Božje pokajanje

Uvod

U ovom članku ćemo se baviti biblijskim tekstovima koji se tiču Božje promenljivosti u formi njegovog kajanja, gde se Božje kajanje shvata kao predomišljanje u odnosu na njegove predhodne namere i planove. Ovi tekstovi se suprostavljaju tradicionalnoj teologiji bezvremenitog Boga, tj. shvatanju da je Bog van vremena, jer promenljivost pretpostavlja vremenitost.¹ Kao što ćemo videti kasnije, postoji mnoštvo biblijskih izveštaja o Božjem pokajanju. Ipak, uprkos silnim biblijskim izveštajima o Božjem pokajanju, tradicionalna teologija nepromenljivog Boga koji je van vremena ostaje dominantna u hrišćanskoj filozofiji. Kako je ovo moguće? Da li je tradicionalna teologija slepa u odnosu na biblijska otkrivenja na ovu temu?

Glavni razlog za ovoliko veliku razliku između biblijskog otkrivenja i tradicionalne hrišćanske teologije jeste stajalište tradicionalne hermeneutike² koje je nasleđeno od crkvenih otaca, koji su bili skloni metaforičkom tumačenju Biblije. Tako, biblijski izveštaji o Božjoj vremenitosti i promenljivosti, kao što su izjave o Božjem pokajanju, se shvataju metaforičkim antropomorfizmima, tj. kao pripisivanje ljudske forme ili ličnosti Bogu, koje bi trebalo da se razumeju u figurativnom smislu.

Sada ćemo pobliže da pogledamo važan biblijski izveštaj o Božjem pokajanju koji se tradicionalno tumači kao antropomirfizam. Daćemo razloge zašto se biblijski izveštaj o Božjem pokajanju treba shvatiti bukvalno i pokazati kako tekst zapravo služi kao važan biblijski dokaz za Božju suštinsku vremenitost.
[Vratite se na Sadržaj]

Postanje 6:5-7

Biblijski izveštaj o kome je reč je Postanje 6:5-7:

I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihovog svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: Hoću da istrebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čoveka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.

Značaj teksta

Značaj teksta leži u činjenici da predstavlja jedan od najranijih opisa Boga u istorijskom kontekstu, dajući izveštaj o najvažnijem događaju u ljudskoj istoriji, naime potopu, tj. o kataklizmičkoj globalnoj poplavi koja je gotovo uništila celu ljudsku vrstu. Interesantno, izveštaj o božanskom pokajanju služi kao glavno objašnjenje najvećeg i najrasprostranjenijeg katastrofičnog događaja, i njegovo objašnjenje je integralni deo izveštaja. Ako izveštaj o potopu tumačimo na bukvalan način, onda izveštaj o božanskom pokajanju isto tako treba da tumačimo, iz razloga što je izveštaj o božanskom pokajanju integralni deo priče i služi kao presudno objašnjenje zašto je Bog prouzorkovao najkatastrofalnije poglavlje naše istorije.

Kao fundamentalni hrišćani, mi bismo trebali biblijski izveštaj da uzmemo kao nešto što se stvarno dogodilo, tj. da ga razumemo bukvalno, a ne kao parabolu ili mit. U njemu nema simboličnog ili alegoričnog govora, već radije trezven izveštaj o kataklizmi. S obzirom na istorijski kontekst, mi bismo biblijsku izjavu o božanskom pokajanju takođe trebali da uzmemo bukvalno; jer ako sumnjamo u istinitost izveštaja da se Bog pokajao što je stvorio ljudski svet, mi bismo onda isto tako trebali da sumnjamo u istinitost cele priče – nešto što nijedan fundamentalni hrišćanin nije spreman da učini.
[Vratite se na Sadržaj]

