Biblijska doktrina pakla

Biblijski razlozi za doktrinu pakla kao večne muke

Uvod

Pre nego što krenete da čitate ovaj članak, potrebno je najpre pročitati Uvodnu reč o ovoj temi. Ovaj članak se bavi isključivo biblijskim tumačenjima biblijskim tumačenjima pitanja pakla. Ovde ćemo razmatrati sve relevantne biblijske odlomke o paklu i pokazati da nas Biblija uči da će izgubljeni grešnici biti kažnjeni večnom mukom. Međutim, mnogi ne prihvataju tradicionalno tumačenje pakla kao večne muke jer im se čini da je nemoguće uskladiti pojam večne kazne pakla sa pojmom Božje savršene ljubavi i dobrote. Zato nije dovoljno samo pokazati da Biblija naučava večnost paklenih muka, nego treba voditi računa i o racionalnoj ubedljivosti tradicionalnog tumačenja, tj. pokazati da naše tumačenje nije u protivrečnosti sa drugim učenjima Biblije. U ovom slučaju, problem tradicionalnog tumačenje jeste da se čini da protivreči jasnom biblijskom učenju o Božjoj moralnoj savršenosti. Da bi rešili ovaj problem neophodno je da se pruži jedno dobro objašnjenje koje usklađuje ideju večnosti paklenih muka sa idejom Božje moralne savršenosti. Drugi članak, Apologetski razlozi za doktrinu večne muke pakla, upravo se bavi tim pitanjem, gde se objašnjava kako je večna muka izgubljenih grešnika moguća u univerzumu moralnog savršenog Boga koji je pun ljubavi i dobrote.
[Povratak na sadržaj]

A. Odlomci o paklu

1. Priča o bogatašu i Lazaru

Jedan od najjasnijih odlomaka koji opisuje pakao kao mesto mučenja jeste Isusova priča o bogatom čoveku i siromahu Lazaru.

Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom, I povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu. A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog, Jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.¹

Glavni prigovor koji se često daje da bi se izbegao zaključak o postojanju pakla kao mestu mučenja jeste da je reč o alegoriji. To bi značilo da se Isusova priča ne bi smela bukvalno shvatiti, nego figurativno, tj. kao slikovit način govora koji ima drugačiji smisao od onoga koji se neposredno daje.

Problem alegoričnog tumačenja ovog teksta jeste da bi to onda bila veoma čudna alegorija. Obično su sve druge Isusove alegorije anonimne: ne daju se informacije o imenima ljudi o kojima se pripoveda. U ovom odlomku Isus imenuje siromaha koji je odnešen u raj, naime Lazara. Dalje se daju detaljnije informacije o bogataševoj familiji, naime da je on imao petoricu braće. Da li su i ove informacije "alegorične"? Ako jesu, šta onda one slikovito predstavljaju?

Druga karakteristika Isusovih alegorija jeste da nam Isus daje do znanja kada je neka priča alegorija, istovremeno pružajući nam ključ razumevanja simboličnih predstava koje su prisutne u njegovim alegorijama. Pomoću ključa, mi saznajemo šta simboli alegorije slikovito predstavljaju. Zato, ako je ova priča alegorija, čudno je da nam Isus nije objasnio šta ta alegorija slikovito predstavlja.

Zanimljivo je da nam Isus daje do znanja da je reč o alegoriji čak i kad su u pitanju priče koje očigledno treba da razumemo u slikovitom smislu (vidi sledeću tačku u kojoj ćemo razmatrati nekoliko alegorija u Mateju 13). Iz tog razloga bi trebalo da očekujemo da bi nam Isus dao do znanja da neka priča, koja nam ne izleda kao alegorija, treba da se se tumači na slikovit način. Jer, zašto bi Isus očigledne figurativne priče označio kao alegorije, a ne priču koja nam ne deluje kao alegorija? Isus u tom slučaju ne bi bio dosledan pripovedač.

