Zašto Bog šalje neke ljude u pakao?

Apologetski razlozi za doktrinu pakla kao večne muke

Uvod

Pre nego što krenete da čitate ovaj članak, potrebno je najpre pročitati Uvodnu reč o ovoj temi. Ovaj članak se bavi isključivo apologetskom odbranom doktrine pakla kao večne muke. Za diskusiju tumačenja relevantnih biblijskih odlomaka o paklu, vidite članak Biblijski razlozi za doktrinu večne muke pakla, gde se dokazuje tradicionalno tumačenje o paklu kao večne muke. Prihvatajući tradicionalno tumačenje mi takođe trebamo pružiti dobro objašnjenje koje usklađuje ideju večnosti paklenih muka sa idejom Božje moralne savršenosti. Upravo se ovde bavimo tim pitanjem, gde objašnjavamo kako je večna muka izgubljenih grešnika moguća u univerzumu moralno savršenog Boga koji je pun ljubavi i dobrote.
[Povratak na sadržaj]

A. Božja savršena empatija - veza između Božje ljubavi i Božjeg gneva

1. Božje beskonačno razumevanje - suštinsko svojstvo božanstva

Reč "beskonačno" je korišćena samo tri puta u Bibliji. Od ta tri puta samo jednom je povezana sa opisom Boga. Zanimljivo je da nije povezana sa opisom Božje sile, nego sa opisom Božjeg razumevanja:

Veliki je naš Gospod i velika je sila Njegova: Njegovo razumevanje je beskonačno.¹

Upravo zbog te biblijske činjenice da se jedino Božje razumevanje opisuje sa svojstvom beskonačnosti, možemo zaključiti da Biblija pridaje Božjem razumevanju najveću važnost. Beskonačno razumevanje podrazumeva mudrost razumevanja svega. Ono jeste jedna unikatna osobina Boga, tj. osobina koju samo Bog poseduje. Niko ne poseduje beskonačno razumevanje osim Boga.

Zašto Biblija pridaje veliki značaj Božjem razumevanju? Kroz Božje razumevanje se otkriva Božja ogromna ljubav ispoljena kroz savršenu empatiju i simpatiju. Empatija jeste jedan poseban način razumevanja kroz uživljavanje u emocijalno stanje i misli drugih ljudi. Ona predstavlja neposredno razumevanje osećanja, misli, želja i iskustava drugih ljudi. Ona takođe podrazumeva saživljavanje sa osećanjima drugih ljudi, saučestvovanje u emocijalnom stanju drugih. Saosećanje sa ljudima koji pate jeste jedan primer empatije.
[Povratak na sadržaj]

2. Božanska empatija i ranjivost

Božje beskonačno razumevanje podrazumeva mudrost u razumevanju svega. To bi značilo da Bog razume doživljaj boli. Zbog Božjeg beskonačnog razumevanja, Božji doživljaj bola može da bude beskonačnog intenziteta. Takođe kroz savršenu empatiju, Bog može da se uživi i saoseća sa patnjama svih ljudi. Evanđelja nas izveštavaju da je Bog doživeo ogromnu bol prilikom Hristovog raspeća.

Božje beskonačno razumevanje ispoljeno kroz savršenu empatiju otkriva jednu posebnu karakteristiku Boga, naime atribut božanske ranjivosti. Mi često Boga shvatamo svesilnim i suverenim, zaboravljajući pri tome da je najveći simbol naše hrišćanske vere krst. Kroz raspeće Hrista mi smo upoznali jednog Boga koji u svojoj neizrecivoj ljubavi prema čovečanstvu pokazuje svoju ranjivost.

Božanska ranjivost jeste osobita karakteristika hrišćanskog učenja, tačka po kojoj se razlikuje od ostalih, intelektualno prihvatljivih, religija. Možemo razumeti zašto bi Bog izabrao da ograniči svoju moć stvarajući ljude sa slobodnom voljom, koji su u stanju da osujete Njegove želje, i da prave nered. Ali cena je visoka. Dok budisti prikazuju Budu ravnodušnim, simbol hrišćanstva jeste krst.²

Zašto smo mi hrišćani? Mi smo hrišćani zbog Isusa Hrista. Kroz evanđeoske izveštaje o Hristovom životu, mi smo prepoznali u njegovoj ljudskoj prirodi savršeno utelovljenje Boga. U zrelosti Hristovog karaktera vidimo ispoljeno dostojanstvo ljudske prirode, koja ima potencijal u svima nama. Njegov karakter, izražen kroz njegova dela, takođe otkriva ko je on kao Bog. Najveće otkrivenje Boga kroz istoriju komunikacije između Boga i nas, jeste kada se otkrio u ljudskom telu. To je vrhunac Božjeg otkrivenja kroz koje želi da nam kaže jednu važnu istinu, naime istinu o njegovoj neizrecivoj ljubavi prema nama i našoj ljudskoj prirodi, koja je stvorena po Njegovom obličju. Kroz Božju otkrivenu ljubav mi upoznajemo jednog Boga koji je spreman da se žrtvuje i da pati za nas. Kroz raspeće Hrista, Bog nam je otkrio da poseduje ranjivost i da može doživeti bol.
[Povratak na sadržaj]

3. Božanska empatija i Božji gnev

Kroz prizmu božanske ranjivosti shvatamo duboku dimenziju Božjeg trpljenja koja je u Novom Zavetu poznata kao božanska dugotrpljivost. Grčka reč za dugotrpljenje je "μακροθυμια" (makrothumia), koja izražava ideju uzdržanja od gneva, jer je sastavljena od dve reči (1) "makro" (="dugotrajnost") i (2) "thymos" (="gnev").

Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi [makrothumia], jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje.³

Bog čeka sa velikim strpljenjem da se pokajemo od našeg grešnog života i da počnemo da imamo duhovno zajedništvo sa njim. Ipak, ako se ne pokajemo, Bog u svojoj pravednosti mora da nas kazni.