Tradicionalno razumevanje

Međutim, tradicionalna teologija nije protumačila izjave o božanskom pokajanju kao doslovnu istinu, uprkos tome što je Postanje 6:5-7 jedna od najjasnijih i nedvosmislenih izjava o Bogu. Umesto toga, tradicionalna intepretacija umanjuje značaj izveštaja o božanskom pokajanju postupajući s njima kao da su figurativni antropomorfizmi. Glavni razlog za ovo ne leži u egzegezi, već radije u tome da tradicionalna teologija čita stihove kroz prizmu grčke filozofije, naročito Platona i Aristotela, gde se Bog predočava kao nepromenljiv i neosetljiv (nesposoban da iskusi zadovoljstvo ili bol). Inkarnacija je za Platona nemoguća, a Božja interakcija sa svetom je za Aristotela apsurdna misao, budući da Bog nema potrebu da se upušta u odnose sa drugima.³

Rani hrišćanski mislioci, koji su bili obrazovani u grčkoj misli, čitali su Sveto pismo kroz grčki filozofski okvir. Oni su razvili teološki sistem koji je pokušao da uskladi grčke filozofske koncepcije boga sa biblijskim otkrivenjem. Kroz njihovo usklađivanje, hrišćanska tradicija je razvila vrlo sofisticiranu sistematsku teologiju u kojoj je Bog osmišljen kao savršeno biće koje je nepromenljivo i boravi u transcendentnoj, bezvremeno večnoj oblasti izvan stvorenog univerzuma. Božanski atributi, kao sveznanje i svemoćnost, se posmatraju kroz prizmu božanske nepromenljivosti. Međutim, božansko sveznanje i svemoćnost se mogu shvatiti u potpuno drugačijem svetlu u kojem se Bog spoznaje kao biće puno života i dinamike, ispunjeno aktivnošću i kreativnošću.

Zaista, Bog Biblije i bog filozofa nisu isti. Bog je od strane biblijskih pisaca predstavljen kao neko ko veoma intenzivno učestvuje u odnosu sa ljudima, prilikom čega njegova volja i moralni karakter dolaze do izražaja. Putem biblijskih izveštaja, Bog se otkriva kao konkretna osoba koja izražava širok spektar emocija, kao ljubav, radost, ljubomora, gnev i tuga. On nije prikazan kao bezlični metafizički princip, već radije kao osoba koja komunicira sa onim što je stvorio.

Ipak, crkveni oci su pripojili mnoge grčke ideje i intepretirali Bibliju kroz grčke okvire. Primera radi, Ignjatije (Bogonosac), Origen i Avgustin su verovali u neosetljivost i nepromenljivost Boga.⁴ S obzirom da je hrišćanska tradicija oblikovana teologijom crkvenih otaca, koji su snažno bili pod uticajem grčke filozofije, ne iznenađuje to što tradicija čita biblijske izveštaje o božanskom pokajanju kao figurativne antropomorfizme.
[Vratite se na Sadržaj]

Primedbe na tradicionalna shvatanja

Da li su takva tradicionalna čitanja hermeneutički ispravna ako sledimo najosnovnije principe tumačenja? Postoje tri glavna problema u tradicionalnom čitanju.

Prvo, ne postoji jasan odgovor koje je to navodno figurativno značenje. Ako Božje pokajanje ili promenljivost ima samo slikovito značenje, koja bukvalna istina je otkrivena u figurativnom govoru o Božjem pokajanju a koja ne bi jednako mogla da se izrazi i na bukvalan način? Obično u figurativnom tekstu – koji se može videti u poetskoj literaturi Biblije – slikovita značenja se mogu vrlo lako raspoznati. Na primer, reči psalmiste "pod sen krila tvojih sklanjam se" (Psalam 57:1) prenose snažnu metaforičku sliku Boga kao nekog u kome mi možemo pronaći sigurnost. Izjava se pojavljuje u poetskom kontekstu u kome se metafore mogu i očekivati. Međutim, izjava o Božjem pokajanju se ne može uverljivo protumačiti kao metaforičko, jednostavno zato što je napisana u istorijskoj pripovesti. Ako je namera bila da ona ima slikovit smisao, ostaje pitanje koji smisao izveštaj želi da objavi a koji ne bi mogao da bude izražen jednostavnim, bukvalnim jezikom.