Sledeći odgovor prigovoru jeste da nam on ne objašnjava šta priča slikovito predstavlja ako je ona alegorija. Zar ne bi trebali doslovno da shvatamo postojanje zagrobnog života? Ako nema "života posle smrti" šta nam je onda Isus pokušao reći? Sa druge strane, ako se prihvati da postoji "život posle smrti" onda bi to značilo da nisu svi elementi priče figurativni. Međutim, tada imamo sledeći problem: koji elementi u priči su figurativni, a koji nisu? Kakav kriterijum (pravilo) imamo da bi to mogli odrediti? Recimo, ako se nema problema da se doslovce shvati Lazarovo blaženo stanje u raju, zašto se onda ne bi doslovce prihvatilo i bogataševo mučno stanje u paklu? Po kojim pravilima tumačenja alegorije bi trebali prihvatiti da je Lazar doslovce u raju, a pri tome negirati stvarnost bogataševih muka u paklu?

Zbog gornjih problema vidimo da je neprikladno tumačiti ovu Isusovu priču kao alegoriju. Dakle, iz ove priče možemo zaključiti da je pakao mesto ili stanje mučenja.

Tekst nam ne govori ništa o pitanju trajanja tih muka, naime da li je reč o privremenom ili večnom mučenju. Ali, iz teksta ipak možemo zaključiti da Bog ima okrutan stav prema nepokajanim grešnicima. Nepokajani grešnici ne prestaju da postoje posle fizičke smrti, nego prebivaju u paklu koji je u priči opisan kao "mesto mučenja."
[Povratak na sadržaj]

2. Plač i škrgut zuba

Matej 13 jeste poglavlje prepuno alegoričnih priča. U njemu nalazimo sledeće priče: (i) Priča o sejaču, (ii) Priča o kukolju, (iii) Priča o zrnu goruščinom, (iv) Priča o kvascu, (v) Priča o skrivenom blagu, (vi) Priča o dobrom biseru, (vii) Priča o ribolovačkoj mreži punoj riba. Za sve ove alegorije Isus nam daje ključ za razumevanja njihovog smisla. Sve te priče nam slikovito pokazuju izvesne duhovne istine o carstvu nebeskom. Čitajući tekst Mateja 13 na grčkom, daje se jasno do znanja da su Isusove priče alegorije, jer se koristi reč "παραβολη" (parabole) za njih. "Παραβολη" znači alegorija, upoređenje, slikovit smisao. Međutim, Karadžićev prevod ne prevodi "παραβολη" kao alegoriju, nego jednostavno kao priča. Zato sam u citiranju Karadžićevog teksta zamenio reč "priča" sa "alegorijom" da bi bili što više verni originalu.

Od sedam priča, dve nam govore o postojanju pakla gde je "plač i škrgut zuba." To su priče br. 2 (o kukolju) i br. 7 (o ribolovačkoj mreži punoj riba).

Priča o kukolju
Drugu alegoriju kaza im govoreći: Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svom, A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on reče im: Neprijatelj čovek to učini. A sluge rekoše mu: Hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.²

Objašnjenje priče o kukolju
Tada ostavi Isus ljude, i dođe u kuću. I pristupiše k Njemu učenici Njegovi govoreći: Razjasni nam alegoriju o kukolju na njivi. A On odgovarajući reče im: Koji seje dobro seme ono je Sin čovečiji; A njiva je svet; a dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla; A neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo; a žetva je posledak ovog veka; a žeteoci su anđeli. Kao što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na kraju ovog veka. Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva Njegovog sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog.³

Priča o ribolovačkoj mreži punoj riba
Još je carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i zagrabi od svake ruke ribe; Koja kad se napuni, izvukoše je na kraj, i sedavši, izbraše dobre u sudove, a zle baciše napolje.⁴

Objašnjenje priče o ribolovačkoj mreži punoj riba
Tako će biti na posletku veka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.⁵

U objašnjenjima gornjih alegorija mi smo informisani o postojanju pakla koji je prikazan kao "peć ognjena" gde je "plač i škrgut zuba." Kao objašnjenja mi bi ih trebali shvatiti doslovce, jer je njihova svrha upravo da nam razjasne značenje tih slikovitih priča.