Kako može Bog pun strpljenja i dugotrpljivosti da kazni nepokajane grešnike? To je zato što Bog, u svojoj savršenoj empatiji, doživljava patnju prouzrokovanu njihovim lošim i destruktivinim delima. Njihova grešna dela su uperena ili protiv njih samih, te su tako postali žrtva sebe samih (alkoholičari, narkomani, bludnici i sl.), ili su uperena prema drugim ljudima, stvarajući žrtve povređene njihovom delima (grešna dela kao svađa, krađa, silovanje, ubistva, itd.). U svakom slučaju, bol žrtve je takođe Božji bol zbog Božje empatije.

Na osnovu Božje patnje, kroz božansku empatiju, izazvane ljudskim gresima, sledi da Bog ima snažnu odbojnost prema bilo kom grehu. Drugim rečima, On je zgrožen svim gresima. Ovaj poseban osećaj gađenja je veoma snažan, i uključuje mržnju koja je beskrajno intenzivna.

Pošto je Bog strahovito zgrožen svakim oblikom greha, On ima veoma strog stav prema istom. Bog ima ogromnu moralnu gadljivost prema grehu. Da bi shvatili Božju moralnu gadljivost, uzmimo primer moralne indignacije nad veoma grubim i izuzetno odvratnim zločinom. Zbog ličnog karaktera moralne indignacije, primer će biti ispričan u 2. licu perspektive:

Ispitaj svoj emotivan stav prema nekom ogavnom grehu, recimo prodaji male dece u seksualno ropstvo, gde deca bivaju okrutno zlostavljana. Pretpostavljam da si osoba sa jednom normalnom moralnom senzitivnošću, i da bi takav zločin ekstremnog zlostavljanja dece bio tebi strahovito odvratan. Osećaj zgroženost i odbojnost prema takvom odvratnom zločinu! Na takav način ćeš doživeti jedan emotivan moralan stav koji je karakterističan moralnoj gadljivosti. Moralna gadljivost je delimično utemeljena u našoj empatiji prema žrtvi zločinca, kao i našoj potrebi da se zločinac suoči sa svojom ogavnošću i time kazni. Dakle, osećaj zgroženost i odbojnost prema takvom odvratnom zločinu! Upravo ta moralna gadljivost prema zločinu je beskonačno intenzivna u Bogu i ona je u Bibliji poznata kao Božji gnev.

Dakle, Božji gnev je baziran na temelju božanske empatije prema žrtvama zločina, tj. božanskom saosećanju njihove patnje gde njihov bol postaje takođe Božji. S obzirom na Božju sposobnost beskonačnog empatičkog razumevanja patnje žrtve, Bog može da iskusi sve aspekte njene patnje.

U kontekstu našeg gore navedenog primera, vidimo da je Božji gnev namirenje pravde na ime patnje žrtve: počinioci odgovorni za zlo moraju biti retributivno suočeni sa odvratnim i mučnim karakterom njihovih postupaka. Njihovo namerno zadavanje boli žrtvi je takođe jedan čin protiv Boga koji empatički doživljava patnju žrtve. Njegovo saosećanje sa žrtvom je doživljeno na svojstven, božanski način, jednom empatijom koja je povezana sa Njegovim beskonačnim razumevanjem. Dakle, njihov nepokajani greh će biti kažnjen sa večnom posledicom: oni će biti uklonjeni od Božjeg prisustva za sva vremena, jer je njihov nepokajani zločin bio zločin i protiv Boga.

Svrha našeg gornjeg primera jeste da nam prikaže ljudsku moralnu indignaciju protiv zločina koji očigledno ima zao i gnusan karakter. Međutim, Bog poseduje veću moralnu odbojnost od nas, jer Bog je beskrajno osetljiviji prema gresima. Božja moralna osetljivost ima ekstremnu averziju prema svakom grehu. On gleda na pohlepu ili pijanstvo upravo onako kao što mi gledamo na zlostavljanje dece. Vidimo, dakle, da je naša ljudska moralna osetljivosti manje čistija od Božije, jer smo stekli grešne navike koje nas čine slepim da jasno vidimo gnusan karakter greha. Upravo kada bismo jasno videli odvratnost greha u svoj svojoj prljavštini, mi bismo više razumeli pravednost Božjeg gneva. Shodno tome, mi bismo razumeli više o neophodnosti pakla kao večne kazne.

Ipak, postoje izvesne nejasnoće sa našim argumentom koje navode na sledeću primedbu:

Mi i dalje ne razumemo zašto Bog kažnjava grešne ljude večnom mukom. Kako Bog može da zada kaznu koja podrazumeva svesno mučenje kroz svu večnost? A gde je tu pravda?! Zaista, zar ne bi Božja empatija dozvolila ovim jadnim izgubljenim dušama da nađu odmora, omogućivši im da umru u miru?

Ne, ne bi, ako su ove izgubljene duše duše Hitlera, Kaligule, Nerona, Staljina i drugih okrutnih masovnih ubica. Ali, šta je sa običnim ljudima koji su u paklu? Da li je pravedno da i oni budu u paklu iako su počinili grehe koje svi obični ljudi čine? Svakako da je apsolutno pravedno da i oni budu u paklu, zbog toga što se oni nikada nisu kajali za počinjene grehe. "Ali zašto?" neko može pitati u neverici. U cilju odgovora na ovo pitanje, rezimiraćemo dosadašnje zaključke.

U našem izlaganju pokazali smo da Bog ima beskonačno gnušanje prema svakoj vrsti greha. Ovo je zbog njegovog savršeno empatijskog i moralnog razumevanja: naši gresi takođe povređuju Boga. Dakle, najvažniji zaključak jeste da Bog ima beskonačno gnušanje prema grehu. Koji je značaj ovoga? Značaj ove istine se sažima u sledećem:

S obzirom na Božje beskonačno gnušanje prema grehu, njegova kazna takođe mora biti beskonačna.