Drugo, tradicionalno tumačenje narušava kontekst u pogledu tipa teksta o kome govorimo. Ovde je reč o doslovnom istorijskom izveštaju o najžešćoj globalnoj katastrofi u ljudskoj istoriji. S obzirom koliko izveštaj o božanskom pokajanju ima integralnu i obrazložavajuću ulogu, kontekst ne dozvoljava tumačenje izjave o božanskom pokajanju kao figurativni antropomorfizam, sem ako celokupnu priču ne smatramo mitom.

Treće, ako se izveštaj o božanskom pokajanju razumeva kao figurativni antropomorfizam, onda ne možemo izbeći da božanski moral i voljne odnose (kao što su Božja ljubav i njegova istinska dobrota) takođe posmatramo kao antropomorfizme. Zašto bismo isključili ove specifične moralne atribute kao antropomorfizme a ne i atribut kajanja? Ako ne postoji dobar odgovor na ovo pitanje, mi moramo dosledno intepretirati biblijske izjave o Božjoj ljubavi, istinskoj dobroti, mržnji prema grehu, ljubomori za njegov izabrani narod, tuzi zbog našeg tragično grešnog stanja itd., kao antropomorfizme, a ne kao doslovne biblijske istine o Bogu. Shodno tome, mi moramo da odbacimo devedeset pet procenata Biblije kao teološki irelevantno, kao biblijski tekst koji ne prenosi bukvalne istine o Bogu.

Ovakve su (apsurdne) posledice ako alegorično tumačimo delove Biblije koji se ne uklapaju u naše predhodno formirane predstave Boga. Poenta je sledeća: ako metaforički razumevamo biblijske izjave o Božjem pokajanju, onda to činimo na nekoj doktrinalnoj osnovi a ne na striktno hermeneutičkoj osnovi koje počiva na zdravim principima intepretacije. Shodno tome ne bismo imali doktrinalno neutralni kriterijum koji bi nam pomogao da razlikujemo između atributa koje bismo trebali da smatramo antropomorfizmima od onih koje bismo trebali da razumemo bukvalno.

Ako Božje pokajanje smatramo antropomorfizmom zato što protivreči našoj (doktrinalnoj) ideji Božjeg savršenstva, onda naš kriterijum nije doktrinalno neutralan. Doktrinalna pozicija P u pogledu neke izjave I je neutralna ako bi i prihvatanje i odbijanje I bili logički kompatibilni sa pozicijom P. Postoje različite doktrinalne pozicije u pogledu Božje savršenosti koji nisu neutralne prema izjavama o Božjem pokajanju. Na primer, kalvinističko viđenje Božje savršenosti bi protumačilo Božje pokajanje kao antropomorfizam, dok bi neo-arminijansko viđenje protumačilo izjave o Božjem pokajanju kao doslovne istine. Cilj je, međutim, da se nađe doktrinalno neutralni kriterijum, tj. kriterijum koji se ne oslanja ni na jednu teologiju, zato što naša doktrinalna preduverenja ne bi trebala da oblikuju naše razumevanje Biblije - naprotiv, mi bismo trebali da dozvolimo da Biblija oblikuje naše doktrinalne poglede.