Dakle, jedna od važnih pouka ovih priča jeste postojanje prebivalište za zle ljude, koji su u velikoj muci bez Boga. To prebivalište namenjeno zlim ljudima upravo jeste pakao.

Ni ove priče nisu jasne po pitanju večnosti paklenih muka. Ipak, ne stičemo utisak da će muke tih zlih ljudi prestati, jer su muke opisane kao "plač i škrgut zuba." Takođe, tekst nam ne kaže ni da će oni izgoreti, već radije naglašava njihovu bolnu egzistenciju.
[Povratak na sadržaj]

3. Isusova upozorenja o večnosti paklenih muka

Od svih biblijskih proroka, Isus je bio taj koji nas je najviše upozoravao o opasnosti pakla. U jednom od tih upozorenja, pakao se opisuje kao mesto zlih "gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi" ( Mar 9:44, 46, 48).

I ako te ruka tvoja sablažnjava, odseci je: bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s obe ruke ući u pakao, u oganj večni, Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. I ako te noga tvoja sablažnjava, odseci je: bolje ti je ući u život hrom, negoli s dve noge da te bace u pakao, u oganj večni, Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednim okom ući u carstvo Božje, negoli s dva oka da te bace u pakao ognjeni, Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi.⁶

Ovde Isus koristi tzv. rabinsku hiperbolu, jednu vrstu slikovitog preuveličavanja koja se koristi da bi se naglasila neka važna istina. Zove se "rabinska" jer je bila dosta korišćena od jevrejskih religioznih učitelja prilikom izlaganja moralnih pouka. Stoga, Isus ne očekuje od nas da doslovce iskopamo oko ili odsečemo ruke i noge ako nas one navode na greh. On očekuje od nas da ne koristitimo naša tela kao instrument greha, a to se može postići drugim i ne tako drastičnim merama. Jednostavno preusmerenje naše pažnje ka dobrim stvarima bi isto tako bio efikasan način borbe protiv greha.

Ipak, rabinsko preuličavanje, u ovom kontekstu, ne pokazuje da pakao treba shvatiti slikovito. Ako se pakao shvata slikovito onda bi Isusova hiperbola izgubila svoju ubedljivost. Da bi slikovito preuveličavanje imalo neki smisao mora se imati neko "zrno istine" koje bi se onda "uvećalo." To "zrno istine" predstavlja bazu preuveličavanja. Ako se u Isusovom upozorenju pakao shvata slikovito, postavlja se pitanje koje je "zrno istine" preuveličano. Imali bi problem da objasnimo zašto je bolje da se čovek obogalji ili da sebi iskopa oko, zašto da prestane da koristi svoje telo kao instrumenat greh, ako kazna pakla kao grozne muke ne postoji.

Zato bi trebali shvatiti Isusova upozorenja o paklu doslovno. Kao potvrda da je doslovno tumačenje pakla ispravno, vredno je spomenuti Isusov komentar o sudbini njegovih izdajnika:

Ali teško onom čoveku koji izda Sina čovečijeg; bolje bi mu bilo da se nije ni rodio onaj čovek.⁷

Ovde se tvrdi da je sudbina izdajnika veoma teška. Isusova tvrdnja ne bi imala smisla ako izdajnika ne čeka nikakva kazna. Što bi izdajniku bilo bolje da se nije rodio, ako ne postoje paklene muke posle fizičke smrti?

Nadalje, zanimljiv je izraz "Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi", jer prikazuje večnost paklenih muka. Tekst nam kaže da je ognjena vatra pakla neugasiva. Slično, u Mateju 3:12, stoji: "Njemu je lopata u ruci Njegovoj, pa će otrebiti gumno [mesto na kome se čisti žito] svoje, i skupiće pšenicu svoju u žitnicu, a plevu će sažeći ognjem večnim." Reč "večnim" je prevedeno od grčke reči "ασβεστος" (asbestos), što ustvari znači neugasivo.

Postavlja se pitanje zašto bi ta vatra bila okarakterisana neugasivom, ako će svi grešnici biti izgoreni od nje? Izraz "neugasiv," u ovom kontekstu, ima smisla samo ako grešnici neće biti uništeni vatrama pakla. Biblija daje primer vatre koja ne konzumira (ne troši). Setimo se da Božja vatra nije izgorela grm prilikom Mojsijevog susreta sa Bogom.