Gornja misao nosi ideju beskonačne moralne senzitivnosti. Da li je ova ideja istinita? Da, ideja jeste istinita, ali razumevanje njene istinitosti zavisi od izvesne moralne intuicije. Da bi ovu istinu mogli da razumemo, razmotrimo sledeće, počevši sa primerima radikalnog zla:

Razmotri Hitlera, Himlera, Staljina i druge masovne ubice u paklu. Ili, zamisli ekstremno zle osobe u paklu, naime osobe koje doživljavaju veliko zadovoljstvo u mučenju ili činjenju teških i odvratnih zlih dela. Priseti se našeg primera radikalnog zla u kome su deca žrtve teškog i ponižavajućeg zlostavljanja, i zamisli sada te zločince, koji su odgovorni za takva neizreciva zla, u paklu. Ako si ti osoba sa jednom normalnom moralnom senzitivnošću, siguran sam da nimalo ne bi bio potišten zbog večne svesne muke ovih groznih, pokvarenih ljudi. Zašto? To je zato što su njihova neopisiva zla u stvari zla protiv čovečnosti. Bio bi moralni zločin ne kazniti ih večnim svesnim mučenjem!

Dakle, mi ne zaziremo od ideje da su izgubljene duše u paklu, ako su one odgovorne za radikalno zlo, gde mi jasno možemo da vidimo njihov zli i odvratni karakter: "Bio bi moralni zločin ne kazniti ih večnim svesnim mučenjem!"

Međutim, osnovni problem leži u sledećem pitanju: kako da ne zaziremo od zamisli da su "obični" ljudi u paklu? Mi imamo izvesno zaziranje kada uzmemo u obzir ljude koji čine "obične" grehe. Ima li pravde u kažnjavanju običnih ljudi večnom mukom? Ne bi bilo pravde, ako je mučenje o kome se govori bilo jednako za sve koji su kažnjeni; ali mi ne tvrdimo da večna kazna obuhvata jednake kazne za nepokajane grešnike. Ako se Bog gnuša na grehe “običnih” ljudi u onoj meri u kojoj se mi gnušamo na Hitlerove, i uzimajući u obzir da postoje razlike u kaznama, ima smisla govoriti o pravičnosti večne kazne "običnih" ljudi. A videli smo da Bog ima takvo moralno zgražavanje, čak i veće, zato što je njegovo zgražavanje na greh beskonačno. Ako bismo mi zbog našeg osećaja gađenja na radikalno zlo mogli određene ljude da pošaljemo u pakao, onda bi i Bog morao da kazni večnom mukom sve ljude koji se nisu pokajali od greha, s obzirom na Božje beskonačno gnušanje nad svakim grehom. Štaviše, kada se ideja beskonačne moralne senzitivnosti udruži sa idejom da je svaki počinjen greh doslovno greh protiv Boga (kao što je objašnjeno kada smo razmatrali atribut Božje ranjivosti), ideja večne kazne postaje vrlo plauzibilna. Kao što naše gnušanje vapi za retributivnom pravdom, tako isto Božje gnušanje prema svakom grehu zahteva večnu kaznu.

Ipak, trebalo bi da naglasimo da Biblija uči da kazna u zagrobnom životu ima gradaciju. Kao što postoje različite nagrade na nebu, tako postoje i različiti stepeni kazne u paklu (kao što je razmatrano u odeljku Gradacija kazne i inkluzivizam). Bog ima beskonačnu averziju prema svakom grehu, ali ovo ne podrazumeva jednakost kazni. U određivanju stepena kazne ne bi bilo ispravno izjednačiti grehe potpuno zlih ljudi sa gresima učinjenim od strane "običnih" ljudi. Ali jedan aspekt kazne će biti jednak: sve nepokajane izgubljene duše biće zauvek odvojene od prisustva Božje slave. One neće uživati veličanstvenu zajednicu sa Bogom koji je Slavni Stvoritelj i Izvor svake Dobrote i Lepote.

Problem je taj što je Božji gnev jedno posebno razumevanje odvratnosti greha koje je beskonačnog intenziteta. Zato mi ne možemo potpuno shvatiti koliko je Bogu greh užasno odvratan, i samim tim shvatiti nužnost pakla gde nepokajani grešnici moraju biti kažnjeni večnom mukom. Ipak, kako naša moralna osetljivost postaje sve čišća i čišća, odnosno kako počinjemo da uviđamo strahovitu odvratnost greha, tako sve više naziremo neophodnost pakla.

Naše objašnjenje Božjeg gneva, putem povezivanja sa Božjim specifičnim empatičkim razumevanjem, ima biblijsku osnovu. Sledeća sekcija pokazuje biblijsku podršku povezanosti Božjeg gneva i božanskog empatičkog razumevanja.
[Povratak na sadržaj]

4. Isusovo objašnjenje za postojanje pakla

Ozbiljnim studiranjem Biblije mi možemo naći odgovor na pitanje: "kako je moguće da Bog može osuditi nepokajane grešnike na pakao, ako je Bog u svom moralnom savršenstvu pun dobrote i ljubavi?" U prvom članku o paklu, pri razmatranju Mat 25:31-46, može se naslutiti objašnjenje kako je pakao moguć u univerzumu moralno savršenog Boga (vidi Eshatološko proroštvo o paklu). Tamo čitamo Isusovo objašnjenje zašto su ljudi osuđeni na pakao.

Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; Gost bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne obiđoste me. Tada će Mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna ili žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo Te? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.⁴

Osuđeni ljudi nisu marili za siromahe ovoga sveta. Nisu pomagali ljudima koji su bili gladni, žedni i goli. Nisu imali brigu za ljude koji su patili od raznih bolesti, niti su obilazili ljude koji su bili u tamnici. Drugim rečima, nisu pokazivali ljubav prema svojim bližnjima jer nisu posedovali saosećanje sa ljudima u patnji. Tim njihovim grešnim stavom su povredili i Hrista jer svi paćenici ovoga sveta su Hristova "mala braća." U Hristovim rečima, "kad ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste," naziremo božansku savršenu empatiju, koja je za nas ograničene ljude prosto neshvatljiva.