Zdravi principi intepretacije bi trebali da budu jedini neutralni kriterijumi koji bi nam pomogli da prepoznamo koje odlike pripisane Bogu jesu antropomorfizmi. Takvi principi podrazumevaju poštovanje konteksta i književnog roda kome tekst pripada, tj. da li je deo istorijske pripovesti ili je poetsko delo. U našem slučaju, biblijski izveštaj o Božjem pokajanju je izjava koja pripada istorijskom pripovedaju koje obrazlaže zašto se potop dogodio, i kao takav on je sastavni deo priče. Iz tih neutralnih hermeneutičkih razmatranja, mi treba da zaključimo da je izvešaj o Božjem pokajanju bukvalna istina, osim ako smatramo da je priča o potopu mit. Kao fundamentalni hrišćani,⁵ mi smatramo da priča o potopu govori o istorijskom događaju, i ako smo dosledni, mi bismo trebali da izveštaj o Božjem kajanju takođe smatramo doslovnom istinom. Naš hermeneutički zaključak nije utemeljen na nekoj teološkoj doktrini, već jedino na hermeneutičkim razmatranjima.

Biblijski izveštaj o božanskom pokajanju u Postanju ima podrušku mnoštva drugih biblijskih izveštaja o Božjem pokajanju. Postoji ukupno 35 slučaja izveštaja u vezi Božjeg pokajanja: Postanje 6:6-7; Izlazak 32:12, 14; Brojevi 23:19; Ponovljeni zakoni 32:36; Sudije 2:18; 1 Samuilova 15:11, 29, 35; 2 Samuilova 24:16; Psalmi 90:13; 106:45; 110:4; 135:14; Jeremija 4:28; 15:6; 18:8, 10; 20:16; 26:3, 13, 19; 42:10; Jezekilja 24.14; Osija 11:8; 13:14; Amos 7:3, 6; Jona 3:9-10; 4:2; i Zaharije 8:14. U svim ovim stihovima stoji da se Bog predomislio, osim u Brojevima 23:19 i 1 Samuilovoj 15:29. Kako se čini, površno gledajući, da ovi stihovi uče da se Bog ne kaje (u smislu da se ne predomišlja), ispitaćemo kontekst u kom su izjave date u nameri da ih bolje razumemo.
[Vratite se na Sadržaj]

Brojevi 23:19

Bog nije čovek da laže, ni sin čovečji da se pokaje. Šta kaže neće li učiniti, i šta reče neće li izvršiti? (Brojevi 23:19)

Ove reči je izgovorio Valam, prorok pozvan od Valaka, kralja Moava, da prokune Izrael pre njegovog ulaska u Kanan. Valam je upravo bio primoran od Boga da radije blagoslovi nego da prokune decu Izraela. Kada kaže Valaku šta je uradio, kralj pobesni. Valamov odgovor je da je Bog odlučio da blagoslovi Izrael, i da se on u vezi toga neće predomisliti. Ovde ne postoji ništa što uči da se Bog ne može pokajati (ili predomisliti), već radije da se on neće predomisliti u vezi njegove lične odluke da blagoslovi Izrael. Međutim, ako bi neko protimačio stih tako da on govori da Bog ne može da se pokaje, onda bi to očigledno bilo u kontradiktornosti sa stihom koji uči da on to može, kao kad se predomislio u vezi uništenja Ninive, uporedi Jonu 3:10. Iako je, kroz svog proroka Jonu, objavio uništenje Ninive, Bog se predomisio u vezi toga i nije je uništio. Zbog toga mi bismo trebali da damo prednost tumačenju koje ne bi dovelo stih u kontradikciju sa drugim biblijskim stihovima i protumačiti Brojeve 23:19 tako da govori da se Bog neće predomisliti u vezi svog obećanja da će blagosloviti Izrael.