Mojsije pasao ovce svoga tasta Jitra, midjanskog sveštenika. Goneći tako stado po pustari, dođe do Horeba, brda Božjega. Anđeo mu se Gospodnji ukaže u rasplamteloj vatri iz jednog grma. On se sagleda: grm sav u plamenu, a ipak ne izgara. "Hajde da priđem - reče Mojsije - i promotrim ovaj čudni prizor: zašto grm ne sagoreva." Kada je Gospod video kako prilazi da razmotri, iz grma ga Bog zovne: "Mojsije! Mojsije!" A on odgovori: "Evo me!" javi se. A Bog reče: "Ne prilazi ovamo! Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja."⁸

Isto pitanje se postavlja za izraz "crv njihov ne umire." Crvi mogu živeti jedino ako im je izvor hrane dostupan za konzumiranje. Čim bi im hrana bila izjedena oni bi umrli. Paklene muke se opisuju crvima koji ne umiru, upravo zato što njihova zaliha hrane, naime mučenici pakla, nikada neće prestati da postoje! Dakle, mučenici pakla neće biti izgoreni, nego će njihove muke biti večne. Jovan u svom Otkrivenju nas izveštava o večnosti njihovih muka:

I dim mučenja njihovog izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć.⁹

Na kraju, trebalo bi razmotriti kako su Isusovi slušaoci shvatili Njegova upozorenja. Većina slušalaca Isusovih propovedi su bili fariseji ili ljudi pod uticajem fariseja. Fariseji su bila najveća religiozna grupa u tadašnjem Izraelu i oni su bili veoma popularni. Evanđelja spominju fariseje kao grupu koja je verovala u vaskrsenje mrtvih.

Kakav pogled su fariseji imali o sudbini nepokajanih grešnika? Znamo iz istorijskih izveštaja da su fariseji verovali u postojanje pakla kao prebivališta izgubljenih grešnika u večnim mukama. Vidimo Josifov komentar o farisejima:

Oni veruju da duše imaju snagu da opstanu nakon smrti, i da će biti nagrade i kazne za one koji su živeli život pun vrlina ili poroka: večno zatočeništvo jeste sudbina zlih duša, dok će dobre duše imati lak put ka novom životu.¹⁰

Oni smatraju da je svaka duša besmrtna, ... da će duše zlih biti mučene večnom kaznom.¹¹

Kako bi onda slušaoci Isusovih upozorenja shvatili "oganj večni, gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi"? Oni bi Isusove reči o paklu shvatili kao upozorenje na mesto u kome će grešnici biti u neprestanoj muci. Poenta jeste da se Isus ne bi tako izrazio svojim slušaocima, koji su imali farisejske predstave o paklu, ako je pakao mesto u kome će muka biti vremenski ograničena, jer bi inače njegova izjava bila pogrešno shvaćena.
[Povratak na sadržaj]

4. Eshatološko proroštvo o paklu

Eshatologija jeste teološka disciplina koja se bavi biblijskim proroštvima o zadnjim danima. Tekst koji ćemo razmatrati jeste eshatološki jer je u kontekstu Isusovog prorokovanja o zadnjim danima. Interesantan podatak o biblijskim proroštvima uopšte jeste da su do sada bili bukvalno ispunjena; (vidi, na primer, Džon F. Valvurdovu knjigu Glavna biblijska proroštva.¹²) Svi prorečeni događaji su se obistinili, i to sa neverovatnom preciznošću. Kako to uveliko podržava literalni pogled tumačenje biblijskih proroštava, tj. da su biblijska proroštva napisana sa namerom da se tumače bukvalno, onda treba očekivati da će se Hristovo eshatološko proročanstvo o paklu takođe bukvalno ispuniti.