Božanska empatija, koja je izraz Božjeg beskonačnog razumevanja, jeste jedna od najvećih misterija našeg Boga. Mi se često pitamo zašto Bog jednostavno ne uništi zlo ovoga sveta i time prekine patnju. Ali, time bi onda i nas uništio, jer nismo sasvim nevini zbog naše grešne sebičnosti. Bog zato bira da i dalje trpi našu grešnost, umesto da nas odmah uništi, uprkos činjenici da mu je naša grešnost moralno ogavna, kao i činjenici da Bog svojim dugotrpljenjem doživljava patnju čovečanstva kroz svoju božansku empatiju. Božje empatičko dugotrpljenje jeste zato izraz njegove veličanstvene nesebičnosti, čiji je vrhunac bio izražen kroz Hristovo bolno prikovano telo na krstu.

Ipak, postoji granica božanskog strpljenja. Bog ima ogromno strpljenje u svom čekanju da se pokajemo. On ima dugotrpljivost prema našim gresima sve dok postoji mogućnost da se pokajemo. Međutim, kada pokajanje više nije moguće, onda je i Božjem strpljenju došao kraj. Zato, ako ljudi umru u svojim nepokajanim gresima, onda će morati biti suočeni sa Božjom beskonačnom mržnjom prema njihovim zločinima. Ako ljudi, tokom celog svog života, nikada nisu pokazali želju da se pokaju, niti imali bilo kakvu želju da se približe Bogu, onda oni nikada nisu pokazali ljubav prema Bogu. Kakva onda osnova za opraštanje postoji? Jedina osnova za opraštanje jeste pokajanje. Međutim, oni nikada nisu pokazali kajanje za svoje grehe tokom svog života i zato će postati "posuđe Božjeg gneva."

Da bi shvatili kako je Božje opraštanje nemoguće prema takvim nepokajanim grešnicima, imajmo sledeći misaoni eksperimenat. Zamislimo da smo roditelji i da gajimo veliku ljubav prema našem detetu. Da li bi oprostio jednom zločincu koji je na veoma svirep način povredio naše dete? Zločinac ne pokazuje nikakvo pokajanje za svoj zločin. Da li bi mogli oprostiti takvom čoveku? Ako smo iskreni prema svojim moralnim osećanjima, mi bi zahtevali da se takva osoba kazni jer ne bi mogli takvoj osobi ikada oprostiti. Pravda zahteva da se takva osoba teško kazni. Dalje, da li bi mogli ukazati milost prema nepokajanim zločincima kao što su Kaligula, Hitler i Staljin, koji su bili odgovorni za patnju ogromnog broja ljudi? Ako mi ne možemo da oprostimo u ime pravde, zašto bi onda to očekivali od Boga?
[Povratak na sadržaj]

B. Pakao - stanje tragične izgubljenosti

1. Osobna ljudska dimenzija - priroda stvorena po Božjem obličju

Paradoksalno, Bog je sa jedne strane veoma strpljiv u svom čekanju da se pokajemo, a sa druge strane izuzetno okrutan u svojoj konfrontaciji protiv greha. Na primer, čitamo u Bibliji da je Bog čekao da se Kananićani pokaju za svoje gnusne religiozne obrede. Oni su praktikovali ritualno spaljivanje dece bogu Molohu. Bog ih je upozoravao preko svojih proroka, ali oni nisu pokazali želju za pokajanje. Posle 400 godina On ih je sve uništio.

Ipak, Bog je čekao toliko godina na njihovo pokajanje, što sumnjam da bi ti uradio ako bi bio bog. Ti bi odmah sprečio njihovu grešnu praksu. Ti bi ih zaustavio ako bi svakog dana bio svedok njihove neljudske perverzije i zločina. Kada bi ti bio pun moralne dobrote, onda bi ti sve te neljudske perverzije i zločini nanosili bol tvome biću zbog tvoje beskonačne empatije. Garantujem da bi ti sve njih uništio u svoj svojoj moralnoj indignaciji i gnevu. Ne bi uopšte imao milosti za njihova nedela. Kada tvrdim da bi ti uništio sve Kananićane, onda pretpostavljam da imaš normalnu moralnu senzitivnost i empatiju koja zahteva da se zaustave sva nečovečna dela. Zato, pre nego što sudimo Bogu, sudi samome sebi. "GNOTHI SEAUTON - Spoznaj samog sebe!" Spoznajući samog sebe, razumećeš više Božju prirodu.

Glavna poenta gornjeg paragrafa, zapisanog kroz ličnu perspektivu prvog lica, jeste da naglasi da ljudske emocije delimično reflektuju unutrašnje iskustvo Boga. Lična dimenzija u našim životima jeste veoma kompleksna i ne bi trebali da se tome čudimo jer je to dimenzija koju delimo sa našim Stvoriteljem. Ljudska osećanja su veoma složena, i kada više razumemo našu ličnu emotivnu prirodu, više ćemo razumeti i Božju prirodu. Što više poznajemo sebe, u potpunoj iskrenosti, razumećemo više o Božjoj osobnoj prirodi. Ako smo bili veoma povređeni i strahovito razočarani od ljudi koje volimo, zašto bi to bilo drugačije sa Bogom? Ako moralno osuđujemo ljude koji bezrazložno ozleđuju druge ljude, zašto ne bi i Bog isto tako osudio takve ljude? Zar to ne bi reflektovalo osobnu dimenziju koju delimo sa Bogom, ako nas je već osobni Bog stvorio? Neki bi prigovorili da su to samo ljudske koncepcije o takvom bogu. Međutim, takav prigovor pokazuje kako se veoma omalovažava osobna dimenzija u našim životima. Ona je i tako važna uprkos činjenici da ona može biti izvor svih naših patnji i bola; bola koji je beskonačno intenzivan u Bogu zbog njegove savršene empatije. U svakom slučaju, otkriveni Bog Biblije jeste jedna osoba, i ako želimo da razumemo njegovu prirodu onda ga moramo i tretirati kao osobu.
[Povratak na sadržaj]