1 Samuilova 15:29

I doista junak Izrailjev neće slagati, niti će se raskajati; jer nije čovek da se kaje. (1 Samuilova 15:29)

Kao što Majkl R. Saja zapaža, "Veoma je zbunjujuće što ljudi pokušavaju da ovim stihom podrže ideju da se Bog nikada ne predomišlja. Isto poglavlje 1 Samuilove dva puta upućuje na izjave da se Bog zaista predomislio."⁶ Poglavlje pripoveda priču o grehu cara Saula protiv Boga. U ovom kontekstu Bog govori Samuilu, "Kajem se što sam Saula postavio carem" (st. 11), otkrivajući da se predomislio u vezi toga da Saul bude car nad Izraelom. Kada Samuilo saopštava Saulu da on neće više biti car (st. 26), on ga nadalje obaveštava i da je Bog čvrst u svojoj odluci da od njega uzme carstvo i da ga nekom drugom. U ovom kontekstu se govori da se Bog ne kaje (st. 29). Ako bi stih značio da se Bog uopšte ne može pokajati, onda je čudno kada čitamo kasnije u istom poglavlju ponavljanje kako "se Gospod pokaja što je postavio Saula carem na Izrailjem" (st. 35). Iz ovog razloga, mi ne možemo čitati stih 29 kao tvrdnju da se Bog nikada ne predomišlja, ili da ne može da se predomisli, već radije kao njegovu čvrstu odluku da ukloni Saula sa carskog prestola.
[Vratite se na Sadržaj]

Božje ograničeno predzanje

Postoje brojni biblijski izveštaji koji pokazuju da je Božje poznavanje budućnosti ograničeno; oni predstavljaju još jednu grupu biblijskih tekstova koji indirektno uče da se Bog suštinski nalazi u vremenu. Bilo bi čudno da Bog ima ograničeno predznanje ako je van vremena, s obzirom da su sva vremena istovremeno prisutna pred vanvremenskim božanstvom koje prevazilazi vreme. Sada sledi izbor stihova koji pokazju Božje ograničeno predznanje.

Postanje 18:20-21

I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam.

Ovaj odlomak izveštava da je Bog morao da poseti grad Sodomu u nameri da proveri glasine o njegovom zlu. Bilo bi neobično da Bog poseti grad radi provere ako je njegovo sveznanje neograničeno. Odlomak se ne može razumeti kao metafora, s obzirom da je u istorijskom okviru.

Izlazak 4:8-9

Tako, reče Bog, ako ti ne uzveruju i ne poslušaju glas tvoj za prvi znak, poslušaće za drugi znak. Ako li ne uzveruju ni za ta dva znaka i ne poslušaju glas tvoj, a ti zahvati vode iz reke, i prolij na zemlju, i pretvoriće se voda koju zahvatiš iz reke, i provrći će se u krv na zemlji.

U ovom pasusu čitamo šta je Bog rekao Mojsiju pre nego što je Mojsije izašao pred Faraona. Odlomak izveštava da Bog dvaput koristi pogodbenu frazu "ako li ne uzveruju." Kondicional, naravno, ukazuje na neizvesnost ishoda. Kao što Majkl R. Saja primećuje: "Ovo nije način govora koji bi očekivali od strane nekog koji zna svaki budući izbor svakog moralnog bića. Priprema višestrukih čuda zbog mogućeg odbacivanja od strane naroda je jasan pokazatelj da Bog nije znao na koji način će narod reagovati."⁷

Izlazak 13:17-18

Kad je faraon dopustio da narod ode, Bog ih nije poveo prema filistejskoj zemlji, iako je onuda bilo najbliže. Bog je, naime, rekao: "Mogao bi se narod predomisliti i vratiti u Egipat kad vidi ratovanje." Stoga Bog povede narod zaobilaznim putem, kroz pustinju prema Crvenome moru. Izraelci su napustili zemlju egipatsku naoružani od glave do pete. (Biblija Stvarnost)

Ovaj odlomak je interesantan zato što primećujemo da Bog ne kaže da će se narod predomisliti, već radije, "mogao bi se narod predomisliti i vratiti" (prevod Stvarnost), čime izražava neizvesnost. (Srpski prevodi ne prevode sa tom reči neizvesnosti, iako originalan tekst sadrži tu reč.)

Ponovljeni zakoni 8:2; 13:1-3

I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, hoćeš li držati zapovesti Njegove ili nećeš.

Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti reče, i on ti kaže: Hajde da idemo za drugim bogovima kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati šta ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svog iz sveg srca svog i sve duše svoje.

Ovi odlomci jasno uče koja je bila svrha Božjeg kušanja svojega naroda, naime da ustanovi koliko je odan ("da se zna šta ti je u srcu, hoćeš li održati zapovesti njegove ili nećeš"). Ako je Bogu ponekad potrebno da ispita narod da bi ovo saznao, to podrazumeva da je njegovo predznanje ograničeno.
[Vratite se na Sadržaj]

Zaključak

U ovom tekstu smo govorili o biblijskoj doktrini o Božjem pokajanju, tj. o Božjem predomišljanju u odnosu na njegove predhodne namere i dela. Biblija nam daje mnogobrojne izveštaje o Božjem pokajanju, a mi smo ga se dotakli samo jednim izveštajem koji smatramo najvažnijim, jer se radi o Božjem pokajanju što je stvorio svet. Pridržavajući se zdravih načela hermeneutike pri tumačenju ovog važnog teksta, pokazali smo da je učenje o Božjem pokajanju biblijski utemeljeno.

Činjenica o Božjem pokajanju nam govori nešto veoma važno o Božjem sveznanju, odnosno otkriva nam u kojoj meri Bog poznaje budućnost. Biblijski izveštaji o Božjem pokajanju vode ka zaključku da je Božje predznanje, a samim tim i sveznanje, ograničeno. U poglavlju "Božje ograničeno predznanje", ukazali smo na nekoliko biblijskih tekstova koji pokazuju da je Božje znanje ograničeno. Ti biblijski izveštaji o Božjem ograničenom sveznanju daju punu podršku doktrini Božjeg pokajanja, jer Božje pokajanje nema smisla ako Božje sveznanje nije ograničeno. Ako je Bogu budućnost sasvim poznata u svim detaljima, zašto bi on uprkos tome donosio odluke zbog kojih će se kasnije sigurno pokajati?

Biblijska doktrina o Božjem pokajanju takođe je značajna oko pitanja patnje: Zašto je Bog stvorio svet ako je znao da će svet postati pun nepravde i patnje?⁸ Odgovor bi bio da pri stvaranju sveta, Bog ustvari nije znao da će svet postati pun patnje. Biblija nas naučava da je uzrok patnje bila ljudska slobodna volja, kojom su ljudi radije izabrali da slede svoje sebične želje, ne obazirući se na Božju volju i njegov moralni zakon. Upravo zato što je svet postao pun nepravde i patnje, Bog se pokajao što je stvorio svet.

Dakle, u ovom članku smo pokazali da Biblija naučava da Bog može da se pokaje, i da je time Božje sveznanje, posebno predznanje budućnosti, ograničeno. Međutim, zar ne bi doktrina o Božjem pokajanju bila u protivrečnosti sa opštim biblijskim učenjem da je Bog sveznajuć, kao i proročkim tekstovima gde je očito da je Bogu poznata budućnost? Naš članak "Božje sveznjanje", se upravo bavi ovim važnim pitanjem i pokazuje da se biblijska doktrina o Božjem pokajanju ne protivreči sa učenjem da je Bog sveznajuć.
[Vratite se na Sadržaj]

Endnote

¹ Pojam promene pretpostavlja vreme, jer se promena shvata kao menjanje osobina nekog objekta B, tj. objekat je imao neku staru osobinu a zatim je poprimio novu osobinu. Pojmovi kao "staro" i "novo" pretpostavljaju vreme. [Povratak na tekst]

² Biblijska hermeneutika jeste teološka disciplina koja se bavi pitanjima tumačenja Biblije. Reč "hermeneutika" potiče od grčke reči hermeneuo, što znači "tumačenje, prevod". [Povratak na tekst]