Hristovo proroštvo je relevantno jer se u njemu spominje suđenje svim narodima kada će pravednici primiti "večni život", dok zli će "otići u muku večnu" (Mat 25:46). Njegovo proroštvo je veoma važno, jer ćemo u njegovom drugom delu videti obrazloženje zašto je pakao nužan u univerzumu savršeno moralnog Boga koji je pun dobrote i ljubavi. Zato ćemo citirati tekst u potpunoj celini, i samo ga kratko prokomentarisati. U drugom delu ćemo se pozabaviti dubljom analizom teksta i pri tome pokazati kako tekst objašnjava nužnost pakla.

A kad dođe Sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve. Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. Jer ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; Go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni. Tada će Mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li Te videsmo gosta, i primismo? Ili gola, i odenusmo? Kad li Te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k Tebi? I odgovarajući car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; Gost bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne obiđoste me. Tada će Mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna ili žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo Te? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.¹³

"I ovi će otići u muku večnu". Tekst izričito i jasno kaže da će izgubljeni grešnici biti večno mučeni. Reč "muka" je prevedena od grčke imenice "kolasis", koja takođe znači i "kazna". Kao što Albert Barnes zapaža,

Imenica se koristi samo na još jednom mestu u Novom zavetu, 1 Jov 4:18, "strah ima muku". Glagol iz koje je izvedena imenica se koristi dva puta, Dela 4:21 2 Pet 2:9. U svim ovim mestima ona označava muku, patnju, kažnjavanje. To ne znači samo stanje ili uslov, nego apsolutnu, pozitivnu patnju, i ako ova reč to ne naučava, onda nema druge reči koja bi izrazila ideju.¹⁴

Ovo je tekst koji sasvim jasno tvrdi da će izgubljeni grešnici biti kažnjeni večnom mukom. Isus nam sasvim izričito kaže da će se svi narodi podeliti u dve grupe, gde će jedna grupa primiti večni život, a druga će "otići u muku večnu" (Mat 25:46). Ako ovaj tekst nije jasan u svojoj tvrdnji da će izgubljeni grešnici biti kažnjeni večnom mukom, kako bi onda Isus to trebao jasnije reći? Šta bi onda Isusova tvrdnja, "i ovi će otići u muku večnu," značila?

Kao što smo videli, ideja pakla kao večno mučenje je takođe bilo uverenje popularne partije fariseja u prvom veku. Upravo u tom kontekstu Isus izriče svoje eshatološko proročanstvo. Obratite pažnju na paralelu između večne kazne i večnog života u ovoj priči. Ako prihvatimo da postoji večni život, onda bi trebalo da prihvatimo i postojanje večne kazne, kao što Robert Gundri tvrdi, "paralela između večne kazne i večnog života sprečava bilo koje osporavanje prvoga".¹⁵

Takođe treba razmotriti da li bi se Hristos tako izrazio ako nema večne patnje izgubljenih grešnika. Hristos je sigurno znao da će njegove reči biti shvaćene kao doktrina koja naučava da će izgubljeni grešnici biti u muci za svu večnost, i da će većina hrišćana tako i razumeti. Kao što Barns tvrdi, Hristos je "sigurno znao da bi takva doktrina proizvela strah i trepet; a ako je bio dobronameran, njegovo ponašanje ne može biti opravdano u izazivanju nepotrebnog straha".¹⁶ Hristove reči imaju samo jedno značenje, naime da će izgubljeni grešnici "otići u muku večnu," gde će "dim mučenja njihovog izlaziti va vek veka" (Otkrivenje 14:11).
[Povratak na sadržaj]

B. Prigovori protiv ideje pakla kao večne muke

1. Prividni protivrečni opisi pakla

Jedan čest prigovor koji se daje kako bi se pokazalo da se ne mogu ozbiljno uzeti biblijski opisi pakla kao prebivališta grešnika u stanju večne muke, jeste da je Biblija inače puna protivrečnih opisa o paklu. Pakao se opisuje i kao vatra i kao tama od mnogih pisaca Biblije.¹⁷Recimo Matej opisuje pakao i kao vatru i kao krajnju tamu.¹⁸ Juda opisuje pakao kao "večnu vatru" u 7. stihu, a onda već u 13. stihu opisuje kao region "večne crne tame" (ζοφος του σκοτους, "zophos tou skotous"). Međutim, zar nisu 'vatra' i 'tama' pojmovi koji se međusobno isključuju? Kako može nešto biti tamno u prisutstvu vatre?

