Na poslednjoj večeri sa svojim učenicima, Gospod Isus Hrist je ostavio svojim sledbenicima uredbu pričešća kao spomen na njegovo stradanje dokle on opet ne dođe. Uredba se sastojala od konzumiranja hleba i vina, koji su se delili između vernih u zajednici. Od tada pa do danas ona se doista sprovodi u hrišćanskim zajednicama, mada ne pridaje joj se svuda isto značenje: postoje podele među zajednicama oko prirode hleba i vina.

Dok jedni hrišćani, poput nazarena, smatraju da hleb i vino samo predstavljaju Hristovo telo i krv, drugi hrišćani, pravoslavni i rimokatolički, smatraju da se prilikom pričešćivanja doslovno konzumira Hristovo telo i krv. Oni veruju da se prilikom Bogosluženja (Evharistije ili Liturgije) hleb i vino čudnovato pretvaraju u Hristovo telo i krv; stoga se pričešče oslovljava kao Tajna Svetog Pričešća.

Da li su hrišćani dužni svetkovati dan odmora?

Pitanje držanja dana odmora, sedmične subote, jeste vrlo značajno pitanje ako je praznovanje tog dana nužno za spasenje, odnosno ako se ono smatra delom moralnog zakona. S obzirom da se zapovest o držanju subote nalazi u okviru moralnog zakona poznatog kao deset Božjih zapovesti, neki hrišćani su zbunjeni, i želeći da ispoštuju Boga, pored ostalih moralnih zapovesti, svetkuju i dan odmora, subotu.

Ovaj tekst neće imati protestantski pristup Božjem zakonu, po kome se naglašava samo milost (Sola Gratia), odnosno po kome se osporava neophodnost držanja moralnih zapovesti radi spasenja. Autor teksta smatra da su moralna dela nužna u spasenju, jer njima pokazujemo ljubav prema Bogu i bližnjima. (Radi boljeg uvida u odnos vere i dela zakona pročitati tekst Vera i dela). Autor radije dovodi u pitanje moralni karakter zapovesti o suboti, uprkos tome što se ona nalazi u okviru deset Božjih zapovesti, zakona koji sadrži moralne zapovesti (postojali su i drugi zakoni, obredni i društveni).

U ovom članku ćemo se baviti biblijskim tekstovima koji se tiču Božje promenljivosti u formi njegovog kajanja, gde se Božje kajanje shvata kao predomišljanje u odnosu na njegove predhodne namere i planove. Ovi tekstovi se suprostavljaju tradicionalnoj teologiji bezvremenitog Boga, tj. shvatanju da je Bog van vremena, jer promenljivost pretpostavlja vremenitost. Kao što ćemo videti kasnije, postoji mnoštvo biblijskih izveštaja o Božjem pokajanju. Ipak, uprkos silnim biblijskim izveštajima o Božjem pokajanju, tradicionalna teologija nepromenljivog Boga koji je van vremena ostaje dominantna u hrišćanskoj filozofiji. Kako je ovo moguće? Da li je tradicionalna teologija slepa u odnosu na biblijska otkrivenja na ovu temu?

U članku "Božje pokajanje" smo se bavili biblijskom doktrinom Božjeg pokajanja. Razmatrajući biblijske izveštaje o Božjem pokajanju, diskutovali smo pitanje da li Bibija naučava da Bog može da se predomisli i da se pokaje za neke svoje odluke i dela. Mi smo pokazali da doslovno tumačenje tekstova o Božjem pokajanju jeste hermeneutički zdravo tumačenje. Takođe smo pokazali da Biblija naučava da je Božje sveznanje, posebno predznanje budućnosti, ograničeno. Međutim, zar ne bi takvi tekstovi bili u protivrečnosti sa opštim biblijskim učenjem da je Bog sveznajuć, kao i proročkim tekstovima gde je očito da je Bogu poznata budućnost? Ovaj članak se upravo bavi ovim važnim pitanjem i pokazuje da se biblijska doktrina o Božjem pokajanju ne protivreči sa učenjem da je Bog sveznajuć.

Svedoci smo da se često u diskursu koji se bavi eshatologijom, o osnivanju Izraelske države 1948. g. govori kao o ispunjenju starozavetnih proroštava. Ova proroštva govore o jednom budućem, konačnom povratku Jevreja u domovinu. Ne samo to, ovaj dolazak se uzima kao jedan od najvećih znakova poslednjeg vremena i dolaska Hrista. Mi smatramo da ovo okupljanje Jevreja nije ono koje je nagovešteno i da nema mesta radovanju. Smatramo da obećani povratak tek predstoji. Povratku prethode događaji koji tek treba da se odigraju u budućnosti, i to određenim redosledom, a koji su po svoj prirodi apokaliptični.

Biblijski razlozi za doktrinu pakla kao večne muke

Ovaj članak se bavi isključivo biblijskim tumačenjima biblijskim tumačenjima pitanja pakla. Ovde ćemo razmatrati sve relevantne biblijske odlomke o paklu i pokazati da nas Biblija uči da će izgubljeni grešnici biti kažnjeni večnom mukom. Međutim, mnogi ne prihvataju tradicionalno tumačenje pakla kao večne muke jer im se čini da je nemoguće uskladiti pojam večne kazne pakla sa pojmom Božje savršene ljubavi i dobrote. Zato nije dovoljno samo pokazati da Biblija naučava večnost paklenih muka, nego treba voditi računa i o racionalnoj ubedljivosti tradicionalnog tumačenja, tj. pokazati da naše tumačenje nije u protivrečnosti sa drugim učenjima Biblije.

Apologetski razlozi za doktrinu pakla kao večne muke

Ovaj članak se bavi isključivo apologetskom odbranom doktrine pakla kao večne muke. Za diskusiju tumačenja relevantnih biblijskih odlomaka o paklu, vidite članak Biblijski razlozi za doktrinu večne muke pakla, gde se dokazuje tradicionalno tumačenje o paklu kao večne muke. Prihvatajući tradicionalno tumačenje mi takođe trebamo pružiti dobro objašnjenje koje usklađuje ideju večnosti paklenih muka sa idejom Božje moralne savršenosti. Upravo se ovde bavimo tim pitanjem, gde objašnjavamo kako je večna muka izgubljenih grešnika moguća u univerzumu moralno savršenog Boga koji je pun ljubavi i dobrote.