³ Više o temi uticaja Platona i Aristotela na hrišćansku tradicionalnu teologiju možete čitati u John Sanders, "Historical Considerations" u: The Openness of God (InterVarsity Press, Downers Grove, IL, 1994), str. 69. [Povratak na tekst]

⁴ Ibid., str. 72-85. [Povratak na tekst]

⁵ Fundamentalni hrišćani su hrišćani koji se pozivaju na hrišćanski fundamentalizam. Izraz hrišćanski fundamentalizam ovde se koristi u politički neutralnim terminima i odnosi se na hrišćane koji prihvataju nepogrešivost Biblije, ne samo u pogledu vere i morala nego i u doslovnom istorijskom zapisu, smatrajući kao suštinski deo hrišćanstva verovanje u takve doktrine kao što su stvaranje sveta, devičansko rođenje, Hristova žrtva izmirenja, telesno vaskrsenje i Drugi dolazak. Ovako shvaćen, hrišćanski fundamentalizam je interdenominacionalni, obuhvatajući hrišćane iz različitih tradicija, kao što su rimokatolička, pravoslavna, protestantska, anabaptistička, itd. [Povratak na tekst]

⁶ Michael R. Saia, Does God Know the Future? (Xulon Press, Fairfax, VA, 2002), str. 167. [Povratak na tekst]

⁷ Ibid., str. 193. [Povratak na tekst]

⁸ Vidi dodatak Problem patnje i otvoreni teizam. [Povratak na tekst]
[Vratite se na Sadržaj]

Dodatak: Problem patnje i otvoreni teizam

U tekstu smo formulisali problem patnje u odnosu na Božje sveznanje. Klasična formulacija je u odnosu na Božju svemoć:

Ako je Bog i dobar i svemoćan, zašto dozvoljava patnju? To pitanje se svodi na dilemu čija je premisa: Bog je svemoćan i dobar. Te božanske osobine su suštinski atributi, tj. Bog ne bi bio Bog bez posedovanja ovih atributa. Međutim, (a) ako Bog može da spreči patnju, onda on nije dobar, jer patnja postoji; (b) ako ne može da spreči patnju, onda on nije svemoćan. U oba roga dileme, Bog ne poseduje jedan od svojih suštinskih atributa. Sledi da Bog ne postoji, jer ne postoji biće koje je i svemoćno i dobro, a koje takođe može da spreči patnju.

Problem postojanja patnje se sastoji u zadatku da se nađe rešenje ove dileme. Mi smatramo da tradicionalna teologija nije u stanju da nađe rešenje, dok teologija otvorenog teizma ima rešenje problema. Rešenje je prihvatiti drugi rog dileme, tj. priznati da Bog ne može da spreči patnju, a istovremeno insistirati da to nije degradacija Božje svemoći. Kako to da Božja svemoć nije degradirana ako se prihvata drugi rog dileme? Tako, jer se patnja shvata kao posledica ljudske slobode kojom ljudi svojim odlukama biraju moralno zle radnje. Da bi Bog sprečio patnju, on bi trebao da spreči slobodne ljude koji biraju zlo, tj. da ih spreči tako što bi ih primoravao da biraju samo Božju volju. Međutim, Bog ne može da primorava ljude da čine samo njegovu dobru volju, a da istovremeno sačuva njihovu slobodnu volju. "Primoravati slobodne ljude" bi bila logička protivrečna tvrdnja, jer kombinacija pojmova primoravati i slobodni ljudi jeste kontradiktorna. Kao što smo diskutovali u poglavlju o Božjoj svemoći (koje je poglavlje članka "Božje sveznanje"), Bog ne može činiti metafizički nemoguće radnje, tj. radnje čiji opis jeste logički protivrečan. "Primoravati slobodne ljude" se svodi na logičku protivrečnost, a time je takva radnja metafizički nemoguća. Dakle, nemogućnost Bogu da primorava slobodne ljude nije degradacija Božje svemoći.
[Vratite se na Sadržaj]