Čini se da prigovor pretpostavlja da vatra emituje svetlost koja je uglavnom crvene, narandžaste, žute ili bele boje. Međutim, plamen vatre može da poprimi bilo koju boju iz spektra duginih boja, u zavisnosti od materijala koji se sagoreva. Bakar sulfid, na primer, daje vatri zelen plamen, dok butan daje plav plamen. Vatra može da bude čak i bezbojna ako se pali metanol.

Dalje, mi ne možemo da ograničemo duhovnu nadfizičku stvarnost našim ograničenim fizičkim zakonima. U našem svetu je crna vatra fizički nemoguća, ali to ne znači da je ona metafizički nemoguća u svetu duhovne nadfizičke stvarnosti. Zato postoji mogućnost da su vatre pakla crne boje. Zanimljivo je da jevrejska apokaliptička literatura opisuje dve vrste vatre: belu i crnu vatru. Recimo, 2. Enohova knjiga opisuje pakao kao "crnu vatru".¹⁹Za Toru se čak kaže da je zapisana sa "crnom vatrom na belu vatru".²⁰

Takođe, ne možemo uzeti zdravo za gotovo da vatre pakla imaju ista fizička svojstva kao što je fizička vatra na Zemlji. Sasvim je metafizčki moguće da su vatre pakla jezivo hladne, da uopšte ne emituju nikakvu toplotnu energiju. U jevrejskoj apokaliptičkoj literaturi mogu se naći takve predstave o paklenim vatrama. Recimo, pisac 2. Enohove knjige opisuje pakao kao mesto večne muke gde je "crna vatra" pakla povezana sa "ledenom hladnoćom" (2 Enoh 10:2).
[Povratak na sadržaj]

2. Biblijski pojmovi 'uništenje' i 'smrt'

Jedan čest prigovor jeste da Biblija kaže da će grešnici biti uništeni (Ps. 37:20, 38; Mal 4:1-2; Fil. 1:28; 3:19; 2 Pet 2:1-3; 3:7; Jevr 10:39). Takođe, Biblija kaže da će svi izgubljeni grešnici biti vaskrsnuti radi Božjeg suda, da bi zatim ponovo umrli tzv. "drugom smrću" (Otkr. 2:11; 20:6, 14; 21:8). Zar ne bi to protivrečilo ideji pakla kao večnog mučenja?

Daleko od toga, jer se biblijski pojam uništenja odnosi na nešto što je propalo, ruinirano, ozleđeno. Da razmotrimo koje se reči, asocirane sa idejom uništenja, koriste u originalu.

Jevrejska reč za uništenje jeste "abad", koja ima raznovrsna značenja. Hemosov narod je bio "uništen", ali se to uništenje odnosilo na to što su bili prodani u ropstvo (4 Moj 21:29). Saulov magarac je bio abad u 1 Sam. 9:3, 20, ali ovde "abad" označava izgubljenost, u ovom slučaju je Saulov magarac bio izgubljen. Reč "abad" se koristi u Psalmu 31:12 kada David govori za sebe da je "razbijen" kao sud. Razbijen sud je "uništen" jer je izgubio svoju korist i svrhu. U tom kontekstu, "abad" ne označava da je David prestao da postoji.

U Novom Zavetu, grčki glagol za "uništiti" jeste "απολλυμι" (apolumi). Međutim, "apolumi" između ostalog označava i izgubljenost. On se koristi u Luci 15, kada Isus govori o izgubljenoj, ali postojećoj, ovci (st. 1-7); izgubljenom, ali postojećom, dinaru (st. 8-9); izgubljenom, ali postojećom, sinu (st. 24).

