tome da su Kornilije i njegov dom primili dar Svetog Duha, naime dar jezika: "Jer ih slušahu gde govorahu jezike, i veličahu Boga." Dar jezika je bio jedan od devet natprirodnih darova Svetog Duha koji je bio veoma ispoljen u ranoj crkvi prvoga veka (1. Kor. XII-XIV). Dar se ispoljavao tako što je posedovaoc dara veličao i slavio Boga nepoznatim jezikom koji nije nikada naučio. Ono što treba zapaziti u ovom odlomku jeste da su Kornilije zajedno sa svojim domom postali spašena deca Božja, tj. primili su duhovno nanovorođenje. Ne bi oni primili dar Svetog Duha da nisu bili nanovorođena deca Božja. Ono što je zanimljivo jeste što su primili Božje spasenje pre nego što su se krstili u vodi. Dakle, ovaj odlomak nas uči da je nanovorođenje nužan uslov za vodeno krštenje.
[Povratak na sadržaj]

6. Krštenja prilikom Pavlovih misionarskih putovanja

U mnogim gradovima u kojim je Pavle kratko boravio prilikom njegovih misionarskih putovanja, ljudi koji su poverovali njegovom propovedanju su bili odmah kršteni. Primeri su Lidija i tamničar u makedonskom gradu Filipi, Krisp u Korintu, hrišćani u Efesu, itd. (Djela Ap. 16:14-15, 31-33; 18:8; 19:1-5).
[Povratak na sadržaj]

7. Zaključna zapažanja navedenih primera

Iz svih navedenih primera možemo zaključiti da su krštenja novoobraćenika bili javni izrazi njihove vere u Hrista - spremnost da se bude Hristov sledebenik. Oni se nisu mogli krstiti bez posedovanja vere srca. Upravo ta vera srcem jeste bio dovoljan uslov da se postane spašeno Božje dete. Dakle, nužan uslov da neko bude kršten u vodi jeste da se poseduje spasonosna vera, što je tema sledećeg poglavlja.
[Povratak na sadržaj]

Spasonosna vera - uslov krštenja

Spasonosna vera jeste vera kojom postajemo spašena Božja deca i kao što ćemo videti, ona je dovoljan uslov za spasenje.

Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista. (Rim. 5:1)

Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj. (Reči apostola Pavla tamničaru, Djela Ap. 16:31)

Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje. Jer pismo govori: Koji Ga god veruje neće se postideti. Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je On Bog svih, i bogat za sve koji Ga prizivaju. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se. (Rim. 10:9-13)

Ako verujemo svim srcem našim da je Isus Hristos Sin Božji onda je takva vera srca dovoljna za spasenje: mi postajemo duhovno nanovorođena deca Božja. Kao deca Božja, naši gresi su oprošteni jer vera srcem pretpostavlja pokajanje: promena našeg stava i volje da se više ne čini greh. Božjim oproštenjem mi postajemo izmireni sa Bogom, i tim izmirenjem postajemo spašena Božja deca. Spašeni od čega? Spašeni od Božjeg gneva koji će biti iskaljen na sve ljude koji nisu našli vreme da se izmire sa Bogom.

Hristos je upravo umro za naše grehe da bi se mogli pomiriti sa Bogom. Hristova mučenička smrt na krstu je žrtva za naše iskupljenje.

U kome imamo izbavljenje krvlju Njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati Njegove. (Efe. 1:7)

Jer Hristos još kad slabi bejasmo umre u vreme svoje za bezbožnike. Jer jedva ko umre za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko usudio umreti. Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas. Mnogo ćemo, dakle, većma biti kroza Nj spaseni od gneva kad smo se sad opravdali krvlju Njegovom. Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili. Ne samo, pak to, nego se hvalimo i Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista, kroz kog sad primismo pomirenje. (Rim. 5:6-11)

Božja pravda i svetost zahteva da budemo kažnjeni za naše grehe. Međutim, Bog ima ogromnu ljubav i milost, jer želi da nam oprostiti naše grehe. On pokazuje svoju milost ako mu priđemo u molitvi i ispovedamo mu naše grehe, molimo za oproštenje i pokazujemo volju za pokajanje.

Koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine. Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus, koji sebe dade u otkup za sve, za svedočanstvo u svoje vreme. (1. Tim. 2:4-6)

Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje. (2. Pet. 3:9)

Jedini posrednik između Boga i ljudi jeste Hristos. Nisu sveci niti tzv. sveštenici naši posrednici, nego samo Isus. A kao spašena deca Božja mi postajemo takođe Božji sveštenici, jer sva deca Božja jesu sveštenici.

A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod dobitka, da objavite slavna dela onoga koji vas dozva iz tame k čudnom svetlu svom; koji nekad ne bejaste narod, a sad ste narod Božji; koji ne bejaste pomilovani, a sad ste pomilovani. (1. Pet. 2:9-10)

Spasenje jeste jedino kroz Hrista:

Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu sem kroz mene. (Jov. 14:6)

Kroz Hristovu žrtvu mi postajemo izmireni sa Bogom ako smo spremni da postanemo Hristovi sledbenici: da dozvolimo sebi da se promenimo kroz pokajanje, koje nas duhovno preporođuje. To znači da više ne bi trebali da živimo prema staroj grešnoj prirodi, nego prema novoj duhovnoj prirodi u Hristu. A da bi to bilo moguće moramo da smatramo našu grešnu prirodu za mrtvu. Krštenje upravo simbolizuje tu smrt naše grešne prirode.
[Povratak na sadržaj]

Krštenje - simbolika našeg vaskrsenja

Krštenje takođe simbolizuje nadu našeg vaskrsenja jer ustajući iz vode, mi počinjemo novi život u Hristu. Našom verom u Hrista imamo novu nadu, naime u naše vaskrsenje u život večni, u našu slavnu budućnost u Božjem carstvu.

Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube. (1. Kor. 2:9)

Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti. (Rim. 8:18)

Zašto imamo to pouzdanje? To je zato što u nama živi Duh Božji koji je vaskrsao Hrista.

A ako li živi u vama Duh onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama. (Rim. 8:11)

Mi takođe imamo pouzdanje u Boga i u ovom životu, jer Gospod se brine o svojoj deci. Potrebno je imati veru i da u molitvi predamo naše brige.

Sve svoje brige bacite na Nj jer se on brine za vas. (1. Pet. 5:7)

Ne brinite se nizašta nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša. I mir Božji, koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša i misli vaše u Gospodu Isusu. (Fil. 4:6-7)

Ali, da bi naša vera i pouzdanost u Boga bili snažni, moramo se uvek setiti da u nama živi taj isti Duh koji je pre 2000 godina vaskrsao Isusa iz mrtvih, i da budemo dosledni naše vere u Hristovo vaskrsenje.
[Povratak na sadržaj]