2. Pokajanje - uslov praštanja

Ljudska osobnost jeste sveta, jer je stvorena prema Božjem obličju. Ne bi smeli mrzeti ljude zbog njihovih zlih dela, nego radije treba mrzeti njihova zla dela. Distinkcija između osobe i njenih dela jeste važna, jer dozvoljava da čin praštanja bude moguć. Moguće je oprostiti, jer kada praštamo, mi praštamo osobi, a ne njenim pogrešnim delima. Iako je osoba izrazila jednu zlu nameru kroz svoja dela, ta zla namera nije suština njene osobnosti. Naravno, mi bi trebali da mrzimo zle namere izražene kroz dela, ali Biblija nas uči da uvek postoji nada za promenu i pokajanje. Pokajanje jeste temelj opraštanja. Pokajanje, na grčkom "μετανοια" (metanoia), znači promenu uma i stava. Ako nema pokajanja, onda praštanje postaje slepa tolerancija prema gresima. Praštanje postaje besmisleno ako je ono slepa tolerancija prema nečijoj gluposti, gde glupa osoba ne razume niti priznaje svoju grešku. Ipak, trebamo imati spremnost da oprostimo, jer dotična osoba se može promeniti i pokazati svoju iskrenu žalost nad svojim pogrešnim delima koje su nam nanele štetu.

Bog je spreman da nam oprosti. Da bi nam Bog mogao oprostiti u svoj svojoj pravdi, koja ne toleriše greh, dozvolio je sebi da bude mučen i ubijen na krstu radi naših greha. Tim činom je pokazao koliko je greh užasan i ogavan pred njim, tj. to je čin osude greha. Njegova patnja na krstu jeste takođe čin ljubavi, jer je to učinjeno radi nas: njegova nevina patnja predstavlja zamenu za kaznu koju bi inače mi primili da se nismo pokajali. To je, drugim rečima, jedna otkupljujuća patnja, kojom nas On otkupljuje od kazne ako smo pokazali promenu kroz pokajanje. Pokajanje jeste uslov oproštenja i milosti Boga, koje je omogućeno kroz patnju Hrista na krstu Golgote.

Bog u svojoj pravednosti ne može da nam oprosti ako u nama nema volje da primimo njegov božanski život, jer samo njegovom božanskom snagom možemo pobediti naše grešne sebične sklonosti i impulse. Mi ne možemo da primimo Božji dar ako u nama nema volje da otvorimo svoje prazne ruke Bogu, jer Bog ozbiljno poštuje našu slobodu.
[Povratak na sadržaj]

3. Božja tišina i ljudska vera

Bog je sada tih Bog jer smo mi ti koji trebamo da učinimo prvi korak ka izmirenju sa Njim. Bog više nema šta da nam kaže jer je sve već bilo rečeno kroz Hrista, koji je vrhunac istorije komunikacije između Boga i čovečanstva. Hristos jeste utelovljenje Boga koji je hodao među nama. Bog nema više šta da nam kaže, jer je sve već bilo rečeno na krstu. Na krstu je pokazao svoju bekonačnu ljubav prema nama, i istovremeno svoju beskonačnu mržnju prema grehu. Bog je pokazao ogromnu ljubav prema nama uprkos našoj grešnosti.

Božja tišina nam takođe omogućava da budemo slobodni u svom razmišljanju i verovanju, gde u našoj slobodi mi pokazujemo ljubav prema onome što izbiramo. Ako bi se potpuno otkrio u svoj svojoj slavi, onda bi bili potpuno uništeni, jer u nama postoji nešto što je potpuno strano Božjoj prirodi. Ono što je strano Božjoj prirodi jeste naša grešnost. Ako bi se On sada potpuno otkrio u punoj svojoj slavi, onda jedini mirni put ka ljudskom spasenju bi bio onemogućen. Jedini put ka izmirenju sa Bogom jeste u našem slobodnom izboru da verujemo u Hrista.

Zašto je vera u Boga vrlo važna? Zanimljivo je da nam Biblija kaže da postoji jedna stvar bez koje je odnos sa Bogom potpuno nemoguć:

A bez vere nemoguće je ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže.⁵

Zašto Bog zahteva od nas da verujemo u Njega? Posedovati veru u Boga jeste toliko važno, da Biblija čak koristi reč "nemoguće" ("αδυνατος", adunatos) da bi naglasila važnost vere.

Da bi razumeli zašto je vera nužna za spasenje, pretpostavimo da su svi ljudi odjednom savršeno sigurni u svojoj spoznaji da Bog Biblije postoji. Onda ne bi bilo više vere u Boga, jer kada verujemo u nešto onda postoji zrno nesigurnosti u našem znanju. To ne bi bilo moguće u našem scenariju, jer bi svi imali potpuno sigurno znanje o Božjem postojanju. Imali bi takođe veliko divljenje za Božje veličanstvo, bili bi zapanjeni Njegovom lepotom i neizrecivom dobrotom, ali bi takođe bili smrtno suočeni sa Njegovom svetom prirodom, koja je potpuno strana našoj prirodi zbog akumuliranih greha. Suočeni sa našim nagomilanim gresima, mi bi bili veoma frustrirani našom nemogućnošću da pokažemo da ga zaista volimo, jer bi tada bilo prekasno. Bilo bi nemoguće pokazati mu da smo ga zaista ljubili u našim životima upravo zbog svih počinjenih greha, jer svaki greh jeste neprijateljski čin protiv Boga.