Biblijski pojam smrti označava razdvojenost. Fizička smrt označava razdvojenost čovečje duše od fizičkog tela, dok se duhovna smrt odnosi na razdvojenost čovečje duše od Boga. Pakao jeste duhovna smrt jer je to stanje totalne otuđenosti od Boga.
[Povratak na sadržaj]

3. Gradacija kazne i inkluzivizam

Biblija ne pruža dovoljno informacija o kaznama u paklu. Ipak, znamo da će kazne biti različite za svakog ponaosob u zavisnosti od stepena odgovornosti, znanja i vrste greha koji se počinio. Osoba koja je počinila veće grehe biće kažnjena više nego osoba koja je počinila manje grehe; osoba koja je imala veću odgovornost ili znanje biće više kažnjena nego osoba koja je to imala u manjoj meri (vidi Mateja 10:15; Luka 12:48).

Ipak, kako to da se kazne mogu značajno razlikovati ako će svaka osoba goreti u vatrama pakla? Zar bol neće biti manje-više isti za svakoga?

Mi tačno ne znamo kakve su prirode vatre pakla. Ne zaboravimo da govorimo o duhovnoj realnosti, i da vatre nisu fizičke. U određenom smislu, o njima se može na metaforički način govoriti, slično kao što često na figurativni način koristimo reč "peče" kao u izrazu "peče me savest". Postoji nekoliko biblijskih primera gde se "vatra" koristi figurativno: koristi se za razdor (Luka 12:49), sud (1. Korinćanima 3:15), seksualnu želju (1. Korinćanima 7:9) i neobuzdani jezik (Jakov 3:5-6). Prema tome, postoji mogućnost za metaforičko shvatanje vatre pakla. Ipak, metaforičko shvatanje ne ublažava strahovitu stvarnost pakla; jer govorimo o večnom odvojenju od blagonaklonog Božjeg prisustva, pritom shvatajući da ne postoji niko drugi do sebe samih koga bi mogli da okrivimo za tešku situaciju u koju smo dospeli. Vatre pakla takođe mogu da podrazumevaju "goruću bol" kajanja za sve pogrešne odluke i moralne izbore. Još važnije, izgubljene duše imaće bolno saznanje o tome da su mogle da budu s Bogom u raju samo da su verovale u Boga kada su imale prilike za to. Prema metaforičkom pogledu, vatre pakla imaju duhovnu prirodu koja podrazumeva užasnu mentalnu patnju i bol.

Međutim, isto tako je dosledno da se drži "nadfizički" pogled na pakao, gde se duhovna oblast posmatra kao nadfizička po svojoj prirodi: kao stvarnost koja obuhvata naš fizički svet, ali koja nije ograničena našim fizičkim zakonima. Tako, u ovom kontekstu, vatre pakla su nadfizičke po svojoj prirodi. Prema takvom pogledu, žitelji pakla će imati različitu otpornost na bol zavisno od stepena kazne koju podnose; razlika u otpornosti prema boli je verovatno određena tipom duhovnog tela koje imaju ili od oblasti pakla gde borave.

Dakle, oba viđenja pakla mogu da se uzmu o obzir po pitanju gradacije kazne, gde se kazne značajno razlikuju. Oba tumačenja vatre pakla, "mataforičko" i "nadfizičko", su jednako verovatna u odnosu na sve relevantne biblijske podatke koji se tiču ove teme; prema tome, ne može se odrediti koji je od ovih pogleda podesniji.

Poslednje ali ne manje važno pitanje koje treba razmotriti jeste pitanje sudbine ljudi koji nisu čuli evanđelje. Ko će biti u paklu? Da li će svi ti ljudi završiti u paklu? Ovo pitanje je značajno zato što se tiče problema moralne odgovornosti i moralnog znanja koje jedna osoba poseduje. Mi smo od onih koji čvrsto veruju da će svi ljudi koji su odbacili Boga i njegov moralni zakon, u skladu sa njihovim znanjem i moralnom odgovornošću, završiti u paklu. Međutim, mi takođe naglašavamo da naš pogled ne podrazumeva da će svi neevangelizirani ljudi, tj. ljudi koji nikada nisu čuli za Hrista, biti izgubljeni. Hrist je takođe i za njih umro. Mi smo saglasni sa gledištem poznatim kao inkluzivizam, biblijskim gledištem koji drži Hrista za spasitelja čovečanstva, ali koje priznaje i Božje spasonosno prisustvo u delovima sveta koji nisu pod uticajem hrišćanstva. Prema tom pogledu, neevangelizirani ljudi isto mogu biti spašeni u skladu sa stepenom znanja i odgovornosti koje su imali. Nažalost, s obzirom na obim ovog članka, mi se ne možemo puno zadržati na temi sudbine neevangeliziranih ljudi, niti ponuditi opširnije opravdanje za inkluzivizam. Ipak, ako ste zaiteresovani za ovu temu, molimo vas pročitajte naš članak "Inclusivism - The Destiny of the Unevangelized".