Bog ne zahteva da znamo da on postoji, nego da verujemo u njega:

Jer je Bog tako ljubio svijet, da je predao svojega jedinorođenog Sina, da svaki, koji vjeruje u njega, ne pogine, nego ima život vječni.⁶

Trebalo bi da razmislimo koliko vera prožima naše živote, naročito u našim odnosima sa drugim ljudima, da bi shvatili fundamentalnost vere. U našim odnosima sa ljudima koje volimo, mi pokazujemo poverenje. Ljubav nije prisutna ako ne postoji neki element vere u osobu koju volimo. Ako verujemo u Boga, onda smo pokazali da imamo ljubavi prema Bogu. Naša ljubav zadivljuje Boga, jer ima puno razloga da ne verujemo u Njega. Sada je vreme da izrazimo našu ljubav prema Bogu, a ne kada smo u svetoj prisutnosti Njegovog božanskog veličanstva u nebu. U nebu nećemo moći a da ne budemo privučeni Božjom veličanstvenom blaženošću. Naše obožavanje Gospoda tada neće biti zbog naše vere da je Bog dostojan da bude slavljen, nego zbog toga što ćemo doživeti Božju Slavu ispoljenu kroz božanstvenu Lepotu, Dobrotu i Mudrost.
[Povratak na sadržaj]

4. Kazna - vremenski aspekti i večnost

U ovom odeljku ćemo razmatrati problem vremenskog aspekta večne kazne. Problem se sastoji u tome što se čini da gresi, koji su počinjeni u ograničenom vremenskom periodu, ne zaslužuju večnu muku. Naneti beskonačnu patnju onima koji su počinili konačne grehe, kako Pinok tvrdi,

bi uveliko prevazišlo meru kazne po principu "oko za oko, zub za zub". Imali bi ozbiljnu neravnomernost između počinjenih greha u vremenu i večno trpljenje patnje. Sama činjenica da je greh počinjen protiv beskonačnog Boga, ne čini time greh beskonačnim.⁷

Ima nekoliko odgovora gornjem prigovoru.

Prvo, kao što Dixon i Reymond zapažaju,

Argument da beskonačna kazna za konačne grehe je nepravedna, ne bi samo isključio tradicionalan pogled na pakao, nego takođe alternativi pogled anihilacije. "Po ovom osnovu", kako jedan pisac tvrdi, "Bog ne bi mogao da anihilira grešnika zbog greha pošto je anihilacija svakako večna po svom efektu".⁸

Poenta jeste da anihilista ne može da izbegne univerzalizam ako se dosledno sledi zaključak anihilističkog argumenta. Prema soteriološkom univerzalizmu svako je spašen, čak i ljudi kao što su Hitler i Kaligula. Iz tog razloga, ovakav tradicionalan odgovor ima validnu poentu jedino u kontekstu diskusije sa anihilistom. On neće uticati na univerzalističku poziciju.

Sledeći odgovor, vredan pažnje, daje Alan Gomes. Gomes tvrdi da je anihilistički argumenat pogrešan iz dva razloga. Prvi se tiče mišljenja da je gnusnost zločina određena trajanjem vremena njegovog izvršenja.

[Anihilistički argument] pretpostavlja da je gnusnost zločina u direktnoj povezanosti sa vremenskim trajanjem izvršenja zločina. Ali takva povezanost ne postoji. Neki zločini, kao što je ubistvo, može trajati samo trenutak da se izvrši, dok lopovu treba nekoliko časova da premesti ukradenu robu u svoj kamion. Ipak, ubistvo je puno ozbiljniji zločin nego krađa.⁹

Drugi Gomezov razlog se tiče odnosa između žrtve zločina i njegove gnusnost.

Mučenje životinja je zločin, ali mučenje ljudskog bića je još veći zločin, koji zaslužuje još veću kaznu.¹⁰

U istom duhu Gomes tvrdi,

Koliko je, onda, mnogo ozbiljniji i najmanji prestup protiv apsolutno svetog Boga, koji je dostojan naše potpune i večite vernost? Zaista, greh protiv apsolutno svetog Boga je apsolutno ozbiljan. Iz tog razloga, izgubljeni grešnici će trpeti apsolutno i beskrajno otuđenje od Boga; to otuđenje jeste suština pakla. Anihilistička teorija je ta koja je moralno nepodesna. Njihov Bog nije istinski svet, jer ne zahteva da greh dobije ono što zaslužuje.¹¹

Gomes daje odlična zapažanja oko dveju pomenutih relacija: (a) odnos između vremenskog trajanja i ozbiljnost zločina, i (b) odnos između žrtve zločina i ozbiljnosti zločina. Ozbiljnost zločina ne zavisi od njegovog vremenskog trajanja koje je potrebno da se izvrši. Zatim, ozbiljnost zločina zavisi i od žrtve zločina, a ne samo o stepenu štete. Argument otvara mogućnost ideje da su zločini protiv Boga toliko ozbiljni da zaslužuju večnu kaznu, uprkos vremenskom ograničenju u izvršenju tih zločina.

Međutim, može li Gomesovo zapažanje da igra ulogu kao premisa u argumentu koji pokazuje da je večna kazna zaslužena? Čini se da Gomes pokušava to da uspostavi svojim argumentom, ali ono što se najviše može uspostaviti jeste da "greh protiv apsolutno svetog Boga je apsolutno ozbiljan." Pinok bi se drage volje složio sa Gomesom o ozbiljnosti greha, ali se ne bi složio da ta "ozbiljnost greha" zaslužuje večnu muku pakla. Osim toga, izgleda da je Gomesov odgovor tzv. prosjačenje pitanje, jer bi se dalje moglo pitati: zašto bi greh protiv svetog Boga zaslužio večnu muku? Gomesov argument treba poboljšati da bi mogao funkcionisati. Jedan način da se argumenat poboljša jeste da se analizira pojam svetosti Boga. Da li pojam svetost Boga sadrži ideju koja bi objasnila pravednost večne kazne?