4. Moralan prigovor protiv ideje pakla

Smatram da Biblija jasno naučava da postoji pakao, u kome će izgubljeni grešnici biti u večnoj muci bez Boga. Ipak, postavlja se pitanje kako je moguće da Bog može osuditi nepokajane grešnike na pakao, ako je Bog, u svom moralnom savršenstvu, pun dobrote i ljubavi. Poenta jeste da naše tumačenje biblijskih tekstova o paklu mora takođe da bude racionalno ubedljiva, tj. naše tumačenje ne bi smelo da vodi ka protivrečnosti sa drugim učenjima Biblije. U ovom slučaju, problem našeg tumačenje jeste da se ono čini protivrečnim sa jasnim biblijskim učenjem o Božjoj moralnoj savršenosti. Dakle, trebamo da pružimo jedno dobro objašnjenje koje usklađuje ideju večnosti paklenih muka sa idejom Božje moralne savršenosti.

Mnogi ozbiljni hrišćanski filozofi i teolozi traže alternativna tumačenja o biblijskim tekstovima o paklu, jer su uvereni da je naše tumačenje nemoguće principijelno uskladiti sa istinom o Božjoj dobroti i ljubavi. Smatram da je njihov stav sasvim dobar. Ako ne postoji mogućnost da se ideja večnosti paklenih muka uskladi sa idejom Božje moralne savršenosti, onda treba da tražimo alternativna shvatanja tekstova o paklu i da damo dobra obrazloženja za njih.

Ipak, smatram da ozbiljnim studiranjem Biblije, mi možemo naći objašnjenje koje može uskladiti ideju večnih paklenih muka sa idejom o Božjoj ljubavi. Sledeći deo našeg članka upravo se bavi tim važnim pitanjem.
[Povratak na sadržaj]

Endnote

¹ Luk 16:19-31 [Povrtak na tekst]

² Mat 13:24-30 [Povrtak na tekst]

³ Mat 13:36-43 [Povrtak na tekst]

⁴ Mat 13:47-48 [Povrtak na tekst]

⁵ Mat 13:49-50 [Povrtak na tekst]

⁶ Mar 9:43-48 [Povrtak na tekst]

⁷ Mat 26:24, Mark 14:21 [Povrtak na tekst]

⁸ Exo 3:1-5 [Povrtak na tekst]

⁹ Rev 14:11 [Povrtak na tekst]

¹⁰ Josephus Flavius, Antiquities of the Jews 8:14 [Povrtak na tekst]

¹¹ Flavius, The Wars of the Jews 2:163 [Povrtak na tekst]

¹² John F. Walvoord, Major Bible Prophecies. To je jedan od važnih studija u području eshatologije i biblijskih proroštva. [Povrtak na tekst]

¹³ Matthew 25:31-46 [Povrtak na tekst]

¹⁴ Albert Branes, Notes on the New Testament, notes on Mat 25:46 [Povrtak na tekst]

¹⁵ Citirano u: Dixon, op cit, p. 88 [Povrtak na tekst]

¹⁶ Branes, Ibid[Povrtak na tekst]

¹⁷ Mat 8:12ff; 22:13; 25:30; 2 Pet 2:17, Jud 14 [Povrtak na tekst]

¹⁸ Mat 3:10, 12; 5:22; 7:19; 13:40, 42, 50; 18:8-9; 25:41 [Povrtak na tekst]

¹⁹ 2 Enoch 10:2 [Povrtak na tekst]

²⁰Jerusalemski Talmud, Shekalim 6:1, 49d [Povrtak na tekst]