Svetost Boga podrazumeva da se mi moramo veoma pažljivo ophoditi prema Njemu. Ne bi smeli tretirati Boga na isti način kako inače tretiramo druge ljude ili stvari. Boga treba shvatiti i te kako ozbiljno. Zašto je Bog svet? Svetost nečega označava da ono ima ogromnu izuzetnost koja se ne sme povrediti. A Bog jeste i te kako izuzetan jer je On savršeno Biće po svojoj moći i dobroti. On je Stvoritelj svega, izvor svake dobrote i lepote. U Njemu obitava beskonačno razumevanje svega. Videli smo da kroz božansko razumevanje, Bog ima savršenu empatiju. I upravo kroz svoju savršenu empatiju, Bog je i te kako ranjiv. Božanska ranjivost je jedinstvena, koju samo Bog može da doživi, jer podrazumeva jedno posebno empatičko razumevanje koje je od beskonačnog karaktera. Povrediti Boga je gore nego što bi povredili jedno bezazleno dete, jer je Bog izvor bezazlenosti. On je apsolutna punina dobrote, koja se pokazala kada je On patio na krstu kao bezazleno "jagnje Božje" (Jov 1:29, 36).

Osim ideje svetosti, postoji još jedna ideja koja pokazuje pravednost večne kazne. Ideja se sastoji u sledećem: izgubljene duše u paklu nisu kažnjene isključivo zbog počinjenih greha, nego zato što se nisu pokajale kada su imale priliku za to.

U svojim životima nisu pokazali pokajanje koje bi ih dovelo do promene stava i karaktera. Prilikom fizičke smrti, imali su nepokajano stanje koje predstavlja završni izraz nedostatka ljubavi prema Bogu. Metaforički rečeno, oni su gasili svetlo Božjeg obličja u svojim životima do tačke gašenja, i tako postali duhovno mrtvi, potpuno otuđeni od Božjeg života. Nikada se nisu pomirili sa Njim, iako su imali priliku da to učine.

Njihovo odbijanje da se istinski pokaju za vreme života jeste upravo to što je kažnjeno. Ali zašto ih kazniti sa posledicom koja je večna? To je zato što je njihovo završno nepokajano stanje izraz potpune nenaklonjenosti prema Bogu. Bog ne želi da ima zajedništvo sa ljudima koji su izabrali da ga ignorišu.

Zašto Bog ne želi da ima zajedništvo sa njima? Zašto neće da im oprostiti njihov konačan izbor? Jednostavan odgovor leži u prirodi konačnog izbora, naime, taj izbor ne dozvoljava mogućnost oproštenja. Njihov konačni izbor je akumulirani učinak doživotnog odnosa prema Bogu izraženog životnim stavom koji ne dozvoljava da Bog radi u njihovim životima. Kao posledica takvog stava, u zadnjem trenutku njihovih života oni umiru sasvim bez Boga, tj. umiru u stanju potpune bezbožnosti. Dakle, uslov za oproštaj nije bio ispunjen: nije postojalo pokajanje kao izraz istinske slobodne volje da se bira ljubav prema Bogu, koja bi se izražava kroz veru i poštovanje Božjeg moralnog zakona.

U prethodnom odeljku smo pokazali da u čisto duhovnom području, gde vlada carstvo pune spoznaje o postojanju Boga i Njegove svete volje, jednom grešniku je nemoguće da izrazi istinsku ljubav prema Bogu zbog akumuliranih nepokajanih greha. Kako im Bog može oprostiti, kada njihovo pokajanje, koje je inače izraz istinski slobodnog izbora ljubavi, nije moguće u jedno čisto duhovnom carstvu? Zar bi mogli zahtevati od Boga da bezuslovno oprosti ljudima kao Hitleru i Kaliguli, ili siledžijama koji su zlostavljali decu?

Međutim, nije li Bog mogao da sačeka da se pokaju, pa zatim im omogućiti da umru? No, ovo pitanje pretpostavlja da Bog ne čeka na naše pokajanje. Ipak, cela Biblija upravo i jeste oko Božijeg strpljivog čekanja da se pokajemo. Na primer, Bog je čekao 400 godina da se Hananeji pokaju od svojih strašnih verskih obreda u kome su ritualno spaljivali decu. Prema biblijskom izveštaju vidimo da se oni nisu pokajali tokom tih godina Božjeg čekanja, i postoje dobri egzegetski razlozi za tvrdnju da se oni ne bi nikada ni pokajali (vidi 1 Moj 15:16).

Sledeći odeljak razmatra još jednu ideju koja pokazuje nužnost večne kazne.

5. Metafizička mogućnost demonizacije ljudske duše

Da ponovimo što je bilo rečeno o ljudskoj osobnosti: ljudska osobnost jeste sveta jer je stvorena prema Božjem obličju. Ne bi smeli mrzeti ljude zbog njihovih zlih dela, nego radije treba mrzeti njihova zla dela. Time razlikujemo osobu od njenih dela, što čini čin praštanja mogućim. Kada praštamo, mi praštamo osobi, a ne njenim pogrešnim delima. Time takođe pokazujemo poverenje prema osobi: verujemo da će se promeniti i da više neće činiti zlo. Iako je osoba izrazila jednu zlu nameru kroz svoja dela, ta zla namera nije suština njene osobnosti. Trebamo imati spremnost da oprostimo, jer se dotična osoba može promeniti i pokazati svoju iskrenu žalost nad svojim pogrešnim delima. Zato Bog može da nam oprosti ako smo pokazali iskreno pokajanje.

Međutim, gornje razmatranje se ne odnosi na izgubljene grešne duše koje su umrle u svojoj bezbožnosti i nepokajanim gresima. Akumulirani grešni stavovi i navike u izgubljenoj grešnoj duši postaju permanentno i integralno vezani za nju prilikom fizičke smrti. Grešnost duše postaje jedina motivaciona snaga njene osobnosti. Takva osoba prestaje da bude ljudska zato što njena grešnost postaje identitet njene duše, i time je ona u stanju totalne bezbožnosti. Ona više nema sposobnost pokajanja, tj. nema se volja za promenu, jer je identitet njene volje integralno vezan za greh. Takav proces totalnog preovladavanja greha u duši jedne osobe jeste proces demonizacije.

Proces demonizacije nije biblijski potvrđena istina, ali je metafizički moguća istina. Takva metafizička mogućnost bi dala dobro objašnjenje zašto izgubljene grešne duše moraju da budu u paklu za svu večnost, naime zato što nemaju sposobnost za pokajanje.

Ipak, zašto ih onda Bog jednostavno ne uništi, u smislu da oni više ne postoje? To je zato što je metafizički moguće da je ljudska duša neuništive prirode; ona se ne da uništiti. Biblija daje indikaciju da je ljudska duša neuništiva, jer je prva čovečija duša proistekla iz božanskog bića kada je Bog udahnuo život u Adamovo telo. Nešto što je proisteklo iz Božjeg bića jeste neuništivo. Naše duše prilikom rođenja nasleđuju to svojstvo neuništivosti.

Demoni i demonizirane ljudske duše su osobe koje su slobodnom voljom izabrale da budu nepovratno zarobljene grehom. Upravo se taj ireverzibilni čin kažnjava, naime njihov nepovratni čin da izgube svoju slobodu. Zato će Hristos reći izgubljenim grešnicima: "Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim (Mat. 25:41)." Demonizirane duše, duše koje su izgubile svoju prvobitnu ljudskost, su poslate u pakao, jer je upravo pakao mesto pripravljen demonima.

Jedini način da se spreči demonizacija jeste da se poseduje Božja snaga u sebi, da se bude u Hristu. Pomoću Božje snage greh se može potpuno savladiti. Zato, dok smo ovde na zemlji u našim fizičkim telima, mi imamo potencijal za promenu i duhovni rast.
[Povratak na sadržaj]

6. Idite od mene!

Čitajući Isusovo eshatološko proroštvo o paklu, (vidi Mat 25:31-46), zapažamo nekoliko istina.

Pakao nikada nije bio stvoren, nego je pripravljeno prebivalište za demone. Pakao nikada nije bio pripravljen za ljudska bića. Temelj te tvrdnje je u Mat. 25:34, 41.

Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta.

Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim.

Nije rečeno da je pakao jedno prebivalište pripravljeno za ljude (kao što to Kalvinizam naučava), nego je rečeno da je pripravljen za đavola i njegove anđele, tj. za demone. Nekoliko stvari zapažamo.

Kao prvo, rečeno je da je pakao pripravljen, a ne da je stvoren. Takođe se kaže da je Božje carstvo pripravljeno za nekoga. Za koga je Božje carstvo pripravljeno? Isus je to rekao za ljude koji su sačuvali svoju čovečnost. Božje carstvo je pripravljeno od postanja sveta zato što je Bog hteo da stvori ljudska bića, koja nose Njegovo obličje, koja bi u njemu boravila. Da li možemo iz toga zaključiti da je carstvo Božje stvoreno? Ne, jer je Božje carstvo jedno večno carstvo. Isto takvo razmatranje se može odnositi na pakao, naime da nije stvoren.

Jedan razlog da pakao nije stvoren jeste sledeći: Bog je oduvek mrzeo zlo. Upravo ta božanska mržnja jeste pakao. Pakao jeste manifestacija Božje mržnje prema zlu. Pošto je Bog večan i nestvoren, pakao je isto tako večan i nestvoren. Kako Bog ima beskonačno razumevanje svega, to podrazumeva i razumevanje svih mogućnosti zala. Pre stvaranja, nije postojalo nikakvo zlo, nego samo mogućnost postojanja zla. Kakav bi onda stav imao Bog, pre stvaranja, prema jednoj od takvih budućih mogućnosti zala, recimo mogućnosti nacističkih zločina? Pošto je Bog savršeno moralna osoba, on bi mrzeo takvu mogućnost sa beskonačnim intenzitetom. Upravo ta mržnja jeste pakao, jedna intenzivna mržnja koja je oduvek postojala u njegovom božanskom razumevanju.

Ako je Bog oduvek bio protiv greha, onda je pakao oduvek postojao, mada prazan. Zato što se Bogu veoma gadi greh, Bog ima strahovito okrutan stav prema grehu. Dakle, pakao jeste jedno prebivalište koje je bez Božje prisutnosti, osim strahovitih sila božanske mržnje prema svakoj mogućnosti zla. Ono je bilo prazno od svega, ali je imalo mogućnost da se napuni sa "stvarima" koje su potpuno otuđene od Božje prirode, naime demonima.

Drugo, u čemu se Božja kazna sastoji? Ona se sastoji od tri reči: "Idite od mene!" U pitanju je jedno odvajanje u kome naziremo prirodu kazne: prestanak svake prisutnosti Boga. Sve ljudsko u nama će biti izgubljeno, jer čovečnost poseduje aspekte božanskog prisutstva. Svi aspekti božanskog prisutstva će biti izgubljeni u nama, izuzev što ćemo doživeti Božje snažno razočaranje i gnev.
[Povratak na sadržaj]

Endnote

¹ Psalms 147:5 [Povratak na tekst]

² J. R. Lucas, "The Vulnerability of God" [Povratak na tekst]

³ 2 Peter 3:9 [Povratak na tekst]

⁴ Matthew 25:41-46 [Povratak na tekst]

⁵ Heb. 11:6 [Povratak na tekst]

⁶ Jov 3:16 [Povratak na tekst]

⁷ Clark H. Pinnock, "The destruction of the Finally Impenitent," Criswell Theological Review 4.2, 255; quoted in Dixon, op cit, 81-82 [Povratak na tekst]

⁸ Dixon, op cit, 82. Dixon citira Reymond, "Dr John Stott on Hell," Presbyterion 16, 57 [Povratak na tekst]

⁹ Gomes, op cit, 9 [Povratak na tekst]

¹⁰Idem[Povratak na tekst]

¹¹Idem[Povratak na